Kada se pomene zen budizam, ljudi najčešće podrazumevaju da ova religija, nastala u Kini a danas najraširenija u Vijetnamu, Koreji i Japanu, podrazumeva uporno meditiranje, povlačenje iz materijalnog sveta i odustajanje od uplitanja u političke stvari. To najčešće i jeste tako, ali postoji jedan budistički red koji je kao prioritet usvojio mirovni aktivizam, kroz rad na širenju saosećanja, pomirenju i isceljenju u kriznim područjima i mestima masovnih stradanja. Red zen mirotvoraca (Zen Order of Peacemakers – ZOP) osnovan je u Sjedinjenim Državama i čine ga uglavnom zapadnjaci liberalnih stavova, a vuče korene iz protesta protiv rata u Vijetnamu. Danas ima ogranke širom Evrope, u Izraelu i Vijetnamu. Oni, za razliku od većine drugih redova, ne grade hramove, već meditiraju i izvode rituale na poprištima društvenih događanja kao što su antiratni protesti, a mnogo rade i sa beskućnicima – ne da bi ih preobratili, nego da pomognu koliko mogu i pokažu saosećanje. U Evropi, svake godine ritualno obilaze Aušvic i tamo izvode ritual "svedočenja", o kome će biti više reči kasnije u ovom tekstu.

Prošlog meseca, grupa od sedamdesetak članova ZOP-a obišla je Bosnu i Hercegovinu, gde su posetili Sarajevo, Srebrenicu, ali i selo Kravice, u kome su stradali srpski civili. Jedan od organizatora ove turneje i njihov neformalni vodič bio je Beograđanin Mirko Gaspari koji, iako nije službeno član ZOP-a, svojom biografijom objedinjava osnovne principe ovog reda. Ljudi koje zanimaju istočnjačke religije poznaju ga kao čoveka koji praktikuje zen već četrdesetak godina i kao urednika časopisa "Kulture istoka", koji je izlazio osamdesetih godina i bio prva periodična publikacija te vrste na srpskohrvatskom jeziku. Sa druge strane, oni koji se bave politikom sećaju ga se kao jednog od najaktivnijih članova "Beogradskog kruga" i Građanskog saveza, a zatim političkog sekretara u ambasadi SAD u Beogradu tokom većeg dela devedesetih godina. "To je, naporedo sa zen budizmom, ta druga struja u mom životu – ja sam uvek bio politički aktivan", kaže Gaspari za "Vreme". "Radio sam za američku ambasadu jer su se u to vreme njihovi ciljevi – rušenje Miloševića i zaustavljanje rata u Bosni – poklapali sa mojima."

Gaspari objašnjava da je organizacija turneje po Bosni bila prilično komplikovana, pre svega zbog teškoća u pribavljanju dozvola od lokalnih vlasti, naročito u Republici Srpskoj, za vršenje verskog obreda. Posle gotovo četiri godine priprema, mali konvoj minibuseva sa oko 70 pripadnika ZOP-a – uglavnom Amerikanaca, ali i Kanađana, Holanđana, Belgijanca, Francuza, Italijana i Izraelaca – krenuo je put Sarajeva, gde su obišli Muzej ratnog detinjstva, tunel ispod aerodroma i položaje u brdima odakle je gađano Sarajevo, a zatim i masovnu grobnicu oko 250 srpskih civila u Istočnom Sarajevu. "Pre ovog puta imao sam prilično pojednostavljenu sliku o tome ko su zločinci, a ko žrtve u bosanskom ratu", kaže Gaspari. "Međutim, kako su se informacije gomilale, shvatio sam da je i na srpskoj strani bilo mnogo nevinih žrtava, mada proporcionalno mnogo manje nego među Bošnjacima. Ipak su sve žrtve nečiji očevi, majke, deca, i sve zaslužuju isti tretman."

Sledeća stanica na putu bio je Memorijalni centar u Potočarima, gde su obišli groblje na kome su sahranjene žrtve iz Srebrenice i nekadašnju bazu holandskog bataljona UNPROFOR-a, koja je danas muzej. Kako je izgledao ritual koji su izveli u Potočarima, a zatim ga ponovili u Kravicama? "Prvo svi, koliko nas ima, napravimo krug – ako može da se sedne, sedne se, ako ne, stoji se", objašnjava Gaspari. "Onda neko od lokalnog življa, a to je u Potočarima bio jedan Bošnjak, a u Kravicama jedan bosanski Srbin, ispriča šta se tamo desilo iz pozicije žrtve." Pre toga svi meditiramo jedno petnaest minuta kako bismo se doveli u stanje neznanja – mi to zovemo don’t–know–mind – kako bismo iz glave izbacili sve predrasude o onome što se dogodilo. Kada saslušamo svedočenje, sledi novih petnaest do dvadeset minuta meditacije tokom koje svako pokušava da saoseća sa žrtvom. To je praćeno međuverskim pevušenjem molitvi – muslimanskih na arapskom, katoličkih na engleskom, pravoslavnih na starogrčkom (Kirije eleison) i, naravno, budističkih i hinduističkih molitvi. To predstavlja odavanje počasti žrtvama. Onda izađe neko i govori o krvnicima. U ovom slučaju, ja sam pripremio jedan kraći tekst o Ratku Mladiću koji je neko drugi pročitao."

Gaspari kaže da je cilj ovog dela rituala da se zločinac opiše sa humane strane, kao ljudsko biće. "U slučaju Ratka Mladića, u tekst sam uvrstio dve komponente: prva je da je sigurno bio veoma razočaran razbijanjem Jugoslavije i JNA. To je u njemu stvorilo gorčinu. A zatim, kada se njegova ćerka ubila, to ga je svakako odvuklo u još dublju gorčinu", objašnjava Gaspari. On, međutim, naglašava da taj pokušaj razumevanja i saosećanja sa ratnim zločincima ni u kom slučaju ne znači oproštaj ili opravdanje. "Niko u grupi nije zauzeo stav da ratnim zločincima ne treba suditi. Naprotiv, svi smatramo da doživotni zatvor predstavlja sjajnu priliku za pokajanje i meditaciju – nešto kao budistički manastir", kaže on.

Prema budističkom shvatanju, tumači Gaspari, svaki čovek u određenim okolnostima može da postane ratni zločinac, fašista, kriminalac ili krvnik. "Svakom činu mržnje prethodi govor mržnje, a svakom govoru mržnje prethodi misao mržnje. Ljudi krenu tim putem zato što ne umeju ili ne mogu da se odupru takvim mislima", kaže on. "Svedočenje o Ratku Mladiću u ovom kontekstu znači svedočenje da bi svako od nas u nekom trenutku mogao postati ratni zločinac. Na taj način, svako od nas preuzima odgovornost da li će se odupreti mržnji. A kao što je svako potencijalni ratni zločinac, u svakom čoveku, svakom svesnom biću pa i u Mladiću, skriva se Buda. Samo što je u Mladićevom slučaju nešto krenulo jako loše."

Na pitanje da li je obilazak bosanskih stratišta, osim za aktiviste ZOP-a, učinio nešto za dobrobit žrtava rata u Bosni, Gaspari odgovara da je u svemu učestvovala i grupa lokalnih mirovnih aktivista, uglavnom Bošnjaka i nešto Hrvata, ali i jedan bosanski Srbin. "I sebe, kao jedinog učesnika iz Srbije, vidim kao lokalca, jer je normalno da prema ratu u Bosni nemam ista osećanja koja bih imao da sam, recimo, Belgijanac, i svestan sam da nosim deo odgovornosti. Iako sam sve vreme bio angažovan protiv rata, plaćao sam porez i punio budžet iz koga su se, to smo svi znali, između ostalog isplaćivala Mladićeva plata i municija za bombardovanje Sarajeva. To sam pokušao da objasnim jednom Bošnjaku i rekao sam mu: ‘Molim te da mi oprostiš.’ On se rasplakao i zagrlio me. Kazao je da dvadeset godina čeka da mu neko iz Srbije, iz Beograda, to kaže. Većina Evropljana i Amerikanaca koji su tome prisustvovali bili su dirnuti, ali nisam siguran da su stvarno razumeli taj razgovor. Osim Nemaca, od kojih su neki bili potomci nacista. Njima je sve bilo jasno."