Nataša Simić je viša naučna saradnica beogradskog Instituta za psihologiju. Doktorirala je na tezi “Nastavničke brige i načini njihovog prevazilaženja”, istražuje profesionalni razvoj nastavnika, bavi se pravednošću u obrazovanju, podrškom osetljivim grupama u školskom sistemu, motivacijom i dobrobitima učenika… Bila je član Tima za obrazovanje, koji je pružao podršku nastavnicima, roditeljima i učenicima i u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u kojoj se početkom maja desila tragedija koja je uzdrmala celo društvo, ali i u drugim školama koje su posle ovog događaja za podrškom imale potrebu. Bliži se početak nove školske godine, pa je red da porazgovaramo o njoj i u kontekstu tragedije, ali i u kontekstu ukupnih problema obrazovnog sistema.

“VREME”: U kojoj meri smo spremni za početak nove školske godine, četiri meseca posle tragičnih događaja koji su produkovali žestoke političke i društvene turbulencije?

NATAŠA SIMIĆ: Pitanje se zapravo odnosi na ukupno stanje u obrazovnom sistemu i na sve ono što je dovelo do njegove fragilnosti. Teško je dati jednostavnu ocenu, jer nisu samo tragedije i posledice tragedija u pitanju, pošto sistem brojne slabosti pokazuje i u redovnim okolnostima, godinama unazad. Svaka kriza, ona pandemijska, a pogotovo tragični događaji, samo dodatno pojačavaju i čine vidljivijim brojne nedostatke.

O kojim nedostacima govorimo?

Prvo, izrazito slaba strana obrazovnog sistema, naročito vidljiva poslednjih godina, jeste njegova centralizacija i činjenica da dominiraju državne kontrolne, a ne podržavajuće funkcije. Direktore škola postavlja ministar, a pravila se postavljaju odozgo prema dole, bez dvostrane komunikacije i bez poštovanja specifičnosti pojedinih sredina i konteksta. To je dovelo do toga da se škole i nastavnici, iako formalno imaju određeni nivo autonomije, stave u izrazito podređen i pasivan položaj. Ne pokreće se nikakva inicijativa odozdo, škole i nastavnici bivaju začaureni u rutinama koje nisu uvek adekvatne. U kontekstu tragedija, roditelji i društvo su očekivali od samih škola da nešto preduzmu, da daju valjan odgovor na sve što se dešava, a one su – po inerciji – čekale da im neko sa vrha kaže šta treba da čine, a ni sam državni vrh nije imao odgovor… Dakle, govorimo o problemu viška kontrole i centralizacije, a manjka osnaživanja škola i nastavničkih zajednica da budu proaktivni i agensi promena. Na njihovu autonomiju se pozovemo u kriznim situacijama, a oni tu autonomiju nisu imali prilike da uvežbaju.

Druga stvar koja proizlazi iz prve jeste sveopšte nepoverenje. Kao što ne postoji poverenje u nadležne institucije, izgubljeno je i ono unutar kolektiva. Iako se u papirima, zakonima i strategijama podstiče zajednički, timski rad, škola kao zajednica koja uči i razvija se – u praksi se inovativnost i kritičnost suzbija. Zavladala je naučena bespomoćnost. Kada se nešto loše dešava, niko se ne buni niti bori protiv toga, čak o tome i ne govori. Jer, kada se nastavnici požale na problem, ne samo da se ništa ne preduzima da se on reši, nego oni mogu biti skrajnuti i kažnjeni. Naravno, postoje ostrvca nastavnika koji se trude, koriste savremene, inovativne metode, ali ogromna većina zbog straha i naučene bespomoćnosti posao prosto “odrađuju”. Tome dakako doprinosi i činjenica da ne postoji nikakav sistem razlikovanja, prepoznavanja i stimulisanja nastavnog osoblja koje je izuzetno posvećeno i koje kvalitetno radi, što za posledicu, logično, ima njihovu destimulaciju. Odnosno, stimulaciju onih koji posao obavljaju sa minimumom kapaciteta.

U medijima smo i ove godine čitali da je veoma mala zainteresovanost mladih za katedre koje u najvećoj meri upravo produkuju prosvetni kadar. I to svakako govori o krizi obrazovnog sistema?

Naravno. Osim toga što je nastavnički posao slabo plaćen, mladi u njemu ne vide ni mogućnost da napreduju, da se razvijaju, da stiču nova znanja. Beže od spomenute učaurenosti, koja podrazumeva i nedostatak dinamike i izostanak korišćenja novih tehnologija. Sa druge strane, jasne su im brojne teškoće posla – rad sa decom i rad sa roditeljima koji su sve zahtevniji. Dakle, mnogo pritisaka i mnogo očekivanja, a malo satisfakcije.

Logično, u školama se prelamaju mnoge društvene silnice. Čini se da nastavničko zanimanje nije samo nepopularno zbog niskih primanja, velike odgovornosti i pritiska, već i zbog potcenjenog društvenog značaja i prosvetnih radnika i obrazovanja uopšte?

Apsolutno ste u pravu. I u mnogim drugim državama nastavničke plate nisu fenomenalne. Retko gde su one izrazito iznad nacionalnih proseka. Ali, status koji profesija ima opredeljuje mlade ljude za nju. Možda se nećete obogatiti, ali ćete imati ugled i poštovanje, i stvarno ćete imati moć da na pozitivan način oblikujete mlade, što je jedan od najvažnijih motiva za posao nastavnika. A kod nas nemate ni novac, ni ugled. Moram reći da mediji dodatno urušavaju status profesije i to ne samo kroz promovisanje društvenih obrazaca po kojima obrazovanje i znanje nisu bitni. Radi se i o tome da iz škola do građana dolaze samo loše vesti, koje povratno dodatno podstiču konflikte, animozitete i strah u njima. Primere dobre prakse ne vidite, a njih ipak ima: fantastičnih nastavnika, velikih uspeha, timskog rada… Celo društvo, i mediji, i građani, naravno i državni organi, moraju promeniti retoriku, moramo pomoći nastavnicima da vrate dostojanstvo i moć.

Neki sindikati traže da nastavnicima treba omogućiti skraćenje procedura za kažnjavanje problematične dece. Kakav je vaš stav?

Mislim da podsticanje represivnih mera nije dobro, to nas vraća u prošlost. Mnogo je važnije osnažiti poziciju nastavnika, povećati poverenje, saradnju i međusobno uvažavanje u kolektivu. Recimo, da nastavnik nema problem da nekom roditelju koji dođe sa nerealnim zahtevima odgovori kako svoje odluke temelji na pedagoškim naukama, a ne na pritiscima. Odnosno, da zna da će u tom slučaju imati podršku i kolega i direktora. A ne da mu direktor posle dođe i kaže: zašto si tako razgovarao sa tim i tim, znaš li ti ko je on! U ovim društvenim okolnostima, gde se neguju vrednosti sile i moći a ne stručnosti, znanja i demokratičnosti, veoma je teško nastavnicima da ove potonje vrednosti žive, promovišu i njima uče decu.

Da li možemo generalno da odgovorimo na pitanje kakve psihološke posledice su događaji s početka maja i sve ono što ih je pratilo – ostavile na učenike, prosvetne radnike i roditelje?

Okolnosti su takve da nisu mogla da se rade sistematična istraživanja. Ipak, iz neposrednih razgovora sa nastavnicima, roditeljima i decom – budući da sam bila deo tima koji je pružao obrazovnu podršku i u školi “Vladislav Ribnikar” i u drugim školama koje su se javljale jer su bile zabrinute – zaključujem da i dalje postoji ogromna doza straha, nepoverenja i zabrinutosti. Osim bezbednosnog straha, koji postoji kod svih, među roditeljima vlada i zabrinutost i upitanost o tome šta škole mogu da ponude njihovoj deci, koja je uloga škole, kakve su njene mogućnosti da se nosi sa kriznim situacijama, da li deca u školi uče ono što je ispravno, koje vrednosti razvijaju… Ta upitanost postoji već duže nezavisno od tragedija, koje su je samo povećale. Izgledalo je da u doba korone postoji potencijal da se uveća ugled nastavničke profesije, jer su ljudi mogli da razumeju kakav kompleksan posao nastavnici obavljaju, uvidevši kako je teško deci nešto objasniti, naučiti ih, kada ne idu u školu. Ali to se, nažalost, nije desilo.

Prošlo je izvesno vreme od tragedija, ljudi su se malo odmorili tokom leta, ali što se više približava septembar, strah i zabrinutost rastu. Važno je sada da se radi na oporavku, da se nastavnici okrenu jedni drugima, potom i roditeljima i deci, da svi zajedno prebrode psihološke prepreke, da zajednički definišu vrednosti oko kojih će se svi okupiti, da prepoznaju prioritete i ciljeve, da razumeju koliko je važna vaspitna uloga škole. To je prvi korak, da se “psihički zapakujemo”, da možemo da funkcionišemo, jer ako smo uplašeni, zabrinuti i anksiozni, onda od učenja i napretka nema ništa. A tek onda slede dugoročniji procesi promene sistema o kojima smo već razgovarali.

Sindikati prosvetara smatraju da bi škole morale da imaju veći broj psihologa, pedagoga i stručnih saradnika uoči početke nove školske godine. Koliko su ti zahtevi opravdani i realni?

Već od ranije je potreba za većim brojem stručnih saradnika prepoznata u brojnim istraživanjima i inicijativama. Povećanje broja psihologa, pedagoga i stručnih saradnika drugih profila je nešto što bi sigurno pomoglo školama, mada to svakako nije dovoljna mera. Ne smemo, međutim, prevideti pitanje koliko mi u našoj zemlji imamo zapravo na raspolaganju odgovarajućeg stručnog kadra koje je spremno da radi u školama u ovakvom stanju. Dakle, ova mera ne samo da nije dovoljna nego je i otvorena dilema koliko je ona izvodljiva. Vraćam se na ključno pitanje – na osnaživanje nastavnika koji imaju direktan, redovan kontakt sa đacima i koji treba da umeju da prepoznaju da li neko dete ima poteškoće u učenju, ponašanju ili porodici, te da onda uputi dete kod psihologa ili da kontaktira sa roditeljima. Dakle, psiholog ili pedagog je neko ko može da pomogne u drugom koraku, ali je ključna uloga nastavnika. Osim slabljenja statusa nastavnika, problem da nastavnici dobro obavljaju ovu funkciju nalazi se i u preobimnom programu, o čemu se govori godinama. Dakle, nastava treba da se rastereti brojnog sadržaja, kako bi nastavnici mogli da se više posvete deci, a ne tome da što brže i efikasnije pređu školsko gradivo.

Posebno u velikim gradovima, postoji sve izraženija kompetitivnost među roditeljima i decom, koja dodatno otežava situaciju. Roditeljima je važno da deca imaju odlične ocene, da idu na takmičenja, da osvajaju nagrade, da idu u dodatne škole, a onda se nastavnici plaše da učenici – ukoliko bi se više pažnje posvećivalo vaspitanju i promociji vrednosti – ne nauče dobro gradivo, sve njegove detalje, da imaju problema sa polaganjem završnog ispita… Tada će definitivno imati problem sa roditeljima. I to govori da je neophodno rasteretiti obrazovni program, ali i raditi na negovanju kulture saradnje a ne kompetitivnosti, kako među decom, tako i među roditeljima.

Neki prosvetni sindikati žestoko kritikuju način na koji je država pristupila tragediji smatrajući da su mere koje su donete – “čista kozmetika”.

Opet dolazimo do nepoverenja, koje je razumljivo jer su skoro sve dosadašnje promene i državne intervencije bile manje ili više kozmetičke. Ukoliko želite da imate državno obrazovanje koje će biti jako i kvalitetno, i koje će davati dobre rezultate, jasno je šta treba raditi. Postoje brojna istraživanja i preporuke, postoje iskustva stranih zemalja, od kojih se neka, naravno ne sva, mogu primeniti i kod nas. U suštini, pitanje je da li se to želi učiniti, a meni se čini da ta želja ne postoji, kao ni zajednička vizija. Ne radi se strateški, već se samo gase požari.

Navedimo primer značajne promene koja je još uvek bolna za nastavnike – a to je uvođenje inkluzivnog obrazovanja. Inkluzija predstavlja konceptualnu, suštinsku modifikaciju školskog sistema. Ne radi se tu samo o tome da staviš decu koja imaju određene probleme u neki razred, već da kreiraš novu paradigmu, drugačiju klimu u školama, gde će se uvažavati različitosti i prepoznavati specifičnosti dece, i u pogledu porekla, i u pogledu socio-ekonomskog statusa ili sposobnosti, te pružati adekvatna individualizovana podrška. Čak i jedna tako važna mera nije na pravi način sprovedena, jer nije bilo dovoljno razgovora sa ljudima u školama o njenom smislu i implikacijama, o tome šta ona donosi, koji su njeni benefiti, šta će se u samom poslu promeniti. Nastavnici su dobijali podršku, nije sporno, ali mi se čini da je preskočen prvi, najvažniji korak, da razumeju i prihvate novi koncept. I ovde se pokazalo da reforme kada se sprovode jednosmerno, odozgo ka dole, bez pripreme, na brzinu, ne mogu da daju dobre rezultate i uglavnom stvaraju konfuziju i nezadovoljstvo.

Vratimo se na tragedije. Videli smo na proleće da je država reagovala na njih tako što je, između ostalog, pojačala prisustvo uniformisanih lica, policije, u školama i oko njih. Neki tvrde da takva mera samo pojačava psihozu.

Kao što sam rekla, reaktivne i represivne mere ne mogu da daju dobre rezultate. One samo dodatno podrivaju autonomiju škole i osećanje zajedništva, pojačavaju strah i konfuziju. Bilo je važno u prvom trenutku da se povede briga o fizičkoj bezbednosti, ali ovakva mera samo prouzrokuje dodatne psihičke nelagode. Mi, psiholozi, uvek se zalažemo za prevenciju. A prevencija znači stvaranje zdrave klime u školi, negovanje pozitivnih vrednosti, pravovremena reakcija na vršnjačko nasilje i druge probleme. Ne smeju se problemi stavljati pod tepih, kao što se do sada radilo. Ako imate otvorenu komunikaciju, razgovor o svim problemima, ukoliko se stvara dobra atmosfera zajedništva, šanse da se tragedije dese neuporedivo su manje. Istraživanja pokazuju da se o mnogim slučajevima vršnjačkog nasilja koji su potom eskalirali – dugo ćutalo. Zbog toga što su, recimo, problematična deca imala moćne roditelje. Umesto da se suočimo sa problemima, da radimo na njihovom rešenju, mi ih ignorišemo, pa se onda čudimo kada se desi nešto strašno. Očigledno da prevencija nije naše strateško opredeljenje.

Ukoliko zamislimo da se obrazovni sistem reformiše na adekvatan način, ipak je on deo društva. Ako imamo društvenu klimu u kojoj se promoviše nasilje i nepravda, različitost se doživljava kao nešto što je loše, itd, da li i najbolja reforma može da da rezultate?

Naravno da ne. Potpuno razumem nastavnike i škole kada kažu da je prevelika odgovornost prebačena na njih, a da drugi odgovornost izbegavaju. Škole treba da imaju odgovornost, nema sumnje, ali oni moraju istovremeno da imaju i autonomiju, i alate, i sredstva, i društvenu klimu da se sa tom odgovornošću nose.

Društvo i mediji koji promovišu nasilje dramatično otežavaju rad nastavnika, idu na ruku roditeljima i đacima, ali i svima drugima koji su skloni nasilnom ponašanju, a nikako ne razvoju prosocijalnih vrednosti među mladima koji bi potom te vrednosti trebalo i da žive.