U sledećoj generaciji, Srba će biti za četvrtinu manje nego danas. Ova tvrdnja nije preuzeta sa nekog od nacionalističkih sajtova zabrinutih za sudbinu "Srbstva", već je zvaničan podatak iz Strategije podsticanja rađanja koju je Vlada Srbije usvojila 2008. godine. Iako je ova Strategija lako dostupna jer se njen tekst nalazi na sajtu Vlade, ona nije privukla veću pažnju javnosti. Da stvar bude zanimljivija, i sagovornici "Vremena" iz državne administracije i stručnjaci za populacionu politiku i nevladine organizacije, kada smo ih upitali šta bi po njihovom mišljenju država trebalo da preduzme za sprečavanje bele kuge, upućivali su nas na ovu Strategiju uz komentare da je ona veoma dobra. Kada se ispostavilo da je Strategija nastala kao zajednički rad državnih organa, stručnjaka za populacionu politiku i NVO-a, postali smo sumnjičavi prema jednoglasnim pohvalama koje su joj oni uputili, ali je iščitavanje ovog dokumenta pokazalo da te pohvale nisu bile preterivanje i da je ova Strategija stvarno odlična. Postavlja se pitanje zašto se onda niko nije javno hvalio time da je učestvovao u izradi ove Strategije, niti je vukao novinare za rukav da o njoj pišu. Ukoliko ste pomislili da je neko ipak zvao novinare, a oni nisu hteli da izveštavaju o Strategiji jer je napisana previše stručnim i nerazumljivim jezikom – pogrešili ste. Ona je pisana jednostavnim i jasnim jezikom i nije potrebno bilo kakvo predznanje da bi se razumelo o čemu se u njoj govori. Problem koji je doveo do zaobilaženja ove teme leži u onome što u Strategiji piše jer su podaci izneti u njoj veoma neprijatni.

Činjenica da će Srbija uskoro imati za četvrtinu manje stanovnika dokazana u Strategiji prostom računicom o razlici između broja rođenih je i umrlih, te je stoga opšti cilj Strategije da se posle ovog smanjenja zaustavi dalji pad nataliteta.

Mit o tome da je natalitet u Srbiji nizak zbog sveopšte bede i svega što nam se dešavalo devedesetih godina, autori Strategije su razvejali konstatujući da je "već u 1971. godini stopa ukupnog fertiliteta bila za oko 15 odsto niža od potreba proste zamene generacija u centralnoj Srbiji, odnosno za gotovo 20 odsto u AP Vojvodini". Dakle, sve je počelo dok je Tito bio živ, a novca je bilo sasvim dovoljno. Iz Strategije se može videti i zašto je u to doba, koje danas mnogi smatraju mitskim, započeo ovaj proces. Tada je, prema mišljenju autora Strategije, nastupila "materijalistička svest sa potrošačkim mentalitetom". Ova konstatacija mogla bi biti doživljena kao slavljenje patrijarhalnog morala da se u nastavku ne kaže: "U novom sistemu vrednosti roditeljstvo je zadržalo visoko mesto. No, izmenila se njegova suština. Dete se pre svega rađa da bi se zadovoljile psihološke i emotivne potrebe roditelja, što se ostvaruje sa jednim ili dvoje dece. Istovremeno, u uslovima kada je rađanje dece, oslobođeno moralnog i egzistencijalnog pritiska, postalo stvar naizgled slobodnog izbora pojedinca, društvo nije putem svojih institucija pokušalo da neposredno utiče na formiranje visine socijalnih normi o broju dece, niti je svojim mehanizmima omogućilo da ravnopravna životna opcija bude rađanje uopšte, a pogotovo rađanje troje, četvoro ili više dece."

POLITIČKI ODGOVOR: Jednostavnije rečeno, zaneto poboljšanjem standarda građana tadašnje društvo nije primetilo da treba voditi računa i o tome da u svetloj budućnosti koja se gradi bude i dovoljno onih koji će u njoj uživati.

Strategija je, kako se u njoj kaže, "politički odgovor" na problem depopulacije Srbije i pošto je njen donosilac Vlada, moglo bi se pomisliti da to znači da iza nje stoje političke partije, ali to nije tako. Reč "politički" ovde je upotrebljena u drugom značenju i označava da je Strategija stav države po ovom pitanju i da je njeno sprovođenje državni posao, bez obzira koje političke partije su na vlasti.

Kao posebni ciljevi koji se moraju dostići, u Strategiji se navode: ublažavanje ekonomske cene podizanja deteta, usklađivanje rada i roditeljstva, snižavanje psihološke cene roditeljstva, promocija reproduktivnog zdravlja adolescenata, borba protiv neplodnosti, zdravo materinstvo, populaciona edukacija i aktiviranje lokalne samouprave.

Ublažavanje ekonomske cene podizanja deteta je javnosti najpoznatiji cilj jer se o tome najviše govorilo. Za postizanje ovog cilja predlažu se mnoge mere o kojima se u javnosti već govorilo, kao što su uvećanje roditeljskog dodatka, naknada za trudnice i porodilje, besplatni školski udžbenici, stambeni krediti za mlade parove, zapošljavanje nezaposlenih roditelja i poboljšavanje uslova u školama.

DOŽIVLJAJ EGOIZMA: Snižavanje psihološke cene roditeljstva je cilj čije postizanje se obrazlaže na sledeći način: "Psihološka cena deteta je subjektivni doživljaj koštanja, ulaganja, izgubljeni dobici, percepcija propuštenih šansi uzrokovana obavezama u procesu podizanja deteta. Psihološka cena deteta i prateći stres koje roditeljstvo izaziva su one ekonomski nemerljive kategorije koje često stoje iza odluka da se nema još jedno dete, odnosno iza nerađanja više dece. Iako roditelji nerado priznaju postojanje ove druge strane medalje roditeljstva, ona realno postoji uporedo sa satisfakcijama koje roditeljstvo donosi."

Iako im to zasigurno nije bio cilj, autori Strategije su nam ovom konstatacijom otkrili nešto što nismo voljni da sami sebi priznamo, a to je da smo postali egoisti i da nismo spremni na odricanja.

U merama koje se predlažu, između ostalog se pominje stvaranje mreže servisa za pranje i peglanje veša, pripremu polugotovih obroka, kao i servisa za dovođenje i odvođenje dece iz škola i obdaništa. Kao važan cilj navodi se i promocija očinstva jer je u našem društvu majka i dalje primaran roditelj, a takvo stanje je neodrživo.

Promocija reproduktivnog zdravlja adolescenata je cilj koji je sasvim razumljiv ukoliko se zna da u Srbiji svake godine dođe do velikog broja adolescentskih trudnoća i srazmerno velikog broja abortusa. Zbog toga se u Strategiji predlaže stvaranje obrazovnih programa i savetovališta o reproduktivnom zdravlju.

Borba protiv neplodnosti je cilj koji, pored ostalog, zahteva i promociju kontracepcije, edukaciju o polnim bolestima, lečenje neplodnosti i pomaganje u veštačkoj oplodnji. Od ostvarenja ovog cilja u velikoj meri zavisi i ostvarenje sledećeg, a to je zdravo materinstvo jer ovaj cilj podrazumeva da žena i pre trudnoće mora biti zdrava, kao i da joj se mora pružiti pomoć tokom trudnoće.

SAMOUPRAVLJANJE: Populaciona edukacija ima za cilj da pojedinac shvati da njegova oduka o tome koliko će imati dece utiče na celu zajednicu. Takođe, svako bi trebalo da shvati da su demografski procesi spori i nisu lako promenljivi. Praktično, ovo bi značilo da mi moramo da shvatimo da to što će nas biti za četvrtinu manje ne znači da će se depopulacija zaustaviti, već da će se, ukoliko nešto ne preduzmemo, ovaj trend nastaviti i da ćemo kao narod na kraju izumreti. Takođe, mora se izgraditi svest o tome da je najmanja merna jedinica u populacionoj politici decenija, a da se efekti danas preduzetih mera mogu osetiti tek kroz nekoliko decenija.

Aktiviranje lokalne samouprave je poslednji cilj koji se pominje u Strategiji i to pokazuje da autori smatraju da je lokalna zajednica, kao najbliža građanima, veoma bitna u ostvarenju populacione politike.

Da bismo saznali kako teče primena Strategije, obratili smo se Predragu Petroviću, višem savetniku i šefu Odseka za poslove u oblasti populacione politike i finansijske podrške porodici sa decom u Ministarstvu rada i socijalne politike. "Vlada je Strategiju podsticanja rađanja usvojila 2008. a to je godina kada je počela svetska ekonomska kriza. Pošto je ova Strategija sveobuhvatna, sprovođenje najvećeg broja njome predviđenih mera prilično košta. Budući da se finansijska situacija nije mnogo popravila, nemamo osnova da verujemo da ćemo moći da sprovedemo te mere, pa je najverovatnije da će njihova primena biti odložena."

Petrović je objasnio da je Ministarstvo rada i socijalne politike želelo da se roditeljski dodaci koji se sada za drugo, treće i četvrto dete isplaćuju na 24 rate ubuduće isplaćuju jednokratno. "Izračunali smo da bi u prvoj varijanti, ako bismo jednokratno isplaćivali dodatak samo novim korisnicima, iz budžeta moralo da se izdvoji četiri milijarde dinara. Ukoliko bi ovom merom bili obuhvaćeni i oni koji dodatak dobijaju na rate, to bi koštalo osam milijardi dinara. Zbog toga smo i morali da odustanemo od naše namere."

Objašnjenje da zbog ekonomske krize sprovođenje Strategije može biti odloženo još jednom dokazuje da javnost mora biti upoznata sa njenom sadržinom. Svakome ko pročita ovaj dokument neće pasti na pamet da kaže "nema se para" za sprovođenje Strategije o podsticanju rađanja. Srbiji jesu potrebni autoputevi, ali i oni koji će se njima voziti. Tačno je da Srbija mora da ulaže u sport i u kulturu, ali moraju postojati i ljudi koji će se baviti sportom i kulturom.

Podaci izneti u Strategiji su toliko sumorni da se nameće neophodnost usaglašavanja svih društvenih segmenata na njenom sprovođenju. Crkva ne mora blagosiljati seksualno obrazovanje, ali ga ne može ni proglašavati za promociju nemorala. Ukoliko se seksualno obrazovanje ne uvede, Srbiji neće biti potrebne nove crkve jer će i postojeće ostati prazne. Svima koji misle da je održavanje Parade ponosa neophodno, treba da bude jasno da su za održavanje svake, pa i takve manifestacije, potrebni ljudi koji će se na njoj pojaviti.

Društveni konsenzus koji se oko ove Strategije mora postići zahteva i odricanje od rasprava o tome ko je krivac za smanjenje nataliteta, kao i šta je ko mogao da učini, ali nije. Najvažnije je šta možemo da učinimo u budućnosti za sprovođenje ove Strategije. Zbog toga, mi smo se u razgovoru sa Predragom Petrovićem uzdržali od jednog pitanja. Kada nam je on rekao da će do kraja godine biti formiran vladin Savet za populacionu politiku, nismo ga upitali zašto se taj savet osniva tek sada, tri godine posle usvajanja Strategije. Smatrali smo da je od rasprave zašto osnivanje saveta kasni mnogo bitnije da ovo telo što pre počne da radi na sprovođenju Strategije o podsticanju rađanja.