Tim u koji niko nije verovao osvojio je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu u košarci. Van svake sumnje – bez najmanje četiri igrača svetske klase – ovo je najveći uspeh srpske košarkaške reprezentacije, a moguće čak i reprezentativnog sporta uopšte. Šta je ovog puta bilo drugačije u odnosu na poslednjih šest godina u kojima nismo osvajali medalje? Možda upravo to što u ovaj tim niko nije verovao, a ponajmanje u Svetislava Pešića kao trenera.

Reprezentacija je otišla na Svetsko prvenstvo bez Nikole Jokića, najboljeg igrača na svetu, bez Kalinića i Lučića, sjajnih odbrambenih igrača, i Vasilija Micića, najboljeg plejmejkera u Evropi u poslednjih nekoliko godina. Pešić je uradio ono što je jedino mogao u ovim okolnostima: red, rad i gvozdena disciplina. Time je usadio našem timu veru da jedino timskom igrom imaju šta da traže na ovom prvenstvu. Svako je znao šta je tačno njegovo zaduženje i, osim u par slučajeva tokom turnira, sve je funkcionisalo onako kako je i zamišljeno.

Nije nimalo čudno da su se u finalu Svetskog prvenstva našle reprezentacije Nemačke i Srbije. Prvi put je Nemačka postala prvak Evrope 1993. godine, kada je Pešić bio selektor. I dan-danas ga smatraju za najzaslužnijeg trenera za razvoj košarke u Nemačkoj.

REPREZENTACIJA SRBIJE

Reprezentacija Srbije ispraćena je na Svetsko prvenstvo kao na parastos. Jedino je Pešić imao šta da obeća na konferenciji za medije pred odlazak: “Naš cilj je direktan plasman na Olimpijske igre.”

Zadatak koji je postavio pred put na prvenstvo izgledao je neostvariv – na Olimpijske igre direktno se plasiraju samo dva najbolja tima iz Evrope. Po kvalitetu, ispred nas su pre početka Svetskog prvenstva bile reprezentacije Španije, Francuske, Italije, Slovenije, Nemačke i Litvanije. Po svemu sudeći, samo prolazak u polufinale mogao je da donese direktan plasman na Olimpijske igre. Niko nije verovao da je to moguće.

Ovaj tim u svom sastavu ima veliko košarkaško ime – Bogdana Bogdanovića, ali i igrača koji u evropskim uslovima važi za jednog od najboljih centara – Nikolu Milutinova. Ostatak ekipe sačinjavaju još desetorica koji nisu ni u svojim klubovima najvažniji igrači. Stefan Jović je zbog silnih povreda tokom poslednjih nekoliko godina bio još jedino poznato košarkaško ime u sastavu Srbije pred početak prvenstva.

Pred sam početak prvenstva, Pešić se zahvalio Nemanji Nedoviću i nije ga poveo na turnir. Ovo je bila slična situacija kao pred prethodno Evropsko prvenstvo kada je selektor odlučio da se Miloš Teodosić ne uklapa u njegove planove. Veoma je prosto – ako niste igrač koji je sposoban da igra na oba kraja terena, u odbrani i napadu, Pešić ne računa na vas. Nemanja Nedović je to dobro znao. Odličan je napadač, ali vrlo prosečan odbrambeni igrač. Znao je to i Teodosić, koji nikada nije bio dobar odbrambeni igrač, ali je godinama igrom u napadu i organizatorskim sposobnostima bio ključni igrač reprezentacije u poslednjih petnaestak godina.

Insistiranje da odbrana donosi uspeh, a napad samo nadograđuje trenerska je filozofija koje se Pešić drži tokom svoje karijere. Ne može se na nekom turniru otići daleko ako svi igrači ne znaju šta je njihova uloga u timu. Vrhunske zvezde, kao što su Jokić i Bogdanović, morate nekada i tolerisati znajući da vam svojim potezima mogu rešiti utakmicu, ali ostali igrači moraju biti u ratničkom raspoloženju da bi tim mogao da se bori za visok plasman.

Tokom celog turnira, reprezentacija Srbije je demonstrirala jednu odličnu igru u odbrani. Italija je po svemu sudeći postala psihološki problem za naš tim, ali poraz u grupnoj fazi su imale i mnogo bolje reprezentacije koje smo u prošlosti slali na velika takmičenja. Treba se samo podsetiti Portorika – pobeđivali su nas kada smo imali jedan od najboljih sastava bivše Jugoslavije.

Odbrana je funkcionisala besprekorno tokom turnira, osim protiv Italije i drugog poluvremena finalne utakmice. Aleksa Avramović je demonstrirao posvećenost igri u odbrani. Ne pamti se da je jedan igrač bio tako dominantan u odbrani u susretu sa najboljim bekovima na prvenstvu. Gotovo sam je zaustavio litvanske bekove i dovodio do ludila najboljeg igrača Kanade Gilijusa Aleksandera Šeja. Da je kriterijum suđenja bio malo drugačiji, Avramović bi u finalu zaustavio i plejmejkera nemačke reprezentacije Denisa Šrudera. Zaraznom igrom u odbrani motivisao je ostale saigrače da daju najviše što mogu. Avramović je tako postao duša ovog tima.

Odbrana kao zaštitni znak naše reprezentacije omogućavala je da tokom prvenstva imamo mnogo lakih poena iz kontranapada. Prosečno smo postizali preko 95 poena po utakmici. Kao u odbrani, i u napadu smo igrali disciplinovano. Svako od igrača je doprinosio najviše što je u ovom trenutku mogao.

Bogdan Bogdanović je odigrao kapitenski. Ako je bilo problema u napadu, nalazio je načina da postiže poene. U trenucima kada je našem timu išlo dobro u napadu, nije insistirao na postizanju poena. Bodrio je svoje mlađe saigrače i savetovao. Na kraju ga je povreda sprečila da prikaže sav svoj talenat u finalnoj utakmici, ali dok se bude odazivao pozivu u nacionalni tim i dok ga zdravlje bude služilo, biće nezamenjiv igrač. Koliko nam je nedostajao na Evropskom prvenstvu najbolji je pokazatelj – jednostavno nemamo igrača njegovih šuterskih i liderskih sposobnosti. Kada Bogdanović igra dobro, svima je lakše. Garantovanih dvadesetak poena po meču je prednost za svaku ekipu. Bilo koja reprezentacija mora svoju odbranu da zasniva na striktnom čuvanju Bogdana, što drugim igračima omogućava lakše pozicije za postizanje poena.

Nikola Milutinov je bio na visini zadatka tokom celog turnira na poziciji centra sve dok ga povreda u finalu nije sprečila da pomogne našem timu da se dokopamo zlatne medalje. Sjajno je igrao protiv centara Litvanije i Kanade. I uz Bogdanovića i Avramovića, pokazao je najviše na ovom takmičenju. Ne može mu se ništa zameriti. Da je bio zdrav, možda se finalna utakmica ne bi tako završila.

Na ovom prvenstvu Srbija je dobila još jednog igrača na koga može računati u budućnosti. Nikola Jović, član Majami Hita i najmlađi reprezentativac, odlično se uklopio u filozofiju igre Svetislava Pešića. Talenat, građa i agresivnost ga nisu vodili u bespotrebne akcije tako svojstvene mladim igračima. Pokazao je da se i u tim godinama može razmišljati o timu više nego o sopstvenoj promociji.

Problem povreda je pratio ovaj tim od samog početka. Najteža povreda koju je jedan reprezentativac doživeo zadesila je Borišu Simanića. Jedan naizgled bezazlen udarac laktom je doveo do serija komplikacija i na kraju do odstranjivanja bubrega. Gotovo nemoguća povreda dovela je ovog mladog igrača u situaciju da je dalje bavljenje vrhunskim sportom pod znakom pitanja. Najmanje što je Srbija u stanju da uradi jeste da Boriši omogući najvišu moguću sportsku penziju i na taj način mu pomogne da prebrodi teška vremena koja su pred njim.

U finalnoj utakmici smo igrali bez Dobrića zbog brze povrede. Bez njega i uz povređene najbolje igrače – Bogdanovića i Milutinova – nismo mogli do kraja da pariramo reprezentaciji Nemačke. To i jeste bio najveći problem našeg tima. Mi nemamo igrača koji je na ovom prvenstvu mogao da preuzme ulogu Bogdana Bogdanovića ili Nikole Milutinova. Da su svi bili zdravi, mogli smo se nositi sa nemačkim timom, ali i ovako smo bili blizu.

Pobedio je bolji tim koji je uz nas pokazao najbolju timsku košarku i ne treba žaliti ni za čim. Pokazali smo da smo u stanju da igramo protiv bilo kog tima na svetu.

TIM ZA OLIMPIJSKE IGRE

Ovaj tim, pametno vođen, ima budućnost. Olimpijske igre su sledeće godine u Parizu. Posle dugo godina ne igramo kvalifikacije i mirno možemo da se posvetimo pripremama. Ako se svi igrači na koje Pešić računa pojave na pripremama, posle dugo godina će selektor biti na slatkim mukama. Ako sledeće godine Jokić pristane da igra za reprezentaciju, naš tim će na jednom mestu imati dva igrača koja su u stanju da postižu i preko trideset koševa po meču. Njegova saradnja na terenu sa Bogdanovićem predstavljaće problem za bilo koji tim na svetu. Dovoljno je pogledati saradnju koju je Jokić imao sa Džemalom Marejom u Denver Nagetsima i koja je dovela ovaj klub do NBA titule.

Rano je o tome pričati, ali igra našeg tima sa Jokićem zahteva prilagođavanje ostatka tima njegovim individualnim sposobnostima i načinu na koji igra. Ukoliko nismo spremni na tako nešto, možda nam njegovo košarkaško znanje nije preko potrebno. Bogdan Bogdanović je prirodan lider ove reprezentacije. Jokić to po karakteru nije. Odreći se usluga najboljeg igrača na svetu je suludo, ali još pogrešnije je zahtevati od Nikole da bude ono što nije.

Igrači koji su bili članovi našeg tima tokom ovog prvenstva trebalo bi da čine okosnicu tima za Pariz. Posle ovakve igre, Aleksa Avramović je trajno zauzeo mesto u timu, kao i Nikola Jović. Bogdan Bogdanović i Nikola Milutinov su neprikosnoveni članovi našeg tima. Ognjen Dobrić i Stefan Jović su igrama na Svetskom prvenstvu pokazali da i dalje zaslužuju poziv za reprezentaciju. Uz Nikolu Jokića, Vasilija Micića, Nikolu Kalenića i oporavljenog Lučića reprezentacija Srbije bi po prvi put posle dugo vremena predstavljala jednog od favorita na Olimpijskim igrama. Do tada ne treba vršiti pritisak na igrače. Ova medalja je omogućila da sada svi igrači osećaju potrebu da budu deo tima sledeće godine. Uz dobre pripreme i bez pritiska medija moguće je da posle dugo godina stvorimo jedan moćan tim.