Prošlo je nekoliko dana od dveju tragedija koja su, jedna za drugom, zadesile Srbiju. Tražimo prave reči pokušavajući da shvatimo šta nam se dogodilo i kako smo tu stigli. Vlast, mahom, čak ni u ovim trenucima nije promenila način na koji se obraća i ponaša.

O žalosti i žaljenju, društvu i traumama, o podelama koje ne jenjavaju, o odgovorima relevantnih političkih činilaca, razgovaramo sa Ivanom Čolovićem, antropologom, esejistom, osnivačem i izdavačem “Biblioteke XX vek”.

IVAN ČOLOVIĆ: Najbolji savet koji sam ovih dana čuo bio je: hajde da zaćutimo, da se isplačemo, pa da onda razmislimo, da se upitamo šta je ovo i otkud ovo. I ja sam išao tim putem, zajedno sa mojom životnom saputnicom Dubravkom Stojanović i našom ćerkom Anom. Obe su bivši đaci škole “Vladislav Ribnikar”, za obe je ovo bio pravi smak sveta, njihovog sveta u kojem je ova škola bila jedno od najlepših mesta kojih se sećaju. Dragana, čuvara škole koji je stradao zajedno s decom koju je čuvao, pamtim i ja iz vremena kad sam dolazio na roditeljske sastanke. Pred očima mi je i sto za kojim sede “dežurni”, za jednim takvim sedele su i dve devojčice koje su stradale zajedno sa Draganom. Dakle, za plakanje i tugovanje imam i lične razloge i društvo u kući i pitam se da li sam se dovoljno isplakao i da li sam dovoljno ćutao da bih sad mogao da nešto suvislo kažem o ovome što me pitate.

“VREME”: Velike traume poput one koja se dogodila najčešće ujedinjuju zajednicu, makar u prvim danima neverice, šoka i tuge. Prirodno je da čovek traži odgovore i odgovornost za tragediju, pokušava da nađe objašnjenje, ali posle tog perioda zajedničke žalosti. Zašto u našem društvu takva vrsta ujedinjenosti nije nastala ni u satima i danima neposredno nakon tragedije, već se i tu videla duboka podeljenost?

To jeste teško pitanje. Zaista, otkud podele kad se ljudi spontano okupljaju da podele nemir, da podele traumu sa drugima, ostavljajući po strani sve što ih inače razdvaja? Pokušaću da kažem nešto o tome. Ali, pre toga, hteo bih da posvedočim da se u ovom slučaju spontano zajedništvo, zajedništvo šoka, zajedništvo tuge, zaista na snažan način ispoljilo. Bio sam u povorci ljudi sa cvećem i svećama u rukama koji su išli prema školi u kojoj se zločin dogodio. I sam sam osetio potrebu da iziđem, da iziđem iz sebe i iz sobe, kako je to lepo rekao Marko Šelić Marčelo. To nije ličilo ni na jedno okupljanje kojih inače ima takoreći svakodnevno, ni na protesnu šetnju, ni na litije, ni na miting. Tako se jednostavno i zvalo – okupljanje.

A kad je reč o podelama, o političkim i ideološkim podelama, one su u ovakvom jednom trenutku zaista neprimerene. Onaj koji nas u trenutku opšte žalosti na njih podseća, o njima govori, u stvari u žalosti ne učestvuje, on tu žalost vređa. On sebe isključuje iz zajednice spontano okupljene u šoku i tuzi, koja oseća i možda zna da treba da bude jedinstvena i – kako se to stručno kaže, inkluzivna – pred mrtvima i pred njihovim najbližima. Ova zajednica tuge zna kako da se ponaša, ima svoj nemi jezik, zna koji su u ovakvoj situaciji prikladni gestovi, zna koje cveće, zna koje sveće doneti, pronalazi spontano odgovarajući ritual.

Pokazala je zajednica tuge da zna šta se može i šta treba uraditi i kad se desila ova nezapamćena tragedija. Nije joj bio potreban mentor i vođa. Nije čekala da je povede i usmerava neki autoritet, ali je bila otvorena za sve, pa i za političke i crkvene vođe. Neki su bili pametni pa su to razumeli i uključili se u žalost spontano okupljenih, držeći se nepisanih pravila koja su tu važila. Tako je postupio patrijarh Porfirije, pojavio se među ljudima okupljenim pred školom, zapalio sveću, rekao nekoliko reči i otišao.

Koji bi, po vašem mišljenju, bili primeri zdravog odgovora na (produženu) kolektivnu traumu?

Zdrave odgovore, prave odgovore, našli su najpre oni koje nacionalisti optužuju da ne razumeju i ne vole narod, nego da znaju samo za cinizam i ironiju. A narodu su prave reči došle s te strane. Našao ih je Marčelo u “Danasu”, pomenuo sam to. Našli su ih Marko Vidojković i Teofil Pančić, i oni u “Danasu”, našli su ih Dejan Ilić i Svetlana Slapšak u Peščaniku, našao ih je Andrej Ivanji u “Vremenu”, i drugi navodno odnarođeni “drugosrbijanci” u još nekim “antisrpskim” i “tajkunskim” medijima. Nisam primetio da je narodu neka utešna, neka dobra reč, neko ohrabrenje, neko rame za plakanje došlo sa takozvanog srpskog stanovišta. Kao da nam – posmatrano s tog stanovišta – u stvari nije ništa.

Vredi zabeležiti i zapamtiti i to da su potrebu da se okupe i odaju poštu poginulima osetili i ljudi u mnogim mestima takozvane “regije”, to jest Jugoslavije, što svedoči o živom i rasprostranjenom osećanju postjugoslovenskog zajedništva koje je inače potisnuto. Ali, eto, ova tragedija bila je povod da zaplače cela Jugoslavija. Zapamtiću i nešto što nam je ispričala naša kćerka Ana. Ona je satima bila ispred svoje bivše škole sa uplakanim školskim drugaricama. U jednom trenutku prišao im je policajac koji je tu bio raspoređen, i on u suzama, i bez reči ih zagrlio.

Kako ocenjujete reakciju relevantnih političkih i društvenih činilaca na tragediju koja se dogodila?

Predsednik Vučić ignorisao je ove spontane žalosne skupove. Po mom mišljenju, upravo zato što su bili spontani, što su bili van njegove kontrole. Ocenio je da ne treba da se pojavi pred ljudima koji su se rasplakali i izišli na ulicu bez njegovog poziva. A možda se uplašio da bi sve to moglo da se okrene protiv njega, da bi svi ti uplakani ljudi mogli da obrišu suze i da dođu pred njegova vrata i pitaju ga zašto je država kojom on već godinama upravlja postala država sa okrvavljenim školskim klupama. U svakom slučaju, pokrenuo je svoju medijsku mašinu da bi se i u ovoj situaciji pokazao kao gospodar naših života i naših smrti. Ostajući u sebi i u sobi, okružen svojim ministrima, pozvao je tužne i ožalošćene da tuguju sa njim, onako kako im on kaže.

I gde je tu problem? Sasvim je u redu da se šef države obrati narodu kad se dogodi jedna ovakva tragedija. Imam razumevanja i za potrebu šefa države i njegove vlade da kontrolišu i kanališu kolektivne emocije tuge i straha, kako one ne bi izazvale još veće poremećaje i probleme od onih koji su izazvali te emocije. Ali, da li smo to videli, da li smo to čuli kad se Vučić preko televizije obratio narodu da mu govori o pogibiji dece u osnovnoj školi? Ne, ništa od toga, ništa nalik na umirujuće obraćanje traumatizovanom narodu dostojno predsednika jedne države.

Umesto toga, dobili smo Vučićevo jednosatno izlaganje o detetu ubici i njegovim roditeljima, sa podacima koje je dobio od lekara i od policije, izlaganje u kome je stigao i do Kosova. To je bio jedan od njegovih svakodnevnih mučnih monologa, na koje bi Milan Rakić, da ga kojim čudom i on sluša, zavapio: “O, sklopi usne, ne govori, ćuti!” Za nešto bolje, nešto primerenije, Vučić ne zna. On se nikada nije nama u Srbiji obratio onako kako se pravi predsednik obraća građanima, nego uvek kao ljutiti gazda krčme koji viče na konobare, kuvare i drugo osoblje i preti im. A to pokazuje šta on, u stvari, misli o svima nama, zvali se mi narod ili građani. I šta oseća kad nas vidi. Nema tu ni trunke empatije, da i ja upotrebim ovaj termin koji je danas u modi. Nema milosti, nema samilosti.

Zato Vučićeva namera da on bude taj koji će okupljati ljude u trenucima opšte žalosti ne može da uspe. On, izgubljen u predugom i u stvari nepodnošljivom monologu, dahćući i kolutajući očima kao da je on najveća žrtva u celoj tragediji, i ministri postrojeni iz njegovih leđa nisu prizor koji se uopšte može povezati sa nezaboravnom slikom ljudi koji u povorkama stižu na mesta gde će položiti cveće i upaliti sveću. Ova dva snimka, ova dva prizora, pokazuju dva sveta.

Šta to govori o našem stanju danas ili, najpre, kakvo nas sutra čeka? Da li ćemo uopšte moći da govorimo i o čemu ćemo razgovarati?

Govori upravo o ovome što vi primećujete, o dubokoj podeljenosti srpskog društva. Šansa da se ona makar za trenutak prevaziđe, zaboravi, odloži u trenutku šoka zbog jednog tragičnog događaja nije iskorišćena. Ljudi su pokazali da su za to sposobni, da im je to potrebno. Ali vlast se bojala da ide za ljudima, navikla da oni idu za njom, da ih ona okuplja i na skupove dovodi, a ne da se ponižava i prilazi ljudima koji su se spontano okupili da se zajedno isplaču. Tako je i ova žalost podeljena, na narodnu i državnu, spontanu i nadziranu, tihu i raspričanu. I, kako je primetio Andrej Ivanji, na komemoraciju i kontrakomemoraciju.

Vidite li način kako da srpsko društvo izađe iz te destruktivne podeljenosti u kojoj se nalazimo?

Treba reći da zajedništvo tuge zaista predstavlja dragoceno iskustvo, ali da na njemu ne može da se gradi društveno i političko zajedništvo, bar ne kad je reč o demokratskim državama. Podele koje žalost ukida moraju se vratiti kad žalost prođe, one su – treba li uopšte reći – za demokratsko društvo od vitalnog značaja. Takvo društvo ume da ih artikuliše. Zato ima partije, zato ima parlament. Zato se i zove društvo.

Ali, ako nemamo demokratsko društvo u kome bi podele bile artikulisane, institucionalizovane, nego imamo autokratsku i autoritarnu vlast koja se izdaje za demokratsku, ostaju nam druge vrste podela – na dominantnu i neželjenu elitu, na dve Srbije, na kulturu nasilja i kulturu otpora, na murale sa likovima ratnih zločinaca i Koraksove karikature, na “Utisak nedelje” i “Hit tvit”. Mučne su to podele, pa čak nesrećne i opasne. Ali u Srbiji, u zemlji sa pseudodemokratskom vlašću, važno je što i takve podele imamo, što još uvek možemo da biramo, mada je cena “pogrešnog” izbora sve viša. Neko ostane bez posla, nekome izgori automobil, nekome izgori kuća, nekoga prebiju batinaši, neko mora da se skloni iz zemlje. Zato kažem: čuvajmo ovu dragocenu i još uvek mogućnu podelu. Bolje nemamo.

Kako se mi inače nosimo sa (kalemljenim) kolektivnim traumama koje intenzivno traju više od 30 godina?

Da, u pravu ste, i pre ove traume, i bez ove traume mi smo bili traumatizovano društvo. Kao što je neko primetio, čir traume nosimo već dugo, on povremeno prokrvari, ali je sad baš pukao. Iznenadio je one koji veruju da vreme sve leči i da mu naša pomoć nije potrebna. Drugi su se dosetili da to, u stvari, nije naš domaći čir, nego čir zapadnjak, da je preko interneta i igrica ovaj podmukli čir stigao do nas i desilo se da i ovde pukne, kao što mu se to redovno događa kod kuće na Zapadu.

Inače, kao što nam je vlast objasnila, sistem nije zakazao. Sistem je zdrav, što da ga menjamo. Naprotiv, treba ga još bolje čuvati i dodatnim merama zaštititi, jer ako ima nekih njegovih propusta, onda je to što nije shvatio da mora još energičnije da se brani od neprijatelja. A to su pre svega oni koji znaju i ne samo što znaju nego i kažu da je sistem vlasti u Srbiji utemeljen na poricanju zločina, oni koji znaju i kažu odakle je i kojim putem stigla vlast koja nam ne da se odvojimo od ratnih zločinaca. To su oni koji znaju i kažu da se CV-jevi današnjih nosilaca vlasti i ratnih zločinaca ukrštaju na više mesta. To su oni koji se ne pitaju, jer znaju otkud i zašto murali sa likovima ratnih zločinaca Draže Mihajlovića i Ratka Mladića, i otkud i zašto grafiti koji pozivaju na novi rat na Kosovu i sve to i u neposrednoj blizini nesrećne škole “Vladislav Ribnikar”.

Kada sam u tekstu o kriminalcima kao ratnim junacima, kojim se završava treće izdanje moje knjige Bordel ratnika, iz 2000. godine, napisao da se ratovi devedesetih u Srbiji završavaju pobedom huliganske revolucije i sam sam se pitao da nisam možda preterao. Već godinama mi stižu potvrde da nisam.