Tri prethodna meseca, u Beogradu i širom Srbije građani protestuju protiv nasilja. Vid nasilja koji je najprisutniji u svakodnevici jesu uvrede i psovke, pa je zato jedan od zahteva protesta ukidanje rijaliti programa na nacionalnoj frekvenciji, kao jednom od izvora ove (ali i drugih) vrsta nasilja. Drugi izvor, ništa manje “opskrbljen” psovkama i uvredama jesu sednice Narodne skupštine. Mediji su sledeći, i to ne samo dok citiraju sadržaje rijalitija i skupštinskih sednica, a najnoviji je zvanični sajt Vlade Republike Srbije, i to zahvaljujući autorskom tekstu premijerke Ane Brnabić.

Svaki od njih ima nemerljiv uticaj na javni diskurs, odnosno na širenje vulgarizama.

Vulgarizmi nisu samo psovke, već i uvrede ili neke rečenične konstrukcije koje ukazuju na manjak poštovanja drugog. Najčešće izražavaju neko nezadovoljstvo, a mogu nastati i kao reakcija na trenutne okolnosti. Upotreba vulgarizama ne smatra se pristojnom komunikacijom i vrlo retko se dešava da se vulgarizmima neko obraća drugoj osobi a da to ne izazove narušavanje te komunikacije.

Srpska kultura je veoma bogata psovkama – psuje se sve: od prirodnih pojava, crkve, života, šire i uže familije, pa i onoga što primarno nije vulgarno. Prema rečima naše sagovornice Lidije Mirkov, docentkinje na Fakultetu političkih nauka, strana i domaća istraživanja pokazuju da su Srbi izuzetno kreativna nacija kada je reč o psovanju, i kaže da “s obzirom da je naš jezik izuzetno bogat, i srpske psovke su raznovrsne”.

Predrag Krstić, autor knjige O čemu govorimo kada govorimo o psovanju, inače viši naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu, kaže da “zapravo nema ružnih i lepih reči već ima namere da se neko uvredi ili ne uvredi. Reči su tu usputne.” Smatra da većina ljudi nije svesna značenja psovki. “Testirao sam kolege da li znaju šta znači kad nekom kažu ‘idi dođavola’, i nisu znali. Ta psovka je odavno deo svakodnevnog govora.” Kaže da je kod Srba i kod Rusa normalno reći “dodaj mi so, jeb*te” ili “jebi*ga, to se desilo” i da niko ne doživi te reči kao psovku. “Ne mogu reći da li je to dobro ili loše, ali smatram da bi trebalo porazmisliti šta poručujemo psovkama. Jer, valjalo bi setiti se da je, pored toga što ne znamo sadržaj psovke, preko puta nas čovek kome će ta ista psovka biti upućena”, zaključuje Krstić.

Lidija Mirkov kaže da “niko nikoga neće opsovati samo zabave radi, to je uvek protest i često je deo nekog sitnog nezadovoljstva”, i dodaje da uprkos tome što ljudi najčešće ne znaju značenje psovki, u afektu svakako neće razmišljati o tome. “U svađi ili nekom trenutku naboja govori se ono što je prvo na pameti a time upravlja instinktivni deo našeg nervnog sistema. Iako se psovke sastoje od reči, istraživanja pokazuju da psovkama i drugim govorom ne upravlja isti deo mozga – limbički deo nervnog sistema, koji kod drugih sisara služi za režanje, kod čoveka služi za psovanje.” Dodaje i da izbor psovki može da kaže mnogo o našem karakteru i da je pokazatelj našeg unutrašnjeg sveta.

Kad se tokom komunikacije koriste psovke, kaže Krstić, svakako da postoji mogućnost da se odnos između sagovornika okrene u pogrešnom pravcu, i podseća da je još Vuk Karadžić objasnio da nema psovanja bez svađe, kao i da su određene psovke objavljene u prvom izdanju Srpskog rječnika izostavljene u drugom izdanju.

Kaže da je psovka vrsta suspenzije argumentacije. “Evo, ja dolazim iz naučnog miljea i kulturnih polemika, razmene mišljenja, gde uvek ima suprotstavljanja, ali onog trenutka kada pređete na diskvalifikaciju sagovornika, i još kada počnete da ga psujete, tu je kraj svake diskusije, tu nema više jezika”, zaključuje Krstić. Međutim, iako psovka najčešće može da izazove svađu, Krstić ipak misli da zabrana ovih reči nije rešenje, jer to osiromašuje jezik. “Šta ćemo proglasiti psovkom? Hoćemo li napisati jedan spisak psovki ili ružnih reči koje se ne smeju upotrebljavati? Zar bi to sprečilo nasilje?” Podsetimo, kurioziteta radi, da je Dušanov zakonik predviđao stroge kazne za psovanje vlastelina, episkopa, popa, ali i vlasteličića i sebra.

Krstić napominje da se psovka često graniči sa kletvom, zato što je u njima želja da nekoga povredimo, uvredimo, i naglašava da Srbi, kao što imaju nazdravljačku tradiciju, imaju i kletvenu. “Pronašao sam i da umemo da kitimo psovke i tako ih pretvaramo u kletvu: ‘dabogda ti na grobu igrao’ i tome slično.”

Ocenjuje da je najcrnja psovka u srpskoj tradiciji “marš u p* m*” i da se njom zapravo poručuje nekome “daj bože da se nisi ni rodio”. “Ova psovka, koju izgleda delimo sa još nekim slovenskim narodima, tipičan je primer želje da se zatre svako postojanje drugoga i u tom smislu jeste kletva, i to ne ona koja je smeštena u budućnost, kao što je na primer ‘ne rodila ti pšenica’, nego ona kaže ‘ne, ti si greška prirode’, ‘briši se’.” Srbi imaju porodičnu kulturu, podseća Krstić, pa su psovke zato usmerene na majku, oca ili “eventualno na sve po spisku, gde se podrazumeva porodica”.

Način na koji će neko opsovati, reči koje će upotrebiti, variraju od naroda do naroda i zavise od toga šta se najviše ceni kod tog naroda, šta će najviše uvrediti kada se opsuje. Krstić kaže da je u Španiji mnogo psovki sa religijskim kontekstom, na primer “je*em ti hostiju”. Kod Francuza se kaže: “smatrajte se ošamarenim”, “smatrajte se opsovanim”, što je lep način da kažete nešto što biste inače rekli vrlo ružno, a čak je i duhovito.

Lidija Mirkov je istraživala “Ulogu vulgarizama u rijaliti programima u Srbiji” s namerom da na primerima dva rijaliti programa, “Zadruge” TV Pinka i “Parova” TV Hepija, pokaže kakve su uređivačke politike i slobode onih koji odlučuju o tome kako će se govori u medijima.

Prema njenoj oceni, u ova dva rijalitija koji su prikazivani na nacionalnoj frekvenciji, dominantno se ponavljaju slični scenariji, i postoje likovi koji su zaduženi za psovanje i čiji ispadi postaju viralni na društvenim mrežama, bilo kao kratki snimci ili mimovi. “Strategija svih učesnika u rijalitiju je upravo da se time približe narodu, da im se prikažu kao prirodni, nesputani, te da su oni ‘isti’ kao publika. Sličan manir u poslednje vreme primećujemo i kod političara, a smisao je isti – osvajanje medijskog prostora zarad sticanja položaja moći i nagrada.” Ona ističe da u rijaliti programima kakvi se prikazuju u Srbiji dominiraju oblici vulgarne komunikacije koja nije prihvatljiva u sredini van ovakvog programa. Ocenjuje da je komunikacija u rijalitiju najviše vulgaran ekstrem, a da prosečan čovek i manje psuje i manjim rečnikom vulgarnosti raspolaže.

Internet pretraživači su puni videa iz ova dva rijalitija: “Nezapamćeni lom u Beloj kući” – ovaj video broji više od 3,5 miliona pregleda. U naslovima tih videa su jasno naznačene njihove sadržine – psovke, tuče, svađe, omalovažavanje – i oni broje na stotine hiljada pregleda. Mirkov ukazuje na to da su domaći rijaliti programi pretrpeli velike žanrovske promene, ali i da je tolerancija prema lošem izražavanju, agresiji, fizičkom nasilju, prekršajima povećana. “Samim činom ukidanja bilo kakve kazne i drugih reperkusija za nedolično ponašanje, takvo ponašanje biva normalizovano – poželjno i očekivano od sledećih učesnika rijalitija, ali i od običnog čoveka na ulici kad se desi i najmanji nesporazum. Izostaje pouka za emocionalno inteligentno ponašanje sagovornika, tj. mediji svoju socijalizujuću ulogu obavljaju uglavnom kao podstrekači nasilja umesto njegovog sputavanja.”

Jedna od tačaka dnevnog reda na sednicama Narodne skupštine bila je i rasprava o zahtevima protesta protiv nasilja. Međutim, ispostavilo se da je upravo parlament postao platforma za uvrede, psovke, narodnih poslanik pa i premijrke. Početkom februara, i to tokom posebne sednice o Kosovu a pred očima predsednika Aleksandra Vučića, desio se i fizički obračun narodnih poslanika.

“U Srbiji postoji pošalica da je Skupština najgledaniji rijaliti program”, kaže Lidija Mirkov, i dodaje da je primetno da niko takvo ponašanje ne zaustavlja, a ni vlast ni opozicija ne pokušavaju da se pristojnošću i vaspitanjem pokažu kao retorički uzori, već se hvataju u isto kolo.

Moglo bi se zapravo reći da se ovakva vrsta nasilja sve više širi. U nedavnom autorskom tekstu premijerke koji je objavljen na zvaničnom sajtu Vlade Republike Srbije, ona je obraćajući se direktoru kampanje “Kreni – promeni” (ili kako je premijerka napisala “kreni-okreni”) Savi Manojloviću i poslaniku stranke Zajedno Aleksandaru Jovanoviću Ćuti, napisala da je Savo “žaba koja se ugledala na konja Ćutu”.

Lidija Mirkov kaže da verbalno nasilje narušava celokupan komunikacijski sistem, a pošto se na komunikaciji zasniva celo društvo, onda se neprimerenim jezikom u javnosti posredno narušava i poredak društva. “U Srbiji ni mediji, ni javni govornici ne rade svoj deo posla kad je reč o očuvanju jezika, pristojnosti i čovekoljubivom odnosu među ljudima.