Dečji fond Ujedinjenih nacija UNICEF ove godine proslavlja 70. rođendan i obeležiće ga širom sveta nizom manifestacija. Davne 1946, 11. decembra, počela je sa radom prva kancelarija UNICEF-a, već sledeće godine počela je da funkcioniše i na teritoriji tadašnje Jugoslavije. U prvim dekadama rada UNICEF-a po završetku Drugog svetskog rata harale su razne bolesti, među njima i tuberkuloza, i bilo je neophodno najpre osnažiti sistem zdravstvene zaštite Jugoslavije, podržati programe imunizacije i smanjiti stopu mortaliteta odojčadi (sa 140 na 18 od 1000 novorođene dece za svega 18 godina rada). Tokom raspada Jugoslavije, UNICEF je ostao u zemlji tokom rata i bombardovanja, zalagao se za dečja prava i prikupljao sredstva za izbeglice, siromašnu i svu drugu ugroženu i isključenu decu pogođenu sankcijama.

Projekti UNICEF-a u Srbiji danas se takođe najviše odnose na ugroženu decu, ali i temom koja je dospela u fokus stručne javnosti u poslednje vreme – rani razvoj deteta. Koliko je važno ulaganje u razvoj deteta do treće godine života, kako podržati razvoj deteta u tom uzrastu, kako podržati siromašnu i decu romske nacionalnosti i koliko je važna podrška društva i države deci sa teškoćama i smetnjama u razvoju i njihovim porodicama, razgovarali smo sa Jelenom Zajeganović Jakovljević, rukovoditeljkom programa za rani razvoj deteta kancelarije ove organizacije u Srbiji.

"VREME": Osnova delatnost UNICEF–a

su ugrožena, siromašna, izolovana, marginalizovana i deca sa smetnja u razvoju.

JELENA ZAJEGANOVIĆ JAKOVLJEVIĆ: Fokus našeg rada je posebno na ugroženu populaciju – romska deca, deca sa smetnjama u razvoju, odskora deca migranata, deca koja su na bilo koji način ugrožena u odnosu na ostalu decu. Istraživanjem višestrukih pokazatelja stanja žena i dece u Srbiji iz 2014. godine, utvrđeno je da su stope smrtnosti odojčadi i dece uzrasta ispod pet godina koja žive u romskim naseljima dva puta veće od nacionalnog proseka. To nas opominje da naši programi moraju da pomognu državi da obezbedi jednaku zdravstvenu zaštitu za svu decu i pravo na zdravlje. Kad je reč o uhranjenosti dece, velika je razlika između romske i ostale dece, svako peto dete zaostaje u rastu zbog neadekvatne ishrane i opštih uslova života. Petnaest procenata dece iz romskih naselja imalo je manju telesnu težinu na rođenju (za razliku od nacionalnog proseka od 5 procenata), a 19 procenata je zaostalo u rastu (prosek je 6 procenata). Takođe, niska je imunizacija – samo 13 procenata dece koja žive u romskim naseljima pravovremeno, to jest do navršene druge godine, primilo je sve predviđene vakcine (u poređenju sa nacionalnim prosekom od 71 procenta), a taj broj se penje na 44 procenta do navršene treće godine, što je takođe veoma nisko. Istraživanje je potvrdilo da deci koja žive u siromaštvu nedostaje adekvatna ishrana i da imaju manji pristup zdravstvenoj nezi i manja obrazovna postignuća. Kada govorimo o stimulaciji i učenju, istraživanje je potvrdilo da tek svako deseto dete koje živi u romskim naseljima ima tri ili više dečjih knjiga u svom domaćinstvu, a trećina dece nema dovoljnu podršku odraslih u razvojnoj stimulaciji i učenju.

Kada je reč o deci sa teškoćama i smetnjama u razvoju, njihov broj raste, a u našim sistemima nemamo dovoljno usluga koje će podržati i dete i porodicu. Sa druge strane, teškoće u razvoju se još uvek ne prepoznaju na vreme i time se gubi dragoceno vreme za delovanje u najranijem uzrastu kada su intervencije najefikasnije. Ako znamo da čak 20 odsto ima neki oblik teškoća ili smetnji tokom života, onda moramo da osposobimo i sisteme da se ovim pitanjima bave na pravi način.

Šta nam govore ti podaci?

Ti podaci govore da moramo da nastavimo da unapređujemo naš sistem da dosegne i odgovori na potrebe najosetljivijih. Naši programi, posebno u poslednjih pet godina, upravo su usmereni ka jačanju i poboljšanju zdravstvenog sistema i jačanju kapaciteta da na ove potrebe odgovore. Sa Ministarstvom zdravlja još od 2009. godine radili smo na podršci razvoja usluge zdravstvenih medijatora, to su žene, Romkinje koje rade u zajednici i u tesnoj saradnji sa zaposlenima u domovima zdravlja. One su smeštene u patronažnoj službi i predstavljaju produženu ruku zdravstvenog sistema prema romskoj populaciji. Ministarstvo zdravlja finansira njihove plate i rukovodi njihovim radom, a mi pomažemo da medijatorke dobiju znanja i opremu koji će im pomoći da dođu do svih, i do onih koji nisu registrovani u sistemu.

Zašto je važan rani razvoj deteta?

U poslednje vreme znatan broj naših programa odnosi se na rani razvoj deteta, jer se smatra da su prve tri godine najvažnije za razvijanje odnosa roditelja i deteta, za stimulisanje svih domena razvoja, govorni, emotivni, kognitivni, ne samo motorički kao što je možda ranije bilo najvažnije. Prvih nekoliko godina života najvažnije su za rast i razvoj svakog deteta. U najranijem detinjstvu postavljaju se temelji za sve životne uspehe, a propusti u brizi i stimulaciji razvoja deteta u ovom periodu ostavljaju dugoročne posledice, koje se kasnije teško mogu nadoknaditi.

Fokus na rani uzrast deteta je značajan iskorak, veoma je važno da se te godine deteta nikako ne zanemaruju jer u tom uzrastu mogu da se uoče kašnjenja u razvoju, ali i da se reaguje na vreme. Za decu koja imaju rizike ili teškoće u razvoju unapredili smo kapacitete razvojnih savetovališta. U sistemu zdravstvene i socijalne zaštite, pa i u obrazovanju i pravosuđu, UNICEF je znatno doprineo razvoju i primeni protokola za zaštitu dece od nasilja. Za samo nekoliko godina, u zdravstvu su formirani stručni timovi za zaštitu dece od nasilja i zanemarivanja, i veliki broj zdravstvenih radnika obučen je da prepozna i reaguje na nasilje.

UNICEF je organizovao obuku za patronažne službe i pilot–projekat u domovima zdravlja. Da li možete da nam kažete nešto o tome?

Naša patronažna služba je primer dobre prakse u regionu, i ponosni smo na to. Patronažna sestra je ta koja u kućnim uslovima može da pomogne, ali i da uoči probleme na koje treba reagovati, nekad su to zdravstveni problemi, a nekad su problemi u porodici na koje treba da reaguju drugi sistemi.

Važno je naglasiti da u studijama pedijatrije nema dovoljno sadržaja koji se odnose na sveobuhvatan razvoj deteta, tako da naši pedijatri vape za znanjem u domenu razvojne pedijatrije, stimulacija razvoja, razvojnih odstupanja, o tome kako prepoznati ta odstupanja i reagovati. To je bio glavni razlog za pilot-projekat podrške deset domova zdravlja gde smo u saradnji sa Ministarstvom zdravlja pokušali da podržimo razvoj pedijatrijske službe. Uvedeni su upitnici za roditelje da bi pedijatri dobili ranu informaciju o tome u kojoj razvojnoj oblasti treba više da podrže roditelje da stimulišu razvoj deteta.

Kad je reč o deci sa poremećajima iz spektra autizma, da li su razvojna savetovališta prilagođena njima?

Jedno od 68-ro dece ima poremećaj iz spektra autizma, to su svetski podaci. Nema razloga da su podaci drugačiji kod nas, s tim što kod nas postoje i problemi sa prepoznavanjem. Zato je veoma važno da pedijatri i razvojna savetovališta imaju dovoljno znanja da rano prepoznaju odstupanja u razvoju i kako da rade s njima i njihovim roditeljima. UNICEF je podržao obuku u razvojnim savetovališta, pomogli smo kod opremanja "po meri deteta" – nameštaj, igračke – i u tome da roditelji nauče kako da u svom domu stimulišu razvoj deteta kroz komunikaciju i igru sa detetom sa problemima u razvoju. Pre dve godine revitalizovali smo devet razvojnih savetovališta u Srbiji. Međutim, zbog nedostatka adekvatnih usluga ranih intervencija na svim nivoima i u svim sredinama, roditelji dece sa teškoćama i smetnjama u razvoju često pribegavaju uslugama u privatnom sektoru bez provere kvaliteta i zasnovanosti na dokazima.