Predsednička kampanja u skupštinskom životu
Rasprava o podeli vlasti
Izgleda da u senci predsedničke trke nezapaženo dolazi do bitne preraspodele moći među institucijama i da jača sudska vlast
Dva predsednička kandidata već su predala potreban broj potpisa. Prvi je bio kandidat radikala Tomislav Nikolić, a drugi kandidat Demokratske stranke Boris Tadić.
Vladajuća koalicija u Srbiji kao svog kandidata odredila je čoveka iz drugog plana, ministra za privredu i potpredsednika Demokratske stranke Srbije Dragana Maršićanina, trenutno najveću izbornu nepoznanicu.
Politikolozi nisu u stanju približno da procene koliki je Maršićaninov izborni domet. On nije bio najpopularniji kandidat u vladajućoj koaliciji. Jači rejting imali su premijer Vojislav Koštunica i potpredsednik Vlade Miroljub Labus, ali oni ne žele da se kandiduju.
Među politikolozima vlada uverenje da je znatan deo birača G17 plus možda bliži Borisu Tadiću nego Maršićaninu, mada ta računica potcenjuje interes ove partije da zadrži vlast tako što bi ponovo okupila oko sedamsto hiljada glasova koje je dobio DSS, 300.000 glasova Srpskog pokreta obnove i 400.000 glasova G17 plus.
Izjava ministra finansija Mlađana Dinkića da bi, nakon predsedničkih izbora, Demokratska stranka trebalo da uđe u rekonstruisanu Vladu Srbije i da se o tome vode konsultacije, očito je motivisana namerom da se umiri vlastito biračko telo.
Činjenica je da je G17 plus, kao i Koalicija SPO–NS, u toku pregovora o koalicionoj vladi zaista insistirao na tome da se napravi velika koalicija u kojoj bi učestvovala i Demokratska stranka, ali je činjenica da DSS o rekonstrukciji vlade posle 45 dana mandata ne želi da razgovara uprkos tome što sama činjenica da je za predsedničkog kandidata istaknut ministar za privredu govori da ta vlada mora biti rekonstruisana.
Iz samog DS-a došle su izjave da ova stranka u ovom trenutku nema nameru da ulazi u vladu koju ne smatra reformskom. Dragoljub Mićunović, predsednik Demokratskog centra koji očekuje integraciju sa Demokratskom strankom, procenjuje da će Nikolić, ako pobedi, odmah tražiti da se raspišu izbori, a da to isto treba da učini Tadić, ako pobedi. To bi mogla biti realistična procena.
Radikali zasad najotvorenije najavljuju da će u slučaju izbornog uspeha tražiti vanredne parlamentarne izbore. Oni svakim povodom prognoziraju skori raspad vladajuće koalicije. Članovi vladajuće koalicije u nekoliko bitnih pitanja pokazuju razlike i daju im šlagvort.
Polazne šanse Tomislava Nikolića, bazirane na prethodnim izbornim rezultatima, izmerene su na oko milion i sto hiljada glasova. Taj rezultat mogu osujetiti eventualno samo socijalisti, ako prevaziđu svoj sadašnji rezultat od 300.000 glasova, što je malo verovatno s obzirom na to da oni nastupaju bez Slobodana Miloševića i da protiv njih istovremeno ide glavna ofanziva dela Tadićevih pristalica i većine medija koji uznemireno govore o povratku Slobodana Miloševića na vlast.
HAŠKO PITANjE: Nikolić je obećao da će, bude li izabran za predsednika, poslušati savet koji mu je Šešelj poslao u pismu prokrijumčarenom iz Haškog suda i da će pomoći da se porodica Slobodana Miloševića vrati u zemlju. To znači da radikali procenjuju da žestoko osporavanje Zakona o haškim zatvorenicima nije pokolebalo njihovo biračko telo, a kako izgleda ni neke druge. Pošto je Ustavni sud naložio da se pomenuti zakon do daljega ne primenjuje, podneta je inicijativa Skupštine Vojvodine da Skupština Srbije sama ukine ovaj zakon. Na skupštinskoj sednici u utorak taj predlog je dobio podršku samo 20 poslanika.
Pristalice Borisa Tadića zasad političku aktivnost ipak najviše fokusiraju na haškom pitanju. Bilo je dosta skupova, izjava, potpisa inicijativa i manjih demonstracija na tu temu. Protiv nekih od tih aktivnosti bilo je i huliganskih napada (kao onaj slučaj kada su mlađi huligani pretukli dvojicu aktivista nevladine organizacije "Žene u crnom"). Druga poenta kampanje Tadićevih pristalica usmerena je na očuvanje digniteta suđenja za ubistvo premijera Đinđića. Novoformirani Centar za modernu politiku organizovao je prošle nedelje posetu suđenju, ali je sud sprečio Čedomira Jovanovića i Natašu Mićić da prisustvuju suđenju pošto su advokati odbrane najavili da bi ih mogli pozvati za svedoke. Tadić je posle toga napravio malu korekciju ove aktivnosti u kojoj učestvuje i izvestan broj ljudi od kojih se on tokom izbora u Demokratskoj stranci distancirao, rekavši da Demokratska stranka neće ometati suđenje i da će ga nadzirati između ostalog i tako što će formirati advokatski tim za praćenje tog suđenja.
Tadić može računati na oko pola miliona glasova koje je na čelu složene liste Demokratske stranke sakupio na prošlim izborima, na još trista hiljada rasutih glasova pre svega Koalicije za toleranciju, a možda i na deo glasača G17 plus.
Za sada, dakle, ne izgleda da su Tadić i Maršićanin fokusirali pažnju na Nikolića. Demokrate su koncentrisane na DSS. Snage koje podržavaju Tadića računaju s tim da će pokopati podršku vladajuće koalicije i da će je razbiti prigovorima zbog saradnje sa socijalistima.
Pre rekonstrukcije Saveta ministara državne zajednice SCG (16. april) od Tadića je, kako izgleda, traženo da podrži zajedničkog nadstranačkog predsedničkog kandidata, ovaj je to odbio i brzo odlučio da sam istakne predsedničku kandidaturu. Tako je Demokratska stranka došla u čistu opozicionu poziciju.
I pored podrške koju je DS davao nekim zakonima, ona je do sada u ključnim glasanjima (o predsedniku Skupštine, budžetu) glasala protiv, a u glasanju o rekonstrukciji Saveta ministara državne zajednice bila je uzdržana.
U tom kontekstu, Labusu je zapalo da saopšti da je u državnom interesu da se Boris Tadić povuče sa mesta ministra vojnog pošto ne sarađuje s vladom, a potom je (pošto se Tadić povukao) za ministra izabran Prvoslav Davinić iz stranke G17 plus, koja je doskora izjavljivala da je ne interesuju mesta u državnoj zajednici s obzirom da je ova partija prema njoj skeptična. Novoizabrani ministar odbrane Davinić nije lično osporavan niti su opozicioni reformisti njegov izbor povezivali s mogućim zaustavljanjem reforme. Novoizabrani ministar inostranih poslova Vuk Drašković je prećutao podršku socijalista, ali je otvorenije naglašavao svoje lično zalaganje da vlasti u Beogradu ispunjavaju obaveze prema Haškom tribunalu, a da se optuženi u interesu države sami predaju. On se po tonu unekoliko razlikuje od, recimo, Koštunice, koji o saradnji govori neodređenije – saradnja sa Hagom "nije to nešto što se može odmah učiniti, čak i ako je reč o ličnoj odluci pojedinca; postoji jedan proces, u tom pogledu možda mogu postojati razlike između nas".
Što se podrške u parlamentu državne zajednice tiče, ona opet prevazilazi kolokvijalnu podelu na vlast i opoziciju. Za Vuka Draškovića i Predraga Davinića glasalo je po 47 poslanika iz Srbije i 19 poslanika iz Crne Gore, a profesor Predrag Ivanović je imao samo jedan glas manje u crnogorskoj delegaciji.
To znači da je podršku novim ministrima dao SPS, uprkos skorašnjim polemičkim varnicama između espeesovca Milorada Vučelića i Vuka Draškovića.
Ideologizacija i dramatizacija činjenice da se glasa preko takozvane crvene linije ovog puta su manje nego pre dva meseca, pa i prilikom ostalih glasanja preko linije fronta (2000. Žižićeva vlada, 2001. Pešićeva – DOS – SNS). Espeesovac Ivica Dačić je čak malo i podigao ton, rekavši da ako nekima smeta podrška socijalističke partije, ona će tražiti raspisivanje novih vanrednih parlamentarnih izbora.
NA POENE: Predsednička bitka vidljiva je i u Narodnoj skupštini Srbije a vladina većina očito nastoji da u kratkom roku čekira što više pitanja iz koalicionog sporazuma DSS, G17, SPO–NS iz januara, pošto su i Koštunica i Labus i Drašković istakli da će se preko Maršićanina glasati o vladi.
Vladajuća koalicija je iskazala nameru da se novi ustav izradi u roku od tri meseca, pošto je stavila van snage Zakon o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije i pokrenula ustavnu inicijativu po odredbama postojećeg ustava.
Pitanje je koliko je taj rok realan, s obzirom na to da je posle prve sednice Ustavne komisije došlo do zastoja u radu zbog radikalskog uslovljavanja da vlada prethodno iznese platformu o Kosovu. Vlada je obznanila da je takvu platformu napravila i započela je konsultacije o njoj najpre sa kosovskim Srbima, ali domet tog dokumenta očito zavisi od pregovora s međunarodnim faktorima koji su prinuđeni da priznaju poraz svoje dosadašnje politike, ali ne pokazuju entuzijazam u napuštanju inercije odbijanja predloga iz Beograda.
Za sada ne može da se proceni kakvu izbornu vrednost će imati do sada usvojeni zakoni, platforme, odluke itd. Neke od tih promena su tehničke, neke kontroverzne, neke spadaju u "tehnologiju razmeštanja" nove garniture, neke razume uglavnom kvalifikovanija publika, a neke, kao ona o ukidanju poreza na fond zarada, ili onaj u ponedeljak 19. aprila usvojeni zakon o konfliktu interesa javnih funkcionera, korespondiraju s nekim prioritetima javnosti – mada je pitanje koliko zadovoljavaju njena očekivanja…Donet je novi skupštinski poslovnik, ponovo su uvedeni TV prenosi skupštinskih sednica, usvojeni su Zakon o Vladi, Zakon o budžetu, poništene su odluke o izboru guvernera i Saveta Narodne banke Srbije i izabran je novi guverner, ukinut je Biro za komunikacije, imenovana je nova republička izborna komisije; izmenjen je izborni zakon koji se tiče predsednika Republike…
SUDSKI SPOR: Poslednja rasprava koja traje u trenutku kada nastaje ovaj tekst (utorak 20. april) tiče se rasprave o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, o Javnom tužilaštvu i o Visokom savetu pravosuđa. Tim zakonskim rešenjima sudstvo očito dolazi u nezavisniji položaj u odnosu na Skupštinu i Vladu.
U tom kontekstu izgleda da u senci predsedničke trke nezapaženo dolazi do bitne preraspodele moći među institucijama. Naime, sudska vlast, kako izgleda, ovih dana pokazuje da ima veći značaj. Na primer, Ustavni sud Srbije je veoma brzo suspendovao osporavani zakon o pomoći haškim optuženicima.
Pravosudni zakoni poslednjih godina menjani su u nekoliko navrata 2001, 2002, 2003. zavisno od odnosa snaga tzv. legalista i tzv. voluntarista.
Da će DSS povlačiti poteze u pravosudnoj oblasti bilo je jasno još iz predizbornog perioda. Da će njihovi protivnici, pre svega oni iz bivše vlade, na toj tački tražiti slaba mesta, bilo je očekivano.
Kritičari vlade su najpre osporavali izbor ministra pravde Zorana Stojkovića, kome su prigovarali zbog toga što je sudio nekim disidentima i zabranio jednu knjigu. Jedna opoziciona poslanica čitala je u Skupštini izvode iz jedne njegove presude s tadašnjom ideološkom retorikom. Vođena je i rasprava o tome da li je on protiv specijalnog suda za organizovani kriminal ili nije.
Ministar Stojković je Skupštini predložio zakonske izmene kojima se, kako objašnjava u Skupštini, mnoge ingerencije vlade i skupštinske većine u izboru sudija i javnih tužilaca i kontrola nad njihovim radom prenose na Visoki savet pravosuđa i na Veliko personalno veće.
U utorak je tim povodom u Skupštini vođena jedna od onih žešćih rasprava. Stojković se pozvao na ocenu Saveta Evrope da u oblasti pravosuđa nema adekvatne reforme, da je u nekim aspektima došlo do nazadovanja u odnosu na prethodna rešenja. On je rekao da kao sudija radi od 1969. i da iz iskustva govori da, na primer, ni u Titovo i ni u Miloševićevo vreme izvršna vlast nije postavljala tužioce.
Pravosuđe, autonomija i dostojanstvo
Devetočlano Veliko personalno veće, autonomno sudsko telo u Vrhovnom sudu Srbije, ustanovljeno je inače u novembru 2001. kada je usvojen Zakon o sudijama. To veće treba da odlučuje o pitanjima posebno značajnim za status sudija: o postojanju razloga za razrešenje, o izricanju disciplinskih mera sudijama, o udaljenju sudije sa dužnosti, o udaljenju sa dužnosti predsednika Vrhovnog suda Srbije itd.
Visoki savet pravosuđa ustanovljen je takođe 2001. godine posebnim zakonom. Imao je nadležnosti koje su se ticale statusnih pitanja sudija, sudija porotnika, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca.
U julu 2002. Zakon o sudijama je, međutim, izmenjen tako da je sudska vlast podređena skupštinskoj kontroli, čime je, po oceni ministra pravde, sistem podele vlasti narušen na štetu sudova i sudija.
Sudskoj vlasti je tada oduzeto pravo da odlučuje o postojanju razloga za razrešenje sudija i njihovoj disciplinskoj odgovornosti. Visokom savetu pravosuđa je oduzeto i pravo da predlaže Narodnoj skupštini izbor predsednika sudova i propisano je da izbor predsednika sudova predlaže skupštinski Odbor za pravosuđe i upravu. Predsednicima sudova je tada zabranjeno da sude za vreme predsednikovanja. Skupštinski odbor za pravosuđe i upravu stekao je i ovlašćenje da utvrđuje postojanje razloga za penzionisanje predsednika sudova, itd.
I Zakon o javnim tužiocima iz 2001. menjan je dva puta, u julu 2002. i aprilu 2003, kada je položaj javnog tužilaštva stavljen u veću zavisnost od vlade nego i 1991. Po tom rešenju Narodna skupština bira javne tužioce, ali ne na predlog pravosudnih organa, već na predlog Vlade, a zamenike javnih tužilaca imenuje Vlada na predlog ministra pravde. Žalbe javnih tužilaca završavaju u – Vladi.
Ta promena u to vreme opravdavana je kampanjom o neefikasnosti sudova. Intervencija izvršne vlasti u sudovima kulminirala je u proleće 2003, kada je zavedeno vanredno stanje i kada je došlo do svojevrsne sudijske čistke.
Ustavni sud je 2002. godine suspendovao pet bitnih odredaba koje to omogućuju, krajem februara 2003. i ukinuo suštinski deo odredaba tog zakona. Faktičke promene tokom vanrednog stanja 2003. stavile su sudstvo u još inferiorniji položaj, a sadašnja vladajuća većina želi da vrati sudsku autonomiju makar na nivo iz 2001.
Povodom najavljenih izmena, stare rasprave buknule su opet u Skupštini.
Poslanik Demokratske stranke Boško Ristić je ustao protiv razrešenja predsednika sudova postavljenih u vanrednom stanju i optužio novu vlast za revanšizam. On je Vrhovni sud nazvao bastionom JUL-a. Usledilo je mnogo varnica. Branislav Ristivojević je čak dobacio poslanicima DS-a da su grobari srpskog pravosuđa. Prigovarano je da je u vanrednom stanju 2003. uveden policijski pristup bez advokata, ukinut konvencijama još 1950. godine, da je uhapšeno 10.000 ljudi, više nego 1948, a da je optuženo sto te da će se videti koliko njih će se obratiti Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, itd…
Dušan Petrović iz DS-a je ocenio da je pravosuđe 2000. godine bilo na veoma niskom nivou, da je bilo gore nego u Brozovom dobu, da sve mere koje su u to vreme preduzete predstavljaju pokušaj da se pravosuđu vrati dostojanstvo, da postojeći zakoni nisu dovoljno zadrli u to bolesno tkivo, da su posle atentata na premijera Đinđića mere u pravosuđu predstavljale nužnu odbranu, to jest da je tadašnja izvršna vlast morala da donese propise kakve je donela, da je javnost u vreme vanrednog stanja bila veoma nezadovoljna sudovima, a da je u visokom procentu odobravala uvođenje vanrednog stanja. S vladine strane se spočitava da su prvo nalaženi kandidati a onda zakoni krojeni prema njima, da od 84 zamenika javnih tužilaca tada postavljenih, čak 30 njih ne ispunjava elementarne uslove, da je za predsednicu Vrhovnog suda izabrana sudija Sonja Brkić koja nije bila sudija tog suda, da je bila član Visokog saveta pravosuđa čiji član ne može da napreduje, da je za javnog tužioca postavljen policajac, itd…
Posle odluke Ustavnog suda, po tumačenju ministra pravde, sporan je status pet predsednika okružnih sudova i predsednice Vrhovnog suda Sonje Brkić, izabranih po propisima koje je Ustavni sud ukinuo. Demokratska stranka se protivi smeni. Brkićka sa petnaestak sudija drži sastanak s koga dolazi saopštenje. Vide se nagoveštaji da će to biti jedna od vrućih predizbornih tema i po okončanju rasprave o setu sudskih zakona.
