Svaki izbor novog rukovodstva Demokratske stranke, a pogotovo posle prelomne 2012, bio je mnogo više od puke simbolike i nasledne smene stranačke vlasti. Demokrate su te godine u paketu izgubile vlast i u parlamentu i u kabinetu predsednika republike. Od tada su četiri puta, na svake dve godine, menjali svoje čelnike i rukovodstva. Kako bi koji izbori dolazili i postavljali nove zadatke i visoke prepreke pogotovo za predsednike, tako bi na kraju bio registrovan još veći izborni krah stranke. Ubrzo bi usledili novi unutarstranački izbori i biran novi predsednik koji bi obećavao kraj prethodne epohe, zauzimanje novog stranačkog kursa i zaokret ka uspehu, ka boljim izbornim rezultatima. Gledajući po tome, razlike nema ni danas, pogotovo kada je startna pozicija DS najlošija do sada – ispodcenzusnih 2,25 odsto u najtvrđem, beogradskom biračkom telu, na poslednjim izborima.

Novoizabrani predsednik demokrata Zoran Lutovac najavio je zato u svom mandatu stranačko zbijanje redova, povratak poverenja građana, kao i to da DS mora biti jedan od stubova budućih saveza koji će preporoditi Srbiju. Izbor Lutovca, koji je među ostalim kandidatima najjasnije i najvoljnije isticao potrebu da se DS pridruži Đilasovom Savezu za Srbiju, po jednima je poslednja šansa i prva nada da će stranka preživeti i ponovo stati na svoje noge, dok su drugi, prezasićeni promenama na vrhu koje dovoljno dugo u kontinuitetu okrunjuju i stranačko i biračko telo, i dalje malodušni. Međutim, ono što ostaje kao nesporna vrednost ovih izbora, i kao prijatno osveženje, jeste to što su demokrate značajnom većinom glasova pokazale da svoju stranku žele da vrate na put izvornog "demokratskog" čistunstva, i preko čiste, neokrnjene biografije svog novog čelnika, i preko njegovih nedvosmisleno opozicionih stavova.

NOVI LJUDI U VRHU STRANKE: Utisak o pobedi opozicije unutar DS-a, onoliko koliko je sam po sebi a priori nelogičan toliko je i pojačan spekulacijama o Vučićevim prstima umešanim u ove izbore. Pisali su o tome zdušno svi mediji, i ozbiljni i tabloidni, i verovatno nema novinara koga bi mogla da zaobiđe, recimo, informacija dobijena od dobro obaveštenih izvora o tome da postoji saradnja između Dragana Šutanovca i Aleksandra Vučića. Vučić je, navodno, obećao demokratama učešće u budućoj vladi u zamenu za podršku pri rešavanju kosovskog pitanja i promeni Ustava. Odmah se mora reći i to da je vrh demokrata slične insinuacije žustro negirao, međutim, debeli crv sumnje je ostao, pogotovo jer su se javno, preko društvenih mreža, oglašavali i sami članovi ili bivši članovi stranke. Janko Veselinović, predsednik Pokreta za preokret i nekadašnji dugogodišnji funkcioner DS-a, na Tviteru je napisao: "Opasnost da DS ostane pod okriljem Aleksandra Vučića nije opasnost samo za tu stranku, već mnogo šire. Ukoliko se članstvo tome ne suprotstavi, dobićemo još jedan LDP ili LSV. Ako budu poraženi ‘vučićevci’, stranka bi mogla da stane na noge i pridruži se borbi protiv diktature". Da li će i koliko uspešno Vučić umešati prste u izbore demokrata, postalo je pitanje koje se uprošćeno prevodilo kao "da li će na izborima pobediti Gordana Čomić", a sve na osnovu medijskih "poverljivih saznanja" da je Šutanovac podržao njenu kandidaturu.

S druge strane, burno je medijski naglašavano i to da Đilas preko Lutovca želi svog čoveka na čelu DS-a, pre svega jer mu je ta stranka potrebna zbog već izgrađene infrastrukture. Kao i da njegovu kandidaturu "gura" preko svojih uticajnih kumovskih, crnogorskih veza.

Između te dve najjače izborne opcije, iako su u igri bila tri kandidata (Gordana Čomić, Zoran Lutovac i Branislav Lečić), demokrate su odmah, u prvom krugu izabrale ovu drugu, opozicionu. Lutovac je dobio 659 glasova, Gordana Čomić 468, a Lečić 123. Izabran je tako sedmi po redu predsednik DS od obnove stranke 1990, i četvrti po redu od dolaska vlade Dačić-Vučić na vlast 2012. godine. Izabrano je i pet novih potpredsednika. Aleksandra Jerkov, koja je od 2013. kada je podnela ostavku na sve funkcije u Ligi socijaldemokrata Vojvodine, pristupila Demokratskoj stranci, danas je portparolka DS, članica Predsedništva stranke, narodna poslanica u Skupštini Srbije. Dragoslav Šumarac, profesor na Građevinskom fakultetu u Beogradu, v.d. predsednika Gradskog odbora DS, a na to mesto izabran je nakon ostavke Balše Božovića. Takođe, Šumarac je i nekadašnji ministar građevine u vladi Zorana Đinđića. Saša Paunović, član DS-a od 1992, demokratski gradonačelnik Paraćina u nekoliko mandata 2004, 2008, 2012, 2016. godine. Dragana Rakić, odbornica DS-a u Vršcu, članica Izvršnog odbora stranke. Posle autorskog teksta u "Danasu" u kome otvoreno kritikuje predsednika Vučića i premijerku Brnabić doživljava niz uvreda lokalnog portala, što javno iznosi, a potom biva prebačena na drugo radno mesto u vršačkoj biblioteci, koje je, po navodima, ispod njenih kvalifikacija. Dejan Nikolić, čelnik demokrata u Sokobanji, od 2008. u nekoliko mandata narodni poslanik u Skupštini Srbije. Za predsednicu Političkog saveta DS izabrana je široj javnosti manje poznata dr Mirjana Rašević, naučna savetnica, upravnica Centra za demografska istraživanja pri Institutu društvenih nauka. Direktorka Instituta bila je od 2002. do 2015. godine. Članica DS-a od 1990, a članica Političkog saveta stranke od 2016. godine.

Sastavljajući svoj tim, Lutovac je očito poštovao nekoliko kriterijuma: dug stranački staž i privrženost demokratskoj ideji od samih početaka stranke, profesionalnu stručnost članova dugo već pritajenih u senci partijskih "džinova", energičan, uspešan deo članstva, pritom, dovodeći ga u većoj meri sa lokala. Time je, izgleda, u samom startu želeo da otkloni "prvi razlog zašto je DS izgubio poverenje građana", koji je, po njegovim rečima "taj što su jedni te isti ljudi godinama u vrhu stranke, bez obzira na rezultat".

UJEDINJENJE KAO SPAS: No, pitanje svih pitanja najnovijih izbora u demokrata bilo je: ide li DS u savez sa Đilasom ili ne? Razlog je prilično jasan, počev od toga što je do aktuelnog izbora za lidera stranke i došlo zbog kraha DS u Beogradu i ostavke Šutanovca, koji prethodno nije podržao Đilasa. I to u okolnostima kada je Đilas po svim anketama "razbijao" kao najjači opozicioni učesnik, na kraju i osvojio 19 odsto glasova, i kada demokrate ne premerivši dobro svoje snage i ne verujući u pesimističke ispodcenzusne prognoze, odlučuju da na izbore idu samostalno. Zapravo, u koaliciji sa Socijaldemokratskom strankom, Novom strankom i Zelenima, što nije mnogo pomoglo boljem rezultatu.

Priča o Savezu za Srbiju koji formira Dragan Đilas, kao nastavak političke borbe nakon izbora, postala je nezaobilazna i redovna tema u političkoj agendi Srbije. Od pitanja kako će taj savez funkcionisati, do toga ko će sve u njega ući, jedno od najvažnijih je i to da li će se savezu priključiti i dalje dominantna, po svojoj tradiciji, infrastrukturi, kadrovskoj snazi, Demokratska stranka. Izborom Zorana Lutovca ta dilema je, čini se, konačno razrešena, pa se može računati da je opozicioni blok ovim potezom znatno, ako ne i presudno, ojačan. "Stranka je apsolutno spremna na udruživanje opozicije u Savezu za Srbiju Dragana Đilasa", rekao je Lutovac, uz komentar da su kompromisi potrebni i opoziciji i Srbiji.

Oduševljenje zbog toga nije bilo lako sakriti, pa su Đilasova tviter čestitka upućena Lutovcu i demokratama "Čekamo vas u Savezu!", kao i njegov dolazak na pobedničku proslavu dočekani s prezrenjem od naprednjačkog tabora. Usledila je njihova zaglušujuća reakcija kako je Lutovac Đilasov kandidat, te da je stranka praktično preuzeta i da je izgubila prvobitnu samostalnost, svoj identitet. "Nisam Đilasov kandidat", odgovorio je Lutovac, "bio sam kandidat većine u Demokratskoj stranci koja želi promene i udruživanje opozicije kako bismo postali relevantan politički faktor."

Na primedbe o prirodi stranačkog udruživanja, Lutovac je odgovorio: "Neophodno je naći najmanji zajednički sadržalac da se dogovorimo oko nespornog za sve stranke, bez obzira na ideološke razlike, da se opredelimo da se izborimo za neke stvari koje nismo uspeli kada smo imali šansu. Drugu ne smemo da propustimo. Građani su nam poslali poruku da moramo da nađemo zajednički jezik oko njima bitnih stvari, to oni očekuju i to nije stvar izbora, već nužnosti, a odgovorne i autentične opozicione stranke moraju da se ponašaju u skladu s tim."

Ako se ovo "autentične opozicione stranke" stavi pod lupu, videće se da je upravo to kriterijum po kojem će se demokrate dalje udruživati. Po poslednjim izjavama, Lutovac ne odbacuje ni saradnju sa Dverima, "na određenim temama i uprkos ogromnim razlikama". Budućem opozicionom savezu, ako do njega dođe, može se tako pripisati dosovska receptura široke ideološke lepeze koja nije dugo potrajala, ali je de facto obavila zadatak zbog kog je nastala, a to je smena Miloševićeve vlasti. S obzirom na to u kojoj meri se istorija uopšte ponavlja, s obzirom na specifičnost današnjih prilika, odnosa snaga, kao i samih aktera, svako dalje upoređivanje s DOS-om bilo bi više nego izlišno.

Istina je, međutim, da se iz ovakvog opredeljenja demokrata rađa kao iz kakvog predugačkog, mračnog tunela tračak nade u moguće uspostavljanje političke ravnoteže u budućnosti. Plus, ako Lutovac bude ostao čvrst u nameri da stvari sagledava iz donjeg rakursa, iz potreba glasačke baze, i na tim osnovama iznova bude pozicionirao stranku, što je nagovestio čim je izabran za njenog predsednika, i ako stvarno bude istrajan u tome, nije isključeno da bi demokrate i njihove birače jednog dana moglo sačekati i obostrano međusobno "istorijsko pomirenje".

Odgovornost za neuspeh

PRVI PREDSEDNIK I DOSADAŠNJI PREDSEDNIK DS-a: Dragoljub Mićunović i Dragan Šutanovac

Sve dosadašnje promene na čelu Demokratske stranke imale su jednu konstantu, jedan isti razlog, a to su – loši izborni rezultati. I sva potonja rasula, procepi, isključenja iz stranke ne mogu osporiti niti umanjiti taj demokratski model kojem je stranka, uprkos svemu, ostala verna.

Ako se podsetimo, prvi predsednik stranke Dragoljub Mićunović, izabran na stranačkoj skupštini u februaru 1990, na kojoj je i formalno bio obnovljen rad DS, podneo je ostavku 1994. godine. Na prvim višestranačkim izborima u Srbiji, u decembru 1990, pod njegovim rukovodstvom DS je osvojio sedam mandata. Samim razvojem stranke i uvođenjem novih strategija u odnosu prema biračima, Zoran Đinđić je nadahnuto kao nosilac kampanje za republičke izbore 1993. doprineo da DS osvoji 29 mandata. Unutrašnje tenzije i različite strateške koncepcije između te dve struje dovele su do prve velike smene, do ostavke Mićunovića i izbora Đinđića za predsednika stranke.

Ubistvo premijera i predsednika stranke Zorana Đinđića 12. marta 2003. tragično je zatvorilo jednu važnu i veliku epohu demokrata. Za novog predsednika DS u februaru 2004. izabran je Boris Tadić, koji je na tadašnjim izborima ubedljivo pobedio protivkandidata Zorana Živkovića i nastavio sigurnu vladavinu demokrata. Sve do 2012, tačnije do predsedničkih izbora u kojima na političkoj sceni Srbije dolazi do velikog preokreta. Zbog izgubljenih izbora i pobede Tomislava Nikolića, Tadić je odlučio da se ne kandiduje ponovo na vodeću stranačku funkciju, a za novog predsednika izabran je Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i dotadašnji zamenik predsednika stranke. No, vanredni parlamentarni izbori 2014. doveli su do još jednog preokreta u stranci. Iako je izašao na izbore u koaliciji, DS je jedva prešao cenzus i osvojio 6 odsto glasova. Na tadašnja očekivanja da Đilas podnese ostavku na čelu stranke, on je odgovorio novom kandidaturom za istu funkciju. Protivkandidat je bio Bojan Pajtić kome su odbornici DS dali šansu birajući ga za predsednika.

Na parlamentarnim izborima 2016. DS sa Pajtićem na čelu takođe jedva prelazi cenzus, pri čemu osvaja tri mandata manje. Unutarstranački izbori održani iste godine doveli su Dragana Šutanovca na čelo stranke, sa osvojenih više od 50 odsto glasova demokrata. Time je ubedljivo pobedio protivkandidate Pajtića, Lutovca i Antića. Posle svega godinu i po dana predsednikovanja, od septembra 2016. do marta 2018. Šutanovac je podneo ostavku zbog loših rezultata na beogradskim izborima i pada DS ispod cenzusa, na 2,25 odsto. Početkom juna izabran je novi predsednik stranke, Zoran Lutovac.

Izborna saga demokrata ima jednu dobru stranu, a to je njihova tradicionalna odgovornost za neuspeh. Reč je ne samo o sferi partijskog i ličnog interesa nego i o moralnoj odgovornosti cele stranke zbog koje predsednici ili podnose ostavke ili bivaju kažnjeni neizborom, što je model političkog ponašanja iznikao direkt­no iz jezgra demokratije.