"Godine 1994., kad sam pokretao ovaj radio, seo sam i razmišljao po čemu je to Čačak poznat. Nisam mogao da ga nazovem ni kajmak, ni rakija čačanka iako je radio narodni, neguje izvornu muziku, harmoniku. Počeo sam da se vrtim oko te rakije, setio se šljive, ali kako se rakija obično pravi od šljive požegače, to mi nije odgovaralo. S druge strane, dženarika je vrsta divlje šljive, nekalemljene, izvorne, baš kao i naša muzika. Ušao sam u studio i rekao voditeljki da kaže slušaocima da slušaju radio Dženariku", objašnjava neobičan naziv svog radija vlasnik Branko Milovanović.

Osim naziva i muzike, ništa drugo na ovom radiju ne liči na ono što se obično naziva "Srbijom danas". Dženarika kao da je sa nekog drugog prostora i vremena. Redakcija u centru Čačka, u vrlo luksuznoj kući. Ljubazna sekretarica, kompjuteri, sve nalik na svetske firme. Program baziran na servisnim informacijama, oglasima, reklamama i željama, čestitkama i pozdravima. Domet od Crne Gore, Prijepolja, do Kruševca, ukupno oko 200 km. Nema podataka o slušanosti, ali svi tvrde "najslušanija na ovom prostoru". Želje skuplje nego kod gazda Rake: obična 100 dinara, specijalna (sa više ponavljanja tokom pesme) 140, ekspresna (odmah se realizuje) 180. U početku se plaćalo preko telefonskog računa, ali u modernoj firmi modernizuju se i sredstva rada: zahvaljujući identifikatoru telefonskog broja sa kog je naručena želja, odnosno mogućnosti da se utvrdi identitet onoga ko naručuje, računi se plaćaju lično ili telegrafski.

NARODNA CENZURA: U posao s radiom, Branko Milovanović ušao je polako. Tri godine učio za vojnog pilota u Mostaru, nekad bio aktivan sportista pa napustio vojnu školu i upisao DIF. I tu se zadržao tri godine, da bi odustao posle raznoraznih reformi školstva koje su mu obećavale jedino profesionalnu neizvesnost. Posle toga bavio se fotografijom, radio za skoro sve listove bivše Jugoslavije, uglavnom sportske. Prvi put je ideju o osnivanju radija dobio još u vojnoj školi – došao do nekog radija na kome je mogao da čuje i Radio Čačak. Bilo mu drago što to čuje, ali, kaže, nije imao šta da čuje. Mnogo godina kasnije, 1992, osniva treću privatnu radio stanicu u Jugoslaviji (posle beogradskog Pingvina i kragujevačkog 034) – Radio M. Bila je to mešavina narodne i zabavne muzike, ali je baza bila na sportu, prenosima raznih evropskih i svetskih prvenstava. "Muzika i sport su mi velika ljubav, ali donose samo gubitak, pa sam 1994. rešio da pokrenem nešto profitabilnije. Nešto opreme sam imao, predajnik sam iznajmio i od tada u okviru preduzeća Studio M deluju Radio Dženarika i Radio M. Radio M ima sve potrebne dozvole, a za Dženariku sam bio svestan da radim na divlje, kao što uostalom svi rade", kaže Milovanović. Zbog toga i on čeka novi zakon kojim bi trebalo da budu određeni "tehnički uslovi i šta koliko košta".

Kao stanica koja pušta muziku sa svih prostora bivše Jugoslavije, Dženarika je imala malo problema zbog izbora pevača – javljali su se "savesni" da podsete da je npr. ta i ta pevačica "drolja koja je klala srpsku decu" i sl. Svi ostali mogući problemi predupređuju se na vreme. Politički marketing i političke želje se odbijaju, iako na radiju mogu da se čuju i četničke i pesme o Titu, sve ipak u granicama normale. (Gorepomenuti Milija Milić ni ovde nije emitovan, iako je njegov CD stigao i do Dženarike: pevačima je ponekad najjeftinije da umesto reklame plate nekoliko želja sa svog albuma koji prethodno dostave u redakciju, ali su Milićeve političke poruke na vreme otkrivene.) "Švalerske provokacije" i zakazivanje sastanaka preko radio talasa izbegavaju se tako što se nikada ne navodi puno ime i prezime naručioca ili onoga kome je želja upućena. Kažu da nemaju "ciljnu grupu". Slušaju ih svi, javno ili tajno. I gazda i zaposleni naročito ističu one koji se foliraju i nipodaštavaju narodnjake, a ispod stola nogom udaraju ritam ili pevuše refrene koje napamet znaju. Zaposleni ipak napominju da nisu iz narodnjačke priče: tonac Raško sluša Eyesburn, voditeljka Marija rege i rok, ostali imaju sličan ukus. Svi uglavnom rade i na Dženariki i na Radiju M (nalazi se u istoj zgradi), tako da poznavanje obe strane smatraju profesionalizmom. Uglavnom se "isključe", ne pamte šta je malopre pušteno, "kad su raspoloženi, zamišljaju šta uz Šemsu Suljaković sada radi par koji se međusobno ispozdravljao nekom jezivo tužnom pesmom".

DIVLJA ŠLJIVA: Uslovi rada su na nivou na kome bi mogle da im pozavide i neke viđenije beogradske radio stanice. I u Radiju M i u Dženariki ploče, kasete i CD-ovi zauzimaju police od poda do tavanice, a većina tog materijala "ubačena" je i u računar radi lakšeg emitovanja. Džinglovi (vidi okvir) tehnički savršeni. Šest telefonskih linija, umreženi računari, želje i poruke slušalaca čitaju se sa monitora umesto sa uflekanih papira. I sve to radi – na veliko čuđenje svih onih koji su imali tu sreću da rade na "ozbiljnim" radio stanicama gde se u opremu uložilo mnogo, a u organizaciju ništa.

Poseta "Vremena" pala je u nezgodno vreme – u pauzu između redovnih oglasa i želja. Specijalno za nas organizuje se takozvana "podela pesama". Slušaoci se javljaju, a tonci puštaju pesme po svom izboru uz voditeljsku napomenu da je pesma "za tog i tog". U roku od nekoliko minuta čak 17 javljanja: nekoliko iz Čačka, Banjica, Vape, Ljubić Polja, Koštunića, Viljuše, Pranjana, Trnave, Gornje Gorevnice, Mrčajevaca, Bele Reke, Užica, Cagana, Lučana. Posle nekoliko pesama, javlja se Desa iz Patenice, vrlo ljuta. Viče na voditeljku: "Što, bre, puštate samo za ove iz Vapa i Ljubića? Daj, bre, nešto i za nas!!!" Marija je smiruje objašnjavajući da je ovakva "konkurencija" između sela uobičajena stvar. Nasumičnim izborom u program se uključuje Slavica iz Bele Reke.

-Šta radite, Slavice?

-Ništa. Sedim ovde kući, ništa naročito.

-Ima li snega?

-Ima, ima dosta.

-Šta želite da vam pustimo?

–Pusti me u plamenu da izgorim. I da… je l’ mogu da pozdravim Miku iz kafića u Beloj Reci?

-Može, naravno.