U šetnji kroz poglavlja pristupnih pregovora za članstvo u Evropskoj uniji, stigli smo do desetog poglavlja, čiji puni naziv glasi "Informaciono društvo i mediji". U javnosti se često pogrešno misli da je ovde reč o medijskim slobodama, ali se ovo poglavlje time uopšte ne bavi, a ne bavi se ni sadržajem onoga što mediji prenose (sloboda medija i govora uopšte je jedna od tema poglavlja 24 koje se tiče osnovnih ljudskih prava). Deseto poglavlje je prevashodno usmereno na regulisanje funkcionisanja elektronskih komunikacija, počevši od fiksne i mobilne telefonije, preko interneta, pa do masovnih medija kao što su radio i televizija. S obzirom na značaj koji ove stvari imaju u životu svakog građanina, jasno je da će uključivanje Srbije u evropsko informaciono društvo imati direktne posledice za svakog.

Počnimo od telefonije. U skladu sa principima ovog poglavlja, ali i poglavlja broj 3 (sloboda pružanja usluga) i 8 (konkurencija), zemlja kandidat mora da pre učlanjenja otvori svoje tržište pružaocima usluga fiksne i mobilne telefonije iz cele EU. Ovo konkretno znači da će potrošači imati daleko veći izbor operatera, uz niže cene i bolju zaštitu. Sem toga, dodatni troškovi mobilne telefonske komunikacije sa inostranstvom ili iz inostranstva (roming) biće ili zanemarljivi, ili potpuno ukinuti, o čemu će u ovom tekstu naknadno biti još reči.

Jedna od stvari koju će Srbija na ovom polju morati da uradi jeste da umesto posebnih telefonskih brojeva za hitne intervencije (192 za policiju, 193 za vatrogasce i 194 za hitnu pomoć) uvede jedinstveni evropski broj 112, a operater na drugom kraju će odlučivati kome će poziv za pomoć proslediti. U EU je poziv na ovaj broj besplatan, a može se uputiti i sa zaključanog telefona, pa čak i sa telefona koji nema SIM karticu. Ovaj sistem ne samo da skraćuje vreme odgovora službe od koje se traži pomoć, nego omogućava da poziv, osim već pomenutim službama, bude prosleđen na daleko veći broj adresa, na primer gorskoj ili pomorskoj službi spasavanja. Sem toga, široko je rasprostranjen i van EU, pa se koristi i u SAD, Rusiji, Australiji, Južnoj Americi i mnoštvu azijskih zemalja.

AH TAJ ROMING: Otkad postoje mobilni telefoni, a naročito "pametni" model, roming predstavlja nepresušan izvor glavobolje za korisnike i lepih prihoda za telekomunikacione kompanije. Tokom protekle decenije, ljudi koji su poslom ili rekreativno putovali u inostranstvo i tamo koristili mobilne telefone bili su šokirani ogromnim računima koje su dobijali po povratku kućama, a stvar se dodatno pogoršala kada su uvedeni "pametni" telefoni koji su automatski, bez znanja vlasnika, proveravali elektronsku poštu, vremensku prognozu ili stanje na berzama, što se takođe papreno naplaćivalo. Troškovi rominga su bili toliki da su često višestruko premašivali cenu turističkih aranžmana i avionskih karata, što je van EU i danas uobičajeno.

Telefonske kompanije su paprene cene poruka, razgovora i paketa podataka u romingu pravdale argumentom da inostrane firme od njih masno naplaćuju prenos signala iz jedne nacionalne mreže u drugu. Tu nisu bile sasvim iskrene, jer je istragom Evropske komisije utvrđeno da su zahvaljujući savremenoj tehnologiji stvarni troškovi kompanija za prenos podataka od jedne do druge lokalne mreže praktično zanemarljivi. One su, u stvari, u međusobnom dogovoru arbitrarno ugovarale cene saobraćaja u romingu, a zatim tarife prebacivale na leđa potrošača.

Zbog toga je Komisija najpre apelovala na kompanije u EU da cene u romingu snize na razumnu meru. Kada to nije urodilo plodom, u EU je od 2006. uveden gornji limit za roming, i taj limit se iz godine u godinu spuštao. Plan je bio da se do 2017. godine naplata rominga sasvim ukine, ali došlo je do komplikacija.

Nakon što nisu uspele da spreče drastično smanjenje tarifa, kompanije su preko moćnih lobija izdejstvovale da potpuno ukidanje naplate rominga bude ograničeno na period od 90 dana po korisniku. Ovo praktično znači da potrošači koji odlaze na kraći put unutar EU od sledeće godine uopšte neće plaćati roming, ali će oni koji se trajno presele u inostranstvo morati da se pretplate na lokalnu mrežu ukoliko žele da izbegnu dodatne troškove. Taj plan je ove nedelje predložio predsednik Komisije Žan-Klod Junker i on je trenutno predmet ogorčene debate u evropskim institucijama, jer mnogi smatraju da roming uopšte ne treba naplaćivati.

Kako god da se ta debata završi, stvari trenutno stoje ovako: od aprila ove godine, cena jednog minuta razgovora u romingu unutar EU ne sme da bude više od 5 evrocenti (oko 6 dinara) skuplja nego u lokalnoj mreži, ako je reč o odlaznom pozivu, odnosno 1,4 centa za dolazni poziv. SMS poruke u romingu su u EU samo 2 centa skuplje nego u lokalnoj mreži, a isto važi i za prenos podataka putem interneta za mobilne telefone.

Poređenja radi, ako ste ovog leta boravili u Hrvatskoj (koja je u EU), pa odatle zvali Srbiju, samo uspostavljanje veze vas je u najjeftinijem paketu koštalo oko 80 dinara (65 centi), svaki započeti minut razgovora oko 50, a SMS poruka 30 dinara. Razlika je, mora se priznati, drastična.

PRETPLATA I OSTALO: Pored regulisanja mobilne telefonije, poglavljem 10 se od zemlje kandidata zahteva da svim potrošačima obezbedi brzi (širokopojasni) internet, digitalnu televizijsku sliku i mogućnost elektronskog pristupa zdravstvenim kartonima, bankarskim računima i raznim drugim bazama podataka. Sem toga je neophodno ustanoviti sistem elektronskog potpisa, koji dalje otvara široke mogućnosti poslovanja putem interneta, a usput štedi papir i tako doprinosi zaštiti životne sredine.

Poneke od tih obaveza (kao što je digitalizacija) Srbija je uspešno izvršila, neke samo delimično, a neke još nisu ni dotaknute. U izveštaju Evropske komisije za prošlu godinu se kaže da je Srbija "umereno pripremljena" za pristup evropskom informatičkom društvu i da je u 2015. ostvaren samo delimičan napredak na tom polju. Zakon o uvođenju broja 112 za hitne slučajeve je pripremljen, ali još nije ušao u skupštinsku proceduru, a samo 55 odsto stanovništva ima pristup brzom internetu. Sem toga, potrebno je ustanoviti nezavisna regulatorna tela za mobilnu telefoniju i obezbediti stvarnu konkurenciju, a sistem elektronske uprave, elektronskih usluga i elektronskog poslovanja je još u povoju.

Pretplata za radio i televiziju predstavlja poseban problem. Ne računajući stanice na jezicima manjina, u Srbiji trenutno postoje dva javna servisa: Radio-televizija Srbije i Radio-televizija Vojvodine, ali je njihovo finansiranje daleko od evropskih standarda. "Odvojeni nadzor nad prihodima i rashodima, sa posebnim knjigovodstvima za programe od javnog interesa i komercijalne programe, još nije uveden", kaže se u izveštaju. Sem toga, evropski standardi zahtevaju konsolidovan i transparentan sistem naplaćivanja pretplate.

Komisija je uočila i da republičko Regulatorno telo za elektronske medije (REM, ranije RRA) ne radi svoj posao, baš kao ni upravni i nadzorni odbori javnih servisa (vidi "Vreme" br 1399, od 1. septembra 2016). "REM bi trebalo da bude potpuno nezavisno u nadzoru ispunjavanja programskih obaveza od strane emitera", kaže se u izveštaju i konstatuje da, osim toga, "REM ne vrši funkciju nadzora nad reemitovanim sadržajem kablovskih operatera, koji te programe često prekidaju lokalnim reklamama." To je u suprotnosti sa evropskom Direktivom o audiovizuelnim medijima, koja zahteva regulaciju i nadzor nad prihodima koji se ostvaruju od reklama.

Kada se sve sabere i oduzme, vidi se da Srbiji neće biti nimalo lako da otvori i zatvori ovo poglavlje, ali će građani na kraju tog obimnog posla imati višestruke pogodnosti: od jeftinijih i kvalitetnijih informatičkih usluga, do boljih radijskih i televizijskih programa, uz uvid kako se troše pare od pretplate. U tako uređenom sistemu, prepucavanja između premijera i javnog servisa oko praćenja Olimpijskih igara više neće biti moguća.