Od varvarskog običaja da se glasniku koji donese loše vesti odseče glava odustalo se relativno rano: čim su pametni vladari shvatili da to loše deluje na kadrovsku politiku u obaveštajnim službama i jedinicama veze. Reč je – razume se – o pametnim vladarima koji su shvatili da njihove Previšnje želje ipak treba da ustuknu pred stvarnošću – ako žele da vladaju i dalje, to jest. Meštar Nikola Makijaveli savetovao je u tom smislu svog Vladaoca, uz usputnu sugestiju da je bolje odseći glavu laskavcu koji mu ugađa, nego istinoljubivom koji ga nervira.

Pukovnik Arsenije Stanković, dugogodišnji oficir bezbednosti u JNA i VJ bio je avgusta meseca 1998. postavljen za jugoslovenskog vojnog izaslanika (atašea) u NR Kini. Ispunjavao je sve uslove za tako važno mesto, pogotovo u tako osetljivom trenutku. Kina je tada – po besomučnoj propagandi režimskih medija, JUL-a i SPS-a – bila naš veliki saveznik u borbi protiv belosvetskog imperijalizma i mundijalizma, moćni zaštitnik malog i hrabrog balkanskog naroda koji jedini čuva baklju slobode usred Evrope zagađene marionetskim režimima. U Kinu smo izvozili traktore (koji su bili neupotrebljivi, pa su dolazile ekipe iz Jugoslavije da ih popravljaju), gotov novac za pranje, Marka Miloševića sa prijateljima (od čega su se Kinezi užasavali) i povremeno druge članove Familije; iz Kine smo uvozili tranzitne Kineze i robu za buvljake.

Uskoro će pukovnik Stanković, pristupivši svom poslu temeljito, otkriti da Kina nije baš onakva kakvom ju je opisivala režimska propaganda, da "vodi mudru i dalekovidu spoljnu politiku", kako on kaže, i da ima prilično preciznu sliku o Miloševiću, njegovom režimu, Familiji i – naročito – svojim interesima. U toj strateškoj ili, kako se danas pomodno kaže, geopolitičkoj slici, uloga Miloševićevog režima u kineskim interesima bila je simbolično-psihološka: Slobo je imao da – po liniji proleterskog internacionalizma – verbalno podržava NR Kinu i kritikuje one koji imaju primedbe na ljudska prava i ostala reakcionarna cepidlačenja; sve u svemu SR Jugoslaviju je zapalo da pruža propagandnu podršku i ne postavlja nepotrebna pitanja. Pošto su i jedna i druga prijateljska sila bile nešto utanjile sa saveznicima i međunarodnom podrškom, ovakvo partnerstvo bilo je nekako prirodno – kao i svako savezništvo iz puke nužde, bez obzira na ideološke simpatije, jer su Kinezi narod pragmatičan, a ne nebeski.

Pukovnik Stanković računao je da će u jugoslovenskoj ambasadi u Pekingu raditi s kvalitetnim diplomatima i da će Obaveštajna uprava VJ njegove depeše primati i koristiti sa u tom poslu uobičajenim poverenjem u čoveka na dalekom terenu. Peking je za njegovu profesiju mesto izazovno i zanimljivo: velike sile i važnije zemlje tamo šalju veoma jake kadrove, a vojni izaslanici, kao poseban oblik diplomatskog života, često komuniciraju između sebe, viđaju se i razmenjuju informacije i procene. Ispalo je da se prevario u obe procene. Ambasador Slobodan Unković vrlo dobro je znao šta Beograd i Familija očekuju iz Kine kao podatke, analize i procene; Obaveštajna uprava VJ imala je već dovoljno problema s infiltracijom vladajućih stranaka u Vojsku i sa stalnim pritiscima po političkoj liniji. Osim toga, kako će se pukovnik Stanković već uveriti, njegove depeše stizale su do ambasadora Unkovića protivno propisima i uobičajenoj praksi. Vojni izaslanici, naime (kao i rezidenti civilne obaveštajne službe), imaju svoju posebnu šifru i vode svoje poslove u okviru svojih veoma precizno određenih nadležnosti samostalno, bez obaveze da o svemu što rade obaveštavaju i ambasadora. To je opštepoznata praksa i zato se vojni izaslanici i smatraju zvaničnim, deklarisanim obaveštajcima; ne nužno i neprijateljski nastrojenim, pogotovo među zemljama koje su u dobrim odnosima.

Poslovi pukovnika Stankovića odvijali su se manje-više bez problema do jeseni 1998, kada je Milošević smenio prvo načelnika Generalštaba, generala Momčila Perišića, a kasnije, marta 1999. i načelnika Uprave bezbednosti VJ generala Aleksandra Dimitrijevića. Pukovnik Stanković kaže da mu je ambasador Unković "kao u šali" rekao da ne može da drži "Mominog i Acinog čoveka" u ambasadi posle toga; kasnije će ispasti da to nije bila šala. U međuvremenu pukovnok Stanković, kao iskusni KOS-ov lisac, nije mogao da ne primeti neke stvari i da – pretpostavljamo s dobrim razlogom – o njima ne izvesti svoju Upravu: dolasci Marka Miloševića sa društvima, ali i drugih članica Familije; dolasci Milovana Bojića i njegovi poslovi, kao i dolasci Rada Markovića i Nikole Ćurčića iz MUP-a (ta dvojica se nisu čak ni javila vojnom atašeu i kolegi, koga inače odlično poznaju, a uprkos praksi koja važi za takve posete); dolasci Borke Vučić i finansijske transakcije sa Kinom; način na koji se novac od kineskih kredita za SR Jugoslaviju troši u Kini i na šta (reč je, pre svega, o onih 100 miliona dolara u gotovom i o kratkoročnom depozitu, kreditnoj liniji za Beogradsku banku AD); metod izdavanja poslovnih viza Kinezima; i na kraju, mada ne i najmanje važno – običnu, najbanalniju diplomatsku nesposobnost ambasade u Pekingu. "Bavili su se svime, osim svojim poslom", kaže pukovnik Stanković. "Kad sam jednom prilikom pitao Unkovića kakav će biti stav kineskog predstavnika u Savetu bezbednosti u vreme agresije NATO-a na našu zemlju, on mi je odgovorio da on o takvim stvarima ne razgovara u Ministarstvu spoljnih poslova Kine… Kasnije sam shvatio da on tamo i nije nikada vodio nikakve ozbiljne razgovore, a da ga je primao neki referent za bivšu SFRJ."

Od svojih kolega i izvora pukovnik Stanković dobijao je tada – u jesen 1998 – nedvosmislene podatke, čak upozorenja, da će Jugoslavija biti napadnuta. "U ovom poslu ima mnogo dezinformacija i nagađanja", kaže on,"ali se sve šalje kući, analitičarima da proseju i vide šta je šta. Ispalo je da su moje informacije, nažalost, bile dobre. Ono što je neshvatljivo jeste činjenica da je ambasador Unković, umesto da skuplja podatke među svojim kolegama, omalovažavao moje napore. Mislim da mu je iz Beograda javljano da su tamo nezadovoljni mojim podacima i procenama i da treba da me obuzda, da ne nerviram nekoga. Primetio sam da mi se telefon u ambasadi sluša; šifranta je jako zanimao sadržaj mojih depeša, koji ga se ne tiče i ne sme da ga zna. Pred sam početak agresije NATO-a došao sam mojim vezama do tačnog vremena kada će napad početi i obavestio moju Upravu, izveštajem br. 85 od 24. marta 1999."

Početak bombardovanja Jugoslavije, 24. marta 1999, zatekao je ambasadora Unkovića sasvim nespremnog, mada je bio upozoravan mesecima, kaže pukovnik Stanković: "Zatvorio se u krug ambasade u strahu od atentata; diplomatama je zabranio sve spoljne kontakte i svaki oblik protesta protiv agresije… A onda se desio strašan inciden: nesmotreno sam saopštio gospođi Unković da je u našoj zemlji rat, da je koliko juče bombardovana rafinerija nafte u Pančevu i da su srušeni neki mostovi. Ispalo je da ona nije znala za rat. Unković je odmah sazvao osoblje ambasade i vidno potresen stanjem svoje supruge zabranio svako širenje informacija o ratu i gledanje stranih TV mreža. Za kršenje te naredbe zapretio je najstrašnijom kaznom: povratkom u zemlju, na dinarsku platu."

Šta je Unković o Stankoviću slao u svojim depešama i pod svojom šifrom, ne zna se. Ali se znaza neke druge incidente. Na primer: vojni izaslanik u Kini izvesti depešom o članku u kineskom listu na engleskom "China Daily" (organ CK KP Kine, da budemo jasni), članku veoma nepovoljnom po Miloševićev režim i po "herojsko i slavno vojevanje pobednika nad NATO paktom" Nebojše Pavkovića; natrag mu stigne depeša na temu: šta on to priča, ko ga je nagovorio da to pošalje i u tom pravcu; onda on pošalje faksom kopiju lista i – nastane neugodna tišina s one strane. Po zaključenju Kumanovskog sporazuma pukovnik Stanković dobio je molbu "prvog obaveštajca NR Kine", načelnika Kineskog instituta za strategijska istraživanja, general-pukovnika Hsiong Guangkaja, da napiše i objavi studiju o ratu sa NATO-om u zvaničnom glasilu Instituta. Tu studiju on je napisao, poslao na proveru svojim pretpostavljenima u Beograd, dobio odobrenje za objavljivanje i nalog da tekst studije preda ambasadoru Unkoviću na saglasnost. Unković mu je posle godinu dana ponudio da mu tekst vrati; u međuvremenu je pukovnik Stanković morao da se izvinjava generalu Guangkaju da, eto, nije imao kad da napiše naručenu i dogovorenu studiju.

Sve to nije zasmetalo ambasadoru Unkoviću da se kod pukovnika Stankovića naveliko raspituje o tome je li Nebojša Pavković zaista lojalan svom predsedniku, da li je sklon nedisciplini i u tom pravcu. "A o sadržaju razgovora u kojima su Unković i Milovan Bojić u prisustvu više lica analizirali Milana Milutinovića – neću da kažem ništa", kaže pukovnik Stanković.

"Kad je gospodin Milošević 24. septembra 2000. izgubio predsedničke izbore, ambasador me je pozvao i izjavio da je to volja naroda, da je on čovek demokrata i da je takav život… Ambasador Unković je – koliko znam – prvi priredio diplomatski prijem povodom izbora Vojislava Koštunice za predsednika SR Jugoslavije. Nažalost, tada sam već bio u Beogradu, pa ne znam kakav izraz lica je imao 5. oktobra; mogu, doduše, da zamislim."

Pukovnik Stanković povučen je sa mesta vojnog izaslanika u Kini 3. oktobra, dve godine pre isteka uobičajenog mandata; 5. oktobar popodne zatekao ga je u kancelariji svog šefa, generala Branka Krge, dok je pokušavao da mu objasni neke stvari, kako kaže. Bilo je prekasno za objašnjavanje, mada se sve tog popodneva objasnilo samo od sebe…

Pukovnik Stanković povučan je iz Pekinga jer "nije zadovoljio" (ocena "dovoljan"), iako je – uprkos svemu – za 1999. godinu imao ocenu "vrlo dobar". Pukovnik Stanković kaže da se sa svojim šefom, generalom Brankom Krgom, koji ga je i smenio, slaže u jednoj stvari: "Većina mojih izveštaja o tome šta svet i Kinezi kažu o gospodinu Miloševiću bila je neupotrebljiva – za gospodina Miloševića i njegove ljude. Ja nisam umeo da lažem. Izveštaji su bili crni – da crnji ne mogu biti; svi su nam govorili ono što su govorili; Kinezi su nas blago – a ponekad i strože – korili i kritikovali. Uprava me je usmeravala da ‘objašnjavam’ neprijatelju kako nije u pravu, kako smo mi u pravu; stizale su mi depeše – te iza opozicije stoje agresori, te Otpor fašistička organizacija i sve to. I sad ja treba ceo svet da uveravam kako je Sloba – Sloboda, pa sve to još iz Pekinga… Da je samo to: u jednom trenutku su od mene tražili da izvestim šta se radi u Luksemburgu, a drugom prilikom šta radi ekipa Vojnog komiteta NATO-a u Prištini. Onda su tražili da izvestim šta se u štampi pojavilo o nekom planu KFOR-a; ja im odgovorim da toga u štampi nema, nego se tek piše tamo u Briselu, a oni me ukore – pa nisi valjda očekivao da to u novinama izađe? I posle ja nisam zadovoljio…"

"Hteo sam i ja da pišem lepe izveštaje, ali me bilo sramota od ambasadora – čovek je dobijao sve što ja pošaljem kao poverljivu šifrovanu depešu… Lepo su mi ljudi govorili: prepisuj, Arso – ‘Politiku’, Tanjug, bilten Saveznog ministarstva inostranih poslova i kaži da su to stavovi vojnih izaslanika SAD i Velike Britanije, koji – naravno – osuđuju bombardovanje SR Jugoslavije… Najlepše je bilo kada sam dobio instrukciju da ‘iskoristim božićne i novogodišnje praznike u Kini ne bih li saznao kakvo je raspoloženje itd.’; kao da Kinezi slave Božić i kao da im Nova godina nije tek u proleće… Lepo me je kolega iz Uprave upozoravao da sam gotov jer sam preterao sa istinom, umesto da sam hvalio Miloševića u depešama."

Pukovnik Stanković te postupke ocenjuje kao "amaterizam i političko poslušništvo". To mu, naravno, nije pomoglo: posle nekoliko meseci na raspolaganju, pukovnik je penzionisan prevremeno; obećani veći stan nije dobio, mada ispunjava uslove. Ogorčen, presavio je tabak i napisao predstavku predsedniku Republike, preko načelnika Generalštaba. Ispalo je da predstavka nikada nije stigla u vojni kabinet predsednika. Onda je pukovnik napisao i krivičnu prijavu protiv generala Branka Krge za niz krivičnih dela. Vojno tužilaštvo i Uprava bezbednosti su u posedu te prijave i očekuje se da postupe.

Zamislite se, dragi čitaoče, nad sledećom pretpostavkom: da se kojim slučajem dva-tri dana zakasnilo sa povlačenjem pukovnika Stankovića iz Pekinga – šta bi se tada desilo?