Kada je 1999. imenovana za glavnu tužiteljku Tribunala za ratne zločine u Hagu Karla del Ponte smireno je objasnila da se nikoga ne plaši, da ne misli da je posebno hrabra i da na nju niko nikada nije uticao. "Time, istina, ne dobijate mnogo prijatelja, ali to je takav posao", izjavila je po stupanju na dužnost. Na prvi pogled previše diplomatska, ovakva tvrdnja pokazala se kao potpuno tačna. Posle osam godina na čelu Tužilaštva, jasno je da Karla del Ponte nije stekla mnogo prijatelja, ali i da je svoj posao radila baš kako je i najavila – kao posao koji se radi hladne glave, bez previše emocija.

Iako je tokom ovonedeljne posete Beogradu (poslednje u svojstvu glavne tužiteljke) istakla da je Srbija kriva zbog toga što joj se mandat ne okončava onako kako je želela, u pitanju je ipak karijera na kojoj bi mnogi pozavideli. Između ostalog, Karli del Ponte pošlo je za rukom ono što nisu uspeli čak ni najgori balkanski vladari iz devedesetih: da na čitavom prostoru bivše Jugoslavije bude podjednako omražena, ali da je istovremeno svuda dočekuju s priličnom dozom strahopoštovanja.

KARIJERA: Karla del Ponte rođena je 9. februara 1947. godine u Luganu u Švajcarskoj. Pravo je studirala u Bernu, Ženevi i Londonu, a posle toga zaposlila se u privatnoj advokatskoj firmi u rodnom gradu. Tri godine kasnije, otvorila je sopstvenu kancelariju, a legenda kaže da na tom poslu nije dugo izdržala iz emotivnih razloga: navodno, nije mogla da podnese da je većina njenih klijenata zaista prekršila zakon, a da ona mora da im "drži stranu". Kako bilo, 1981. godine Del Ponteova postaje sudska istražiteljka u Luganu, koji je inače važio za centar međunarodnog finansijskog kriminala – u tom kontekstu, ne čudi da se bavila upravo slučajevima prevare, trgovine drogom i oružjem, terorizmom i špijunažom. S takvim "pedigreom", ona brzo napreduje i ulazi u tim italijanskog državnog tužioca Đovanija Falkonea kojem je, u sklopu istrage o trgovini drogom u Italiji, bila potrebna podrška iz Švajcarske u kojoj su italijanski kriminalci prali novac. U to doba, stižu joj prve pretnje, pa i konkretni napadi: u temeljima njene kuće u Palermu otkriveno je pedeset kilograma eksploziva, a nalazila se i na spisku osoba "za odstrel" italijanske mafije. Ipak, u pravi rat protiv organizovanog kriminala Del Ponteova kreće tek kada je mafija ubila Falkonea i njegovu suprugu – tada zapravo počinje i njena prava slava, ali i život koji podrazumeva brojne telohranitelje i obezbeđenje najvišeg stepena.

U periodu od 1994. do 1999. Karla del Ponte obavljala je funkciju državne tužiteljke Švajcarske i za to vreme uspela da bar donekle razotkrije monetarne akrobacije sicilijanske mafije u Švajcarskoj, da pokrene postupak protiv bivše pakistanske premijerke Benazir Buto, da zapleni milione dolara od brata meksičkog predsednika (ta odluka je kasnije osporena), a pokušala je da dokaže i povezanost Borisa Jeljcina s mafijom. Takođe, u zasluge joj se ubraja to što je zahvaljujući njoj promenjen bankarski sistem Švajcarske koji je do tada omogućavao potpunu tajnost bankarskih računa, kome god oni pripadali.

U međuvremenu, spisak njenih neprijatelja prilično je obogaćen. Žena kojoj su italijanski mafijaši dali nadimak "La Putana" (eufemistički, prostitutka), uspela je da dobije još niz sličnih kvalifikacija ("Gestapovka", "Nenavođeni projektil" i sl.), a pošlo joj je za rukom da se prilično zameri i medijima. Kao državna tužiteljka, ona je 1994. naložila pretres redakcije dnevnika koji je objavio tajne informacije o Islamskom frontu spasa, da bi dve godine kasnije naredila prisluškivanje telefona nekoliko redakcija – posle toga, zamerano joj je sve što je radila, pa se tako uporno provlačila priča da je tokom karijere uspela da dovrši samo jednu optužnicu, da joj nedostaju konkretni rezultati i dokazi za slučajeve koje vodi, da je "više političarka nego tužiteljka"…

Uprkos omraženosti i prilično spornim odlukama i potezima, Del Ponteova je 1999. imenovana za glavnu tužiteljku Tribunala za ratne zločine u Ruandi i na prostoru bivše Jugoslavije, zamenivši dotadašnju tužiteljku Luiz Arbur. Brojne su teorije o tome zašto je izbor pao baš na nju, ali je sasvim izvesno da je bitnu ulogu odigrala činjenica da je već ranije imala posla s "opasnim momcima", kao i da potiče iz Švajcarske kao neutralne zemlje. Navodno, Moskva i Peking unapred su najavili da, zbog bombardovanja Jugoslavije, neće podržati nijednog kandidata iz zemalja članica NATO-a, dok su zapadnoevropske zemlje i SAD odbijale svaku mogućnost da na to mesto dođe osoba poreklom iz "istočnog bloka". U svakom slučaju, na sednici Saveta bezbednosti na kojoj je doneta odluka o njenom imenovanju, nije bilo nikakve rasprave, a za Del Ponteovu su glasali čak i predstavnici južnoameričkih zemalja čije je lidere ojadila za milione. "Dobro je što je na ovako važno mesto došla tako odvažna, iskusna i nezavisna ličnost", prokomentarisao je tada generalni sekretar UN-a Kofi Anan.

PROBLEMI: Iako funkcija glavne tužiteljke Tribunala sama po sebi podrazumeva silne probleme, Karla del Ponte se tokom osam godina provedenih u Hagu suočavala s nizom poteškoća koje verovatno ni sama nije očekivala. Zahvaljujući brojnim telohraniteljima, više nije bilo podmetnutog eksploziva, ali bilo je prilično balkanskih i drugih specijaliteta. Najkritičniji trenutak tokom njenog mandata ticao se ipak Ruande – odlukom Saveta bezbednosti, glavna tužiteljka je 2003. ostala bez tog sektora i prepušteno joj je samo vođenje slučajeva s prostora bivše Jugoslavije. Iako je ona istakla da je u stanju da obavlja oba posla, zvanično je objašnjeno kako je bolje da bude koncentrisana samo na jedan, dok je nezvanično kružilo više verzija događaja.

Između ostalog, pominjalo se da joj je "glave došlo" insistiranje na obostranoj krivici: nije želela da na optuženičkoj klupi vidi samo pripadnike plemena Hutu, već i pripadnike plemena Tutsi, naroda koji je stradao u genocidu 1995. Kako su, u međuvremenu, mnogi predstavnici Tutsija došli na vlast, aktivnosti Tribunala namerno su potkopavane, a Del Ponteova je bila suočena s nemogućnošću dolaska do svedoka ili dokumenata, pa čak i sa uskraćivanjem vize Ruande. U vreme kada smena s mesta glavne tužiteljke za Ruandu još nije bila potvrđena, njen tadašnji portparol Dominik Rejmond rekao je da bi imenovanje drugog tužioca "potkopalo verodostojnost Tribunala", a nije želeo ni da isključi mogućnost konačnog povlačenja Karle del Ponte iz Haga.

I zaista, činilo se za trenutak da je glavnoj tužiteljki definitivno odzvonilo – Savet bezbednosti okreće joj leđa, Radovan i Ratko još uvek beže, optužnica u slučaju Slobodana Miloševića ocenjena je kao prilično neubedljiva, a mediji su brujali o milionskim troškovima "izdržavanja" tužiteljke u Hagu (npr. milion franaka godišnje samo za telohranitelje). Čitava stvar je, ko zna iz kojih razloga, završena prilično mirno: oslobođena balasta Ruande, Karla del Ponte se od 2003. zaista više posvetila balkanskoj priči i na istoj funkciji dočekala i kraj mandata.

To ipak nije značilo da je njenim problemima došao kraj. Naprotiv. Suđenje Slobodanu Miloševiću dobijalo je stalno nove obrte i na momente se činilo da Del Ponteova vodi unapred izgubljenu bitku – konačno, iako se nekima (pre svega onima koji su bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije trpeli dok je bio na slobodi i u punoj snazi) njegov nastup u sudnici činio prilično neubedljivim, glavna tužiteljka je u više navrata konstatovala kako je ponekad impresionirana njegovom odbranom.

Poraz je, međutim, stigao s potpuno neočekivane strane: Miloševićeva smrt 11. marta 2006. bila je verovatno najteži udarac za Tužilaštvo i glavnu tužiteljku. Govoreći pred poslanicima Evropskog parlamenta u junu 2007, Karla del Ponte istakla je da joj "ne izlazi iz glave tiha i iznenadna smrt" Slobodana Miloševića. "Moj problem je što je umro kao anđeo. Otišao je na spavanje jedne noći i jednostavno se nije ujutro probudio", rekla je glavna tužiteljka, poetski dodajući da zbog svega toga "ima problem pred svojim bogom".

Istovremeno, Del Ponteova nije imala više sreće ni s drugim procesima koji su ocenjeni kao ključni. Pošto se tokom suđenja Ramušu Haradinaju tužilaštvo suočilo s problemom zastrašivanja i smrti svedoka, javila se mogućnost povlačenja optužnice – tužiteljka je bivšeg kosovskog premijera tada nazvala "gospodarom rata i gangsterom", pa je zahvaljujući tome postala nepopularna čak i u Prištini.

Pronalaženje i izručenje hrvatskog generala Ante Gotovine potrajalo je godinama, Goran Hadžić je tribunalu pobegao bukvalno ispred nosa, a glavni haški begunci – Ratko Mladić i Radovan Karadžić – nisu pronađeni do kraja njenog mandata, iako je ona to godinama navodila kao svoj glavni cilj. U međuvremenu, upravo zahvaljujući Mladiću i Karadžiću, građani Srbije mogli su u nebrojeno navrata da se uvere kolika je zapravo moć Karle del Ponte, odnosno Tribunala. Svaka njena poseta Beogradu i skoro svaki njen izveštaj pred ovom ili onom svetskom i evropskom institucijom, značili su nove packe, nova upozorenja, nove pretnje: pošto su njene impresije o saradnji sa srpskim vlastima obično bile loše, to je podrazumevalo da će Srbiji na ovaj ili onaj način biti uskraćen ili bar usporen svaki predstojeći korak ka Evropi. Nekoliko poslednjih poseta Beogradu, kada je "progovorila srpski" i pohvalila saradnju sa nadležnima, bile su u tom smislu veliki izuzetak.

TEŠKE REČI: Tokom svog osmogodišnjeg mandata u Tribunalu, Karla del Ponte izgovorila je mnogo pretnji i upozorenja različitim političarima u različitim zemljama bivše Jugoslavije, ali je sama pretrpela mnogo više verbalnih napada s raznih strana. Predstavnici vladajućih stranaka uglavnom se nisu isticali u toj disciplini, predstavnici opozicionih uglavnom su je nazivali domaćom verzijom nadimka koji joj je onomad dodelila italijanska mafija, dok je šira javnost obično bila jednoglasna u negativnom stavu prema njoj. S jedne strane, razlog za takvu situaciju jeste to što je gonila bar jednog "nacionalnog heroja" iz svake od zaraćenih zemalja bivše Jugoslavije i da se kao takva percipira kao "nečista sila". S druge strane, a imajući u vidu da glavnu tužiteljku najčešće ne simpatišu čak ni oni koji opravdavaju postojanje Tribunala, tu je činjenica da je Karla del Ponte na neki način otelotvorenje onoga čega se balkanski patrijarhat najviše pribojava: moćna, uticajna, sposobna, oštrog jezika, a ipak – žena.

U Srbiji, BiH i Hrvatskoj, Karlu del Ponte napadali su mediji, neki političari, svi tabloidi i neizbežni vox populi. Konkurencija u toj disciplini bila je zaista žestoka i prilično je teško izabrati najgoru uvredu ili najapsurdniji komentar u vezi s glavnom tužiteljkom. Ipak, jedan od najbizarnijih napada na nju stigao je iz franjevačkih samostana u Hrvatskoj, a pre hapšenja i izručenja Ante Gotovine. Pošto je Del Ponteova izjavila da se Gotovina skriva po samostanima, otac Ivan Iko Mateljan, inače predsednik Hrvatske konferencije viših redovničkih poglavara zablistao je pozivom tužiteljki da "sama dođe u samostane i proveri gde je Gotovina, i to ispod mantije svakog franjevca, pa što nađe, dobro nađe".

Znatno je ozbiljniji bio napad Džefrija Najsa, bivšeg glavnog tužioca u postpuku protiv Miloševića. U pismu objavljenom 15. aprila 2007. u "Jutarnjem listu" on je svoju nekadašnju šeficu otvoreno optužio da se 2003. s Beogradom dogovorila da deo dokumenata koje poseduje ostane nedostupan za javnost – po njegovim navodima, reč je o dokumentima Vrhovnog saveta odbrane SR Jugoslavije koji otkrivaju umešanost Jugoslavije u ratove u Hrvatskoj i BiH i koji su mogli uticati na odluku Međunarodnog suda pravde u procesu protiv Srbije. Tužiteljka je čitavu stvar smireno demantovala, objašnjavajući da optužbe na njen račun "potiču iz nedovoljnog razumevanja postupaka pred ovim sudom". Nešto što je mirisalo na skandal završeno je tiho, baš kao što su završavali i dotadašnji napadi na Karlu del Ponte.

Kad je već reč o verbalnim ratovima, teško bi se moglo reći da je Del Ponteova nekome ostajala dužna. Smireni ton koji u poslednjih nekoliko meseci primenjuje u slučaju srpskih političara, baš kao i smirenost u odgovoru na Najsove tvrdnje, zapravo nisu tipična "delponteovska" reakcija – iako neki koji su je neformalno upoznali tvrde da je privatno vrlo prijatna, njeni javni nastupi obično se pamte po bar jednoj oštroj formulaciji ili oceni. Jedna od poslednjih zapamćenih jeste rečenica koju je izgovorila u intervjuu za ljubljanski "Dnevnik" u martu 2007: "Dok se ne reši svojih ratnih zločinaca, Srbija nema pameti ni kulture za ulazak u EU."

Kako bilo, posle osam godina provedenih u Tribunalu, Karla del Ponte ponovo menja posao. Iako je zbog slučaja Karadžića i Mladića iz UN-a stigao predlog da se njen mandat produži bar za godinu dana, švajcarska vlada koja plaća deo njenih (prevelikih) troškova tome se usprotivila i tužiteljkin odlazak iz Haga potpuno je izvestan već mesecima. Prema pisanju domaćih medija, Del Ponteova ipak ne namerava da se povuče: navodno, pošto je još pre godinu dana odbila ponudu da se vrati na položaj državnog tužioca u Bernu, u igri je pre svega ambasadorsko mesto u Argentini. Teško je, međutim, zamisliti da bi žena od čijih su izveštaja strepeli balkanski predsednici i ministri, mogla da se zadovolji pravljenjem koktela za društveni krem Buenos Ajresa. S druge strane, nejasno je šta bi Del Ponteova uopšte i mogla da radi, a da to bude makar i približno onoliko značajno koliko je to bio njen haški mandat – neka visoka funkcija u UN-u možda bi bila odgovarajuća alternativa, ali se o tako nečemu čak ni ne šuška.

Ipak, šta god da odabere, Karla del Ponte je sa svojih šezdeset godina ostvarila ono o čemu uspešni ljudi širom sveta obično samo snevaju: o karijeri u kojoj naprosto ne postoji sledeći korak. Biografija u kojoj počasna mesta drže borba s italijanskom mafijom, plemenima u Ruandi i balkanskim ratnicima, teško da može biti dopunjena nečim iole značajnijim.