U subotu uveče na jednom od tri stražarska mesta izdvojenog vojnog objekta Leskovik u blizini Aleksinca smrtno je ranjen vojnik Ivan Petković. Rođen 1982. godine u Aleksincu, Petković se od 1. marta nalazio na odsluženju vojnog roka u kasarni u svom gradu, da bi u njemu i preminuo tačno tri meseca posle vojničke zakletve koju je "u ime časti i života" položio sad već nepostojećoj državnoj zajednici Srbije i Crne Gore. Prema saopštenju Ministarstva odbrane, tragedija se odigrala oko 20.30 kada je Petković sa još četvoricom vojnika došao na stražarsko mesto kod osmatračnice na Leskoviku. Tu se na dužnosti trenutno nalazio njihov drug, stražar uobičajeno naoružan automatskom puškom M70 7,62mm sa punim okvirom od trideset bojevih metaka.

Vojnici su se, navodno, okupili kod osmatračnice da slušaju muziku i bezbrižno posmatraju šta se dešava u susednom selu Glogovica. "Među vojnicima nije bilo svađe, niti konzumiranja alkohola i droge", opisalo je Ministarstvo svojom administrativnom frazeologijom situaciju na osmatračnici pred ranjavanje Petkovića. "Jedan od vojnika povukao je obarač puške koju je vojnik na dužnosti odložio pored sebe i tom prilikom pogodio Petkovića u natkolenicu, u predelu desne butine." Moguće je samo zamisliti kakva se strašna drama odigrala među šest dvadesetogodišnjih dečaka u tom trenutku. Ranjeni Petković je odmah potom prevezen na odeljenje hirurgije u Zdravstvenom centru Aleksinac, gde mu je, uprkos pokušajima reanimacije, u 21.15 konstatovana smrt.

LESKOVIK: Izdvojeni objekat Leskovik, nazvan tako po jednom od brda koja okružuju Aleksinac, udaljen je od grada i kasarne nekoliko kilometara niz autoput ka Nišu. S obzirom na udaljenosti u objektu i rastojanja objekta od grada i kasarne, dežurni oficir je obavešten, dežurno vozilo poslato, a Petković prevezen u bolnicu u više nego rekordnom roku od 45 minuta, naravno, ako je tačan podatak koji je Ministarstvo saopštilo. Opasan žičanom ogradom, objekat zauzima površinu veličine donjeg Kalemegdana. U brdovitom terenu, obraslom šibljem, bagrenjacima i hrastovim stablima, Leskovik je dobro čuvano stanište sitnog zverinja i raznih vrsta ptica, krvoločnih insekata i smukova koji se sunčaju na kamenju. Pored tolike faune, na Leskoviku se nalaze skladišta municije, ogreva, suvih obroka za vojnike i projektila za topove. Postoje ukopani parkinzi starih, rashodovanih kamiona i topova. Čitav objekat nalikuje scenografiji ratnih igrica. Na ulazu kod kapije nalazi se stražara, prizemna zgrada sa nekoliko prostorija u kojoj boravi, obeduje i spava komandir straže, razvodnici i stražari koji nisu na dužnosti.

Osim prvog koje se nalazi kod kapije, preostala dva stražarska mesta razmeštena su na drugim stranama objekta. Mesto kod osmatračnice nalazi se na udaljenosti od oko tri stotine metara uzbrdo od stražare. Na objektu inače postoje službeni psi, elektronski uređaji za detekciju i tri stražarske kućice u čijoj blizini na smenu, ali uvek, šetaju stražari, bez obzira na kišu, tropsku ili sibirsku temperaturu, mećavu, maglu ili mrkli mrak. Neko je uvek na straži, svakog dana u godini, svakog trenutka u toku dana. Meštani okolnih sela, prolazeći noću u blizini žičane ograde, stražarima umeju da doviknu "Umrećeš u čizmama". Teško da je ikad iko očekivao da će se ova naopaka šala jednom zaista i obistiniti.

Stražu na objektu Leskovik poslednjih godina daje prvi topovsko-artiljerijski divizion, artiljerijska jedinica u sastavu 203. mešovite artiljerijske brigade koja je smeštena u kasarni Deligrad u Aleksincu. Ova brigada pripada operativnim snagama, formacijskoj grupi u kojoj se nalaze mahom elitne i specijalne jedinice VS. Navodno, najjača artiljerijska brigada na Balkanu, 203. mešovita je jedna obična jedinica vojske, sa uobičajenim intenzitetom obuke i podnošljivom disciplinom, ali je naoružana efektnim, mada zastarelim oruđima – samohodnim višecevnim lanserima raketa i topovima 130 mm. U minulim ratovima, ova brigada je 1995. bila na položajima u rejonu Zapadnog Srema, a 1998. na liniji razgraničenja sa Kosovom i Metohijom. Sama kasarna Deligrad stara je više od sto godina, a tokom NATO intervencije je intenzivno bombardovana, kao uostalom i sam grad Aleksinac.

PITANJA ISTRAGE: Ministar odbrane Zoran Stanković i zastupnik Generalštaba general-major Zdravko Ponoš posetili su aleksinačku kasarnu u ponedeljak 19. juna, dva dana posle tragedije. Dan ranije ova delegacija obišla je roditelje nastradalog vojnika. Njegovo telo se nalazilo na obdukciji, a kada je ova završena, predato je roditeljima da bi bilo sahranjeno u utorak. Istragu o ovom slučaju vodi istražni sudija Okružnog suda u Nišu Milan Nikolić. Na osnovu prvih nalaza istrage, u jednomesečni pritvor stavljena su dva neimenovana vojnika, najverovatnije vojnik koji je na stražarskoj dužnosti nesavesno odložio pušku i vojnik koji je povukao obarač i ranio Petkovića. U međuvremenu, general-major Ponoš obavestio je javnost da je formirao posebnu Komisiju za ispitivanje smrti vojnika Ivana Petkovića.

Istraga mora da odgovori na veći broj zbunjujućih detalja iz saopštenja Ministarstva odbrane, ali i na jedan detalj koji se u saopštenju ne pominje. U slučaju, onako kako je naveden, došlo je do niza povreda pravila, dužnosti i zdravog razuma pri vršenju stražarske službe. Kako je moguće da se nađe šest vojnika na jednom stražarskom mestu? Zašto je stražar na dužnosti odložio pušku sa punim okvirom? Zašto je pre ranjavanja bio spušten regulator paljbe i uz to doveden metak u cev? Kako je moguće da vojnik u četvrtom mesecu obuke uopšte okreće napunjenu pušku u svog druga, a kamoli da na njega puca? Pritom nije obelodanjeno da je brojno stanje u jedinici koja je davala stražu na izdvojenom objektu Leskovik bilo manje od deset odsto formacijske popune, što će reći da je čitav divizion jedva imao dovoljno vojnika za jedan sastav straže, i to pod uslovom da niko od vojnika ne ode na vojničko odsustvo. Ili, da ne pogine prilikom obavljanja dužnosti. Sa tako malim brojem ljudi, što je trenutno prećutani problem u većem delu VS-a, komandiri osnovnih jedinica, ma kako se upinjali, nisu u mogućnosti da naprave bilo kakvu selekciju sastava straže po kvalitetu i sposobnostima. Ko snosi odgovornost za ljudske živote ako se nekoj jedinici rutinski poveri zadatak, ali joj nije dato dovoljno ljudstva da ga pravilno izvrši? Ko snosi odgovornost ako se to dešava u većini jedinica jedne vojske?

DUŽNOSTI: Straža je jedini borbeni zadatak koji pripadnici Vojske Srbije obavljaju u miru. Prema pravilu službe, straža je "fizičko obezbeđenje lica, materijalno-tehničkih sredstava i objekata koju vrši naoružana jedinica ili grupa vojnih lica". Pritom se nikako ne podrazumeva da se grupa vojnih lica istovremeno nalazi na jednom stražarskom mestu i da sluša muziku iz kakvog sela. Na jednom stražarskom mestu nalazi se jedan stražar koji se kreće svojom stazom kretanja. U slučaju nepogode ili većih padavina, stražar može da se skloni u stražarsku kućicu gde se inače, uz stolicu i spisak oskudnog inventara, nalazi induktorski telefon M63, preko koga održava vezu sa komandirom straže u stražari. Na sebi stražar ima šlem, zaštitnu masku u torbici, zavoj za prvu pomoć, nož i automatsku pušku sa punim okvirom metaka. Pušku sa zakočenim regulatorom paljbe nosi na desnom ramenu, stežući remnik desnom šakom sa savijenim palcem. Strogo mu je zabranjeno da puši, jede, spava u travi ili čita na stražarskom mestu. Stražarima inače najteže pada zabrana držanja mobilnog telefona koji komandir straže mahom oduzima stražaru i tokom njegove smene ga čuva u svojoj kasi, u stražari.

Pri tom, stražar naizust zna pomenutu definiciju straže, ali ne samo nju već i sedam opštih dužnosti stražara, uz posebne koje važe na njegovom stražarskom mestu. Neprestano je podvrgnut nizu kontrola kojima se proverava da li zna svoje dužnosti. Prema drugoj od sedam opštih dužnosti, stražar "ne sme da ispušta oružje iz ruku i uvek mora biti spreman da ga upotrebi". Kako je moguće da je stražar na Leskoviku pre tragedije odložio svoje lično naoružanje sa trideset metaka? Pored ove, zanimljiva je i peta dužnost stražara koja podrazumeva da nikome ne dozvoli da se približi stražarskom mestu, nikome izuzev razvodnika, pomoćnika komandira ili komandira straže, dežurnog oficira i lica ovlašćenih za kontrolu straže. Zato je čudno kako je pet vojnika tek tako prišlo stražaru, a logično pitanje je kako se ova grupa uopšte osmelila da naoružanom stražaru priđe u sumrak.

METAK U CEVI: Straže mogu biti: unutrašnje koje se daju u kasarni, izdvojene na objektima kakav je Leskovik, počasne kao na grobu premijera Đinđića i pokretne koje služe da obezbede kakav značajan vojni transport. Sastav izdvojene straže na objektu sa tri stražarska mesta poput Leskovika broji dvanaest ljudi, plus komandir straže i pojačano obezbeđenje od tri čoveka koja se nalaze u kasarni. Komandir straže je profesionalno vojno lice, najčešće podoficir od čina vodnika do starijeg vodnika prve klase. U sastavu straže su dva razvodnika, uglavnom vojnici sa činom razvodnika i desetara, a uz njih i jedan vodič službenih pasa. Ostalih devet ljudi su stražari, po tri za svako stražarsko mesto. Dok su trojica od njih na svojim stražarskim mestima, ostala šestorica borave u stražari, trojica su u smeni pripravnosti, a trojica spavaju. Čitav taj poredak je očigledno bio gadno narušen uoči Petkovićeve pogibije.

Smena straže traje dva sata. Posle toga razvodnik po stražarskim mestima razvodi novu smenu. On prethodno proverava stanje u kome mu se nalaze stražari, šta imaju od neophodne opreme i da li poseduju nedozvoljena sredstva. Na liniji punjenja, kod stražare, novi stražari spuštaju na grudobran svoje puške bez okvira. Razvodnik proverava oružje i stražarima deli pune okvire. Nekada, u poslednjoj deceniji JNA, ali i u vojsci Jugoslavije okviri su bili zaštićeni osiguračem i pečatom da vojnici ne bili pali u iskušenje da iz dosade pune i prazne oružje, ali je ta zaštita izgleda ukinuta pošto se inače nigde ne primenjuje. Straža je borbeni zadatak, pa su shodno toj slepoj doktrinarnoj logici stražari naoružani kao da idu na ratište. Kada razvede smenu i vrati stare stražare, razvodnik pita da li je neko imao situaciju u kojoj je doveo metak u cev. Stražari na liniji pražnjenja odlažu puške na grudobran, razvodnik skida okvire, proverava ima li metka u nekoj cevi i vrši kontrolno okidanje. Posle toga stražari odlaze na odmor.

Inače, predviđena je samo jedna situacija u kojoj stražar dovodi metak u cev. Kada uoči da mu se približava nepoznato lice, stražar zauzima zaklon i glasno vikne: "Stoj. Ko ide?" Ako je u pitanju kontrola straže ili razvodnik sa smenom, oni se stražaru predstave i lako se indetifikuju pomoću odziva i lozinke. Ako se lice ne predstavi na prvi poziv ili ne zna lozinku, stražar tada dovodi metak u cev i glasno vikne: "Stoj, pucaću!" Ako se lice i dalje ne odaziva, stražar ponovo vikne: "Stoj, pucaću!" Kada lice ne odgovara na treći poziv, stražar puca u njega bez daljih upozorenja. Vojnike na obuci ova pravila naročito zbunjuju, pa se ona posebno razmatraju i uvežbavaju kroz niz hipotetičkih situacija. Ako osoba koja prilazi stražaru ne odgovara na pozive, vojnik, naime, treba da puca u nju sa ciljem da je ubije, pri čemu ne snosi nikakve zakonske posledice. Neke druge, moralne, pravilo službe ne razmatra. Čitav koncept situacije u kojoj je ubijanje dozvoljeno, i čak poželjno, postavljen je zastarelo i preterano surovo, kao da vojnici čuvaju neke posebne dragocenosti, a ne stare kamione i magacine sa konzervama, a da uz to stražu daju najmanje u Iraku ili Avganistanu, a ne u mirnim gradićima i selima, kakva je okolina Aleksinca. Rezultat tako postavljenih pravila je da pohabanu vojnu imovinu zaista niko ne ugrožava, ali i da se stražari neprestano međusobno ubijaju.

ŽRTVE: U mnogim jedinicama Vojske Srbije situacija je trenutno vrlo teška zbog malog brojnog stanja. Drugo je pitanje šta je uzrok tako slabom odzivu regruta, mada su odgovori prilično očigledni. Stanje je na neki način vanredno. Vojnici provode na stražama po pedeset i šezdeset dana tokom šest meseci trajanja vojnog roka. Premoreni i neispavani, kad nisu na straži, neprestano su raspoređeni na nekoj od dužnosti untrašnje službe, kao što su požarstva i dežurstva. U takvim okolnostima, ni starešine nemaju naročitog izbora u komandovanju jedinicama pokušavajući da održe bar privid kakvog-takvog funkcionisanja. Organizovanje obuke i disciplina su u drugom planu, pošto nema ljudi ni za organe unutrašnje službe. Tablodi su pre nedelju dana objavili vest da je vojska van kontrole, mada je sumnjivo šta bi vojska uopšte mogla preduzeti protiv bilo koga, osim protiv same sebe, naročito ako se uz slabu popunjenost jedinica razmotri i teška materijalna situacija u kojoj se vojska nalazi. Nije zato jasno kako američki kongresmeni u poseti ministru odbrane procenjuju da je vojska na zavidnom stepenu obučenosti i to upravo u trenutku kada stradaju njeni pripadnici.

Istraga u slučaju usmrćivanja vojnika Ivana Petkovića ustanoviće odgovornost pojedinaca u lancu komandovanja, u to malo ko sumnja. Mada, poučeni dosadašnjim iskustvima iz niza slučajeva, mediji su već najavili da će čitav slučaj uskoro biti zataškan novim aferama, a potom i zaboravljen. Biće kao i obično kažnjeni samo najniži po rangu, pa shodno tome, ljudi sa najmanje odgovornosti, pojedinci koji su manje-više obavljali svoj posao, čineći to po zastarelim pravilima i sa ljudskim i materijalnim resursima koji ne odgovaraju negde gore izmaštanim zadacima koji se pred njih postavljaju. Niko i ne razmatra mogućnost da posle niza tragedija preispita pravila vršenja stražarske službe ili da slučajno pozove na odgovornost one koji se nalaze na vrhu komandnog lanca i stoga, najviše odgovornosti imaju. Ministar odbrane u Srbiji biva eventualno smenjen samo kada pokrade ili proćerda milione iz državne kase na skupe satelite i još skuplje šlemove. Kada pogine jedan vojnik, to je suviše jeftino da bi se izgubila politička funkcija. Na izvestan način, takav odnos je deo jedne morbidne tradicije u ovim krajevima. Načelnik nemačke Vrhovne komande, general Kajtel je u septembru 1941. godine, u naredbi Vojnom komandantu Srbije o prikupljanju talaca za odmazdu, napisao kako treba "pri tome imati u vidu da jedan čovečji život u dotičnoj zemlji često ne vredi ništa". Šezdeset godina kasnije, cena života pojedinca u Srbiji nije značajno porasla. Uprkos tome što već izvesno vreme živimo u demokratskom društvu u kome je čak i smrtna kazna za najteže zločine ukinuta.

Posle poražavajuće statistike, posle niza nerasvetljenih afera, vojničkih samoubistava iz svih mogućih poza i maratonskih zataškavanja, ugledu vojske neće pomoći saučešća pred kamerama, obilasci, ceremonije i iznenadno pozitivna mišljenja američkih kongresmena o borbenoj gotovosti. Nije nikakva enigma šta treba učiniti kada nastrada dvadesetogodišnji dečak koga su zabrinuti roditelji poslali na odsluženje vojnog roka. Sva lica odgovorna u lancu komandovanja moraju biti kažnjena prema pravilima službe. Predsednik Vrhovnog saveta odbrane, ko god to bio posle raspada državne zajednice, mora se obratiti i objasniti naciji šta je u vojsci učinjeno, kakvi su napori i mere preduzeti u vojnoj organizaciji da se slična tragedija nikada ne ponovi. Svaki aspekt slučaja mora biti do kraja rasvetljen i obelodanjen. To je minimum koji jedna moderna država može da učini, kada već ne može da povrati život koji je bez razloga uzela. Ali, to se sve, naravno, neće desiti. Ni u ovom. Ni u sledećem slučaju.