Eksplozija na Krimskom mostu u subotu i rusko raketiranje svih većih ukrajinskih gradova u ponedeljak skoro da su u potpunosti potisnuli u zaborav druge značajne događaje proteklih desetak dana. A događalo se i promenilo mnogo šta.

Povlačenje ruske vojske na čak tri dela ratišta (1. oktobra iz Limana u Donjeckoj oblasti, a u narednim danima duž leve obale reke Oskol u Harjkovskoj oblasti i, naročito, duž zapadne obale reke Dnjepar u pravcu Hersona na jugu), kao i, blago rečeno, veliki problemi u toku sprovođenja “delimične” mobilizacije ne samo da se nisu mogli sakriti, već naprotiv, zahvaljujući socijalnim mrežama mogli su se pratiti u direktnim prenosima.

Svako je izveštavao o svome: oficiri i vojnici na ratištu – o ukrajinskoj kontraofanzivi i premoći; mobilisani rezervisti – o anarhiji, masovnom pijanstvu i tučama u prihvatnim i tranzitnim centrima sa nemogućim uslovima smeštaja, zarđalom naoružanju koje su dobili i misterioznom odsustvu u vojnim magacinima elementarne individualne opreme koja im sleduje, počev od šlemova i zaštitnih prsluka do donjeg veša; članovi porodica – o svojim boljkama, od poziva za mobilizaciju koji su često upućivani starcima i invalidima, sve do potrebe udruživanja radi prikupljanja novca za nabavku nedostajuće opreme za njihove najmilije, od šlemova do gaća.

Ova bura nezadovoljstva ubrzo se proširila na kanale i objave propagandista i pristalica rata koji, prema zapažanju “Njujork tajmsa”, često pružaju mnogo detaljniju i tačniju sliku događanja nego Ministarstvo odbrane Rusije. Inače, prema zapažanju istog lista, ova “pisalačka bratija” nije sasvim koherentna i uslovno se može podeliti makar na dve grupacije.

Prvu čine tzv. “ratni reporteri”, koji se opet dele na one koji rade u državnim glasilima i vezani su za ratne jedinice, ali istovremeno vode i vlastite telegram-kanale, te na one koji ne rade direktno za državu i zato mogu da deluju nezavisnije, koristeći lične veze za dobijanje informacija i pristup zonama ratnih dejstava.

Drugu grupaciju čine tzv. “vojni analitičari”, neki sa milionskim brojem pretplatnika, većinom penzionisani oficiri sa vezama u vrhovima vojske i bezbednosnih struktura, čija ponekad različita gledišta i interese zastupaju i čiju podršku uživaju. Sve do sada potpuno posebnu figuru u okviru ove grupacije je predstavljao Igor Strelkov (alijas Igor Girkin), od 1996. do 2013. godine oficir Federalne službe bezbednosti Rusije, zatim jedan od najzaslužnijih za uspostavljanje “narodnih republika” na istoku Ukrajine, pa čak jedno vreme i komandant vojske jedne od njih (Donjecke), a i naš “dobar poznavalac” jer je “zanat”, između ostalog, pekao na srpskoj strani u bosanskom ratu, o čemu je napisao i uspomene. Njegova pak posebnost se ogleda u tome da je skoro od samog početka rata u Ukrajini, koju inače ne priznaje za državu i čije uništenje svesrdno traži, jedino on oštro kritikovao ruski vojni vrh zbog nekompetentnosti i počinjenih grešaka, označavajući ih kao sistemske i stalno oslovljavajući ministra odbrane Rusije Sergeja Šojgua (nikada nije služio vojni rok) ne po imenu i prezimenu, već isključivo kao “maršala od šperploče” zbog jednom održane, pod pokroviteljstvom Šojgua, rekonstrukcije juriša sovjetskih trupa na kopiju berlinskog Rajhstaga koja je za tu priliku bila izrađena od pomenutog materijala u Parku “Patriot” blizu Moskve.

POPLAVA KRITIKA

Sada je Strelkov-Girkin prestao da bude usamljeni jurišnik, jer su mu se posle neuspeha ruske vojske otvorenoj kritici vojnog vrha pridružile obe grupacije “ratnih reportera”, a jedan od njih se usudio kritikovati i samog Putina, navodeći da je od strane Kremlja licemerno pozivati na okupljanje oko ruskog predsednika, ako on nije u stanju da komentariše važne događaje kao što su potapanje krstarice “Moskva”, razmena pripadnike puka “Azov” ili poraz na Harkovskom ratištu. Zatim su se učešća u kolu prihvatili i državni TV propagandisti, uključujući glavne – Margaritu Simonjan i Vladimira Solovjova. Pri tome je Solovjov izražavao posebno negodovanje zbog haosa u sprovođenju “delimične” mobilizacije, uključujući nedostatak opreme za mobilisane rezerviste (prema sada naprasno izniklim podacima, za iznošenje i prodaju opreme i materijala sa vojnih skladišta ponekad su se koristili čak i teški kamioni “Kamaz”), dodavši da je “došlo vreme da se kaže istina”.

Istovremeno su se napadu na vojni vrh po prvi put pridružili državni funkcioneri i ljudi bliski Putinu. Signal za start je dao poglavar Čečenije Ramzan Kadirov, koji je i ranije znao da bude “oštriji” u pogledu načina vođenja rata protiv Ukrajine, ali se uzdržavao od kritike na račun dva glavna vojna lica – ministra Šojgua i načelnika Generalštaba Gerasimova. Posle povlačenja ruskih snaga iz Limana, osuo je paljbu po komandantu tog dela ratišta generalu Lapinu, istovremeno saopštivši da je blagovremeno upozorio generala Gerasimova na nekompetentnost Lapina, ali bez rezultata. Dodao je još: “Ne boli to što Lapin nema pojma, već to što ga odozgo pokrivaju rukovodioci u Generalštabu. Da je moja volja, ja bih Lapina raščinio do redova, oduzeo mu odlikovanja i sa automatskom puškom u rukama poslao na prvu liniju da krvlju spere svoju sramotu.” I on se izjasnio o potrebi za istinom, “ma kako gorka bila”, a smesta ga je podržao “Putinov kuvar” Jevgenij Prigožin, koji je poručio čečenskom lideru: “Ramzane, lepotane, samo tako.”

Posle takve kritike na adresu Gerasimova, makar i posredne, očekivala se reakcija Vladimira Putina, jer se do sada nije mogla ni zamisliti sama mogućnost takvog javnog napada na visoke vojne zvaničnike. Reakcija je usledila posle samo par dana – Kadirov je saopštio da mu je ruski predsednik lično čestitao rođendan i unapredio ga u čin general-pukovnik Rosgvardije (žandarmerije). Verovatan glavni razlog takvog postupanja ruskog predsednika sa iznenađujućom otvorenošću je razotkrio jedan od ruskih listova – samo Kadirov obezbeđuje mir u Čečeniji.

Maltene odmah posle istupanja Kadirova, rusko ministarstvo odbrane je, istina prećutno, priznalo najnovije neuspehe u Ukrajini – na brifingu je novinarima bila prezentovana mapa iz koje je proizlazilo da je na Hersonskom ratištu ruska vojska za samo jedan dan bila prinuđena da se povuče za 30 km.

I skoro istovremeno, kritika na adresu ruskog vojnog rukovodstva čula se u ruskoj Dumi, baš na sednici na kojoj se glasalo o pripajanju Rusiji okupiranih ukrajinskih teritorija – probleme u ruskoj vojsci spominjali su lideri skoro svih poslaničkih frakcija. Lider komunista Genadij Zjuganov je govorio o izgubljenim bitkama, a Leonid Sluckij, naslednik Žirinovskog, o sramoti vezanoj za nedostatak uniformi i naoružanja za mobilisane rezerviste. Vojni vrh je počeo da brani, radi očuvanja javnog morala, predsednik Dume Volodin (autor formule “Ima Putina – ima Rusije, nema Putina – nema Rusije”), ali ga je ućutkao predsednik Odbora za odbranu i bivši zamenik ministra odbrane Andrej Kartapolov, koji je pozvao vojni vrh da “prestane da laže”, dodavši da “narod zna sve”.

POZIV NA SAMOUBISTVO

Već sutradan je optužio svoje bivše rukovodioce da nisu operativno reagovali na iznete kritike, a nešto kasnije se saznalo da su on i predsednik Odbora za bezbednost Vasilij Piskarjov uputili glavnom državnom tužiocu pismo sa zahtevom za utvrđivanje okolnosti u vezi sa snabdevanjem vojske. Krajem prošle nedelje nivo dozvoljenosti za iznošenje optužbi na račun vojske se spustio još niže – do nivoa rukovodilaca ruskih regija, pa čak i okupiranih ukrajinskih teritorija. To su učinili mnogi gubernatori, a najdalje je otišao zamenik šefa administracije Hersonske oblasti Kiril Stremousov, postavljen od strane Moskve, svojom izjavom da bi, kako mnogi kažu, ministar odbrane koji je dopustio takvo stanje stvari trebalo, kao oficir, da se ustreli.

Po mišljenju poznatog ruskog vojnopolitičkog analitičara Jurija Fjodorova, tzv. “kremaljske kule” su se i do sada međusobno sudarale u borbi za vlast, za uticaj na Putina i za resurse – birokratske i ekonomske u prvom redu. Sada je zbog rata sve to izašlo na površinu, i to što igrači koji ne spadaju u “prvu ligu” dozvoljavaju sebi da kritikuju Šojgua svedoči o tome da ceo sistem vlasti počinje da puca. To nije dobar signal za Rusiju, jer su sukobi u višim slojevima nomenklature u svoje vreme bili glavni uzrok raspada kako carske Rusije tako i Sovjetskog Saveza.
Uz vrlo visok stepen verovatnoće može se reći da se sada traže žrtveni jarci koji će biti okrivljeni za poraze na frontu. Odgovor na pitanje o krivici može biti samo jedan: kriv je Putin, krivi su i njegovi generali. Putin je pokrenuo rat za koji Rusija nije bila spremna, a njegovi nekompetentni generali nisu imali dovoljno hrabrosti da mu kažu da armija ne može da ratuje.

Sve to, po mišljenju većine posmatrača, ne mora da znači brz završetak karijere Sergeja Šojgua, i to ne samo zbog prisnog prijateljstva koje ga je dugi niz godina vezivalo za Putina, sve do zajedničkih odlazaka na odmor u tajgu u Tuvi, odakle je Šojgu poreklom, i, kako se priča, takođe zajedničkog druženja sa šamanima. Kako navodi poznati ruski politikolog i novinar Andrej Koljesnikov, Putin nikada i nikoga nije “skidao” pod valom kritike, pa ako bi sada otpustio Sergeja Šojgua i/ili načelnika Generalštaba Valerija Gerasimova, to bi za njega bilo istovetno sa potpisivanjem priznanja vlastite nesposobnosti.

POUKE JEDNOG PARADOKSA

Inače, karijera Sergeja Šojgua je stvarno neobična već i po tome što njemu pripada rekord dugovečnosti u vladi Ruske Federacije – uz jedan kraći prekid proveo je u njoj skoro trideset godina, prvo kao ministar za vanredne situacije, a zatim kao ministar odbrane. Rođen je 1955. godine u Tuvinskoj autonomnoj oblasti na istoku Rusije, u mešovitoj porodici od oca Tuvinca i majke Ruskinje (čiji su rođaci poreklom iz Ukrajine). U detinjstvu je bio prilično nestašan, često je ulazio u fizičke obračune sa vršnjacima, a ponekad bio i organizator međuškolskih tuča po principu “zidom na zid”, zbog čega je od drugova dobio nadimak “Šejtan”.

Po nagovoru roditelja upisao je Građevinski fakultet u Krasnojarsku i nakon diplomiranja od 1977. do 1988. godine radio u struci, postavši na kraju direktor ne baš malog građevinskog preduzeća. Kao što se to često dešavalo u doba SSSR, kao perspektivan mladi kadar premešten je na rad u partijske organe, a 1990. godine ponuđen mu je posao u Moskvi u Državnom komitetu za arhitekturu i građevinarstvo. Taj posao je za Šojgua bio neizdržljivo dosadan, pa je počeo da razmišlja o povratku u zavičaj. Međutim, umešao se slučaj koji mu je promenio ceo život. U proleće 1991. godine Šojgu je prihvatio da stane na čelo Ruskog korpusa spasilaca, nove organizacije koju je pola godine pre toga stvorio izvesni Aleksandar Ščerbakov (prema tvrdnji novinara ruskog “Forbesa”, on je ubedio Borisa Jeljcina u neophodnost njenog osnivanja bukvalno u ve-ceu, dok su tamo bili istim poslom).

Na početku postojanja nove spasilačke organizacije ona nije imala ni prostorije, ni osoblje, ni plan delovanja, ali je u avgustu 1991. godine Šojgu podržao Jeljcina u vreme antigorbačovljevog puča. Ubrzo posle toga postao je predsednik novoosnovanog Državnog komiteta Ruske Federacije za poslove civilne odbrane, vanredne situacije i likvidaciju posledica prirodnih katastrofa, staviviši pod svoju kontrolu 20.000 ljudi sa svim njihovim naoružanjem i infrastrukturom. Već 1994. godine Državni komitet je transformisan u Ministarstvo za vanredne situacije, a Šojgu je postao njegov šef. U narednim godinama kapaciteti tog ministarstva su rasli iz godine u godinu, ali je rasla i popularnost mladog ministra, i to, po skoro opštem mišljenju, potpuno zasluženo – njegovu efikasnost u rukovođenju poverenim resorom na prostoru od devetine zemaljskog kopna dopunjavali su pristupačnost, skromnost i nesumnjivi lični šarm. Tako je u turbulentna doba devedesetih godina sa neprekidnim nizom “prolaznih” premijera i ministara Šojgu postao u očima javnosti oličenje kakve-takve stabilnosti makar jednog dela vlasti.

Rejting Šojgua je nastavio da raste i u Putinovim očima nakon njegovog dolaska na vlast, pa je u maju izborne 2012. godine nakratko bio prekomandovan iz ministarske fotelje na položaj gubernatora Moskovske oblasti, da bi već novembra te godine bio postavljen za ministra odbrane Rusije. Prema kasnijoj zvaničnoj oceni koja više liči na hvalospev, Šojgu je tada nastavio kardinalnu reformu oružanih snaga koju je započeo njegov prethodnik Anatolij Serdjukov (smenjen zbog korupcionaškog skandala u koji je bila umešana jedna od njegovih najbližih saradnica u ministarstvu), te za kratko vreme suštinski poboljšao do tada opalu moralnu klimu u vojsci i bio od nje prihvaćen kao svoj. Bitno je povećao borbenu gotovost i osposobljenost trupa, poboljšao i proširio vojni obrazovni sistem, te čak osnovao ruske Arktičke snage, težeći da drugu oružanu silu sveta pretvori u armiju za 21. vek.

Koliko je stvarno uspeo u tome, svedoči veći deo ovog članka. Uostalom, to važi i za njegovog prvog podređenog, načelnika ruskog Generalštaba Valerija Gerasimova, tvorca tzv. “doktrine Gerasimova” o kome je komandant oružanih snaga Ukrajine Valerij Zalužnij u intervjuu američkom nedeljniku “Tajm” pre manje od mesec dana izjavio doslovce sledeće: “Učio sam od Gerasimova. Čitao sam sve što je ikada napisao. On je najpametniji od ljudi.”

Ovaj paradoks i njegove pouke nesumnjivo zaslužuju posebno razmatranje.