Ako opozicija pobedi na izborima, ja više neću da budem predsednik, izgovara Aleksandar Vučić – u teoriji predsednik svih građana – na nedavno održanom predizbornom skupu Srpske napredne stranke u Smederevu. Zatim nabraja jednokratnu pomoć koja država daje ugroženim grupama, pa priča o povećanju penzija, a onda – u uobičajenom maniru izjednačavanja sopstvene vladavine odnosno sebe sa državom – zaključuje kako sve to može da nestane u trenu 17. decembra. Tu je i deo o bauku koji kruži Srbijom – bauk Dragana Đilasa; deo o Kosovu i Metohiji i Jasenovcu, a onda ponovo: red obećanja, onih koji se tiču same egzistencije, poput zapošljavanja i bolje zdravstvene zaštite, pa red ulivanja straha od haosa i siromaštva, i tako ukrug.

Na skupu su i drugi: između ostalog i Tatjana Macura, donedavno u opoziciji, koja sada govori o porodici i bez ironije o ideji Srbije u kojoj dijalog donosi dobre rezultate, kao i Arno Gujon, poslednjih nedelja pravi vojnik svoje partije. On svakodnevno hvali politiku vlasti prema Kosovu, ponavlja kako je Srbija skoro pa najbezbednija zemlja za život, Francuzi o tome mogu samo da sanjaju, pa se onda ostrvljuje, recimo, na potpisnike Proglasa na vrlo sličan način na koji to čini premijerka Ana Brnabić. Kao što se i očekivalo, sve ono čemu javnost inače svedoči, u kampanji je intenzivirano.

Izbori su raspisani pre oko dve nedelje, kampanja će trajati još oko mesec dana.

Izgleda da nije bilo težih spoljnih okolnosti za vlast od sadašnjih: ekonomska situacija je nezavidna, a pad kupovne moći primetan; propaganda, ma kako bila moćna, teško da može da se jede, a to znaju i poštari i poljoprivrednici koji upravo štrajkuju; Vučićeva kosovska politika je doživela debakl, tamošnji Srbi ostavljeni su na milost i nemilost – mnogo češće nemilost – Prištine, pregovaračka pozicija Beograda je, u najmanju ruku, otežana, a iako nisu ispunjeni uslovi zbog kojih su Srbi na severu Kosova napustili kosovske institucije, po savetu predsednika Vučića, Srpska lista traži da se organizuju izbori u četiri tamošnje opštine. Istini za volju, moguće je da građani koji gledaju samo medije pod kontrolom vlasti, te slušaju samo predstavnike vlasti, nemaju predstavu šta se na severu Kosova uopšte i dešava(lo).

Koje su, onda, glavne teme SNS-a u ovoj predizbornoj kampanji? Na koji se način uobličavaju, kakve se i kome poruke šalju? Kako izgleda predizborna kadrovska politika? Kolika je politička težina novih lica i “preletača”? Zašto je Šešelj (ne)važan? Zašto Aleksandar Vučić, kao i drugi predstavnici njegove stranke, praćeni medijskim stampedom, neprestano vraćaju u prvi plan predsednikovu porodicu, tragajući za tvitovima gde se članovi njegove porodice pominju i obračunavajući se sa svakim pojedinačno, čak i ako potiče od nekog anonimnog lika sa pedesetak pratilaca?

DŽEPOVI PUNI NADE

Dušan Spasojević, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, kaže za “Vreme” da prepoznaje tri fokusa: “Jedan su mitinzi, rad na terenu i štandovi na pijacama, odnosno pokušaj direktne komunikacije sa bazom i pokazivanje svoje prisutnosti, što SNS uvek i čini”.

Ali, uz darove i obećanja, idu i različiti pritisci, a njih će, kako kampanja odmiče, biti sve više. O tome je ovih dana počelo češće da se govori.

Drugi deo koji profesor Spasojević navodi je “veoma oštra i prljava kampanja protiv opozicije i ona se vodi na društvenim mrežama, preko plakata, napadima na provladinim medijima…”.

Konačno, treći nivo, verovatno i ključni, jeste – Aleksandar Vučić.

“On će da radi i govori ono što i inače – da insistira na davanjima, na pričama o ekonomiji, kao i na pričama o Kosovu, gde se pozicionira kao neko ko brani interese Srbije, zaklinjaće se da neće ništa da prizna i potpiše.” Time, kako objašnjava Spasojević, Vučić zapravo pokušava da umiri strahove jednog dela biračkog tela. Ukratko, svedočimo uobičajeno naprednjačkoj kampanji sa možda nešto oštrijim napadima na opoziciju.

Tog stava je i politikolog Dejan Bursać, naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Nazivajući trenutnu kampanju školskim primerom SNS-ovske kampanje, Bursać navodi kao njene odlike – obilato korišćenje prednosti koje imaju u medijima, kao i onih organizacionih.

Krenuli su autobusi, krenuo je i predsednik svako veče na drugoj televiziji. Inače, pre nekoliko dana otvorio je i nalog na TikToku “Ja sam Aleksandar”. Ko zna, možda klinci na TikToku ne počnu, iz zabave, da gledaju cene odevnih komada ovdašnje političke elite, na čelu sa Vučićem, pa da upoređuju te utrošene novce sa platama svojih roditelja. Prema istraživanju Crte, Aleksandar Vučić se do kraja oktobra ove godine direktno obratio građanima putem televizija sa nacionalnom pokrivenošću 248 puta. Do kraja godine verovatno da će dostići svoj rekord.

A koje su teme o kojima se govori?

“U tematski smislu, iako su teme slične kao pre, način na koji ih SNS komunicira je nešto drugačiji”, smatra Bursać. Razlog tome vidi u činjenici da je kontekst ovih izbora negativan po SNS – kako zbog tragedija koje su se dogodile početkom maja, pa protestima koji su usledili, zatim rastom cena, ali i zbog situacije na Kosovu. “Mogao bih reći da je kontekst čak krizni”, dodaje.

“Rast cena je veliki udar na sve građane, a glasači SNS-a glasaju za tu partiju upravo zato što veruju da je dostignuti neki socio-ekonomski napredak. Aleksandar Vučić im prodaje nadu da će biti još bolje, ali tu je nadu teže prodati u situaciji koju sada imamo.”

Otuda Bursać ovu kampanju vidi kao defanzivnu, između ostalog i po sloganu Srbija ne sme da stane, ali i nagoveštajima – mi ili propast.

Za hrvatskog politikologa i političkog savetnika Aleksandra Musića, srž kampanje je “lukava prijetnja materijalnim. Aleksandar Vučić kroz nju govori ‘ja jamčim kakav-takav minimum egzistencije, izbor bilo koga drugoga je recept za kaos i (veće) siromaštvo’.”

S obzirom na osetljivost situacije u kojoj se nalazi, Musić smatra da je smer, kao i slogan kampanje dobro odabran. Kao razliku u odnosu na pređašnje kampanje, Musić vidi ulogu datu SNS kadrovima: “U manje-više svim kampanjama Vučić ide s nominalnom razvojnom retorikom (putevi, fabrike…), no u prijašnjim kampanjama je nerijetko proaktivno skrivao SNS kadrove, dok im je u ovoj kampanji dao misiju da 0-24 urlaju i izjednačuju sve opozicije sa Đilasom.”

Razlog tome je, prema Musiću, dvostruk – evocira kod građana pamćenje na ekonomske krize kasne 2000. i rane 2010. u Srbiji, a koju su tabloidi godinama marljivo vezivali uz Đilasa, a opet, na taj način, izbegava i amortizuje nacionalne teme na kojima “percepcijski krvari.” Drugim rečima, “biranjem slabijeg protivnika i višegodišnjim strukturiranim slikanjem njega kao lica (sviju) opozicija miče n tema sa stola, zatvara si niz otvorenih bokova i situaciju pretvara u ‘mi ili oni’. Također, aktiviranje svih SNS kadrova u kampanji odaje i stratešku procjenu da se nema gdje rasti izvan vlastite jezgre pa uvijeniji pristup nije potreban, te da su ovo možda i posljednji izbori koje se može uzeti ‘na mišiće’, oslanjajući se na strukturu koja je na raspolaganju”, zaključuje Aleksandar Musić.

BLEDILO NOVIH LICA

Lista SNS-a nije donela iznenađenja, preletanja nisu bila preterano iznenađujuća, a čak ni javne ličnosti koje su podržale vlast nisu donele neku novu energiju. Na kraju, da je Aleksandar Vučić imao onu ekipu ljudi koja je ovih dana stala iza ProGlasa, verovatno da bi nešto i bilo od najavljivanog Narodnog pokreta za državu o kome se baš i ne priča od onog kišnog dana.

Međutim, činjenica da nijedna od malobrojnih “novih akvizicija odnosno prebjega nisu nikakav bazen svježih glasova”, kako to sumira Aleksandar Musić, po njegovom mišljenju i nije bitna. “Pravila igre koja su uspostavljena od 2012. su ta da je kandidat uvijek Vučić, tema je on, a nebitno je koji su izbori u pitanju i kakva je stranka pod njim. Osobni brend vuče, ostali statiraju, a u korist mu godinama ide i to što mu nijedna srpska opozicija ne zna efektivno izazvati osobni brend.” Smatra dalje da se na izbore “ide na mišiće” i da se napustila ideja percepcijskog širenja i umiljavanja. “Nema pretjerane priče o biologinjama, matematičarima, košarkašima, glumcima i sportašima – ide se na juriš jer je rupa u oklopu tu, jer je zenit snage prošao i na obzoru su mnoge turbulencije”, zaključuje Musić.

Dejan Bursać smatra da iako na listi, kao i uvek, ima umetnika, naučnika, bivših sportista i drugih javnih ličnosti, praksa je ionako pokazala da od tih ljudi malo ko uđe u parlament, već svi obično posluže marketinškoj svrsi u kampanji, oni daju ostavke a na to mesto umesto njih uđu ljudi sa nižih mesta koji su profesionalni političari, SNS funkcioneri.

STARI KADROVI, NOVO UHLEBLJENJE

Kada je reč o “pojačanjima” iz drugih stranaka, na podosta visokim pozicijama na listi SNS-a našli su se Dejan Bulatović, Tatjana Macura i Radoslav Milojičić Kena. Do sada, ako bismo pravili paralele, Tatjana Macura bi mogla biti nešto poput nove Gordane Čomić, Dejan Bulatović, po onom šta priča, bez ikakvih obzira i unutrašnjih kočnica, po mučnini koju izaziva, na liniji je N. Bakareca i M. Jovanova.

Zanimljivosti radi, jedno od pojačanja je i donedavno prvi čovek vranjskih Zavetnika, advokat Dragan Nikolić Nika. On je, u februaru ove godine, prokomentarisao tadašnje glasine da prelazi u SNS kao vest koja je uznemirila njegovu porodicu i stranku Zavetnici. U međuvremenu je na društvenim mrežama pravio šale o parizeru, kačio fotomontaže Vučića, Siniše Malog i Tomislava Momirovića u kadi. No i Vojislav Šešelj je objavio knjige “Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić”, “Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić”, kao i “Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić”, pa mu to nije uzeto za zlo.

Kada je reč o političarima koji su promenili partiju, za Dušana Spasojevića je neobična donekle vidljivija pozicija tog kadra, to jest činjenica da su Bulatović, T. Macura i Radojičić stavljeni ipak na viša mesta u listi nego što bi se to moglo očekivati i da će se pre naći u parlamentu nego u izvršnoj vlasti.

“Moguće je da njihovo pozicioniranje tako visoko proizvodi nezadovoljstvo pojedinih naprednjaka koji bi hteli da se oni tu nađu”, kaže Spasojević i dodaje: “SNS obično takve ljude koristi za borbu protiv opozicije, vidimo šta priča Bulatović poslednjih meseci i meni se čini preskupo stavljati ih na listu u prvih 50 ili 100. Ali u toj stranci ionako sve zavisi od Vučića, tako da se niko neće buniti. Drugim rečima, neku korist može da donese, a štetu neće napraviti.”

POVRATAK OCU–OMETAČU

Upravo tom rečenicom – neku korist može da donese, a neće napraviti štetu, sagovornici “Vremena” opisuju i odluku SNS-a da nastupi sa Vojislavom Šešeljom, odnosno Srpskom radikalnom strankom, na lokalu.

Ta korist je svakako u onih 8.000 do 10.000 glasova koje Šešelj ima u Beogradu, a s obzirom na tesnu izbornu bitku koja će se voditi u prestonici, SNS ne sme sebi da dozvoli rasipanje glasova. Na kraju, i prethodni izbori u Beogradu su bili više nego tesni, sećamo se kako je izabran Aleksandar Šapić. Takođe, nije na odmet imati u vidu da Šešelj ima određenu podršku među veoma mladom populacijom, generacijama kojima su ovo prvi, drugi izbori, na koje možda ne bi ni izašli. Za deo njih, on je neka vrsta zvezde.

Što se tiče spornih momenata imanja Šešelja na listi, Spasojević smatra da je on “već u toj meri deo mejnstrima da ga niko ne doživljava u tom biračkom polju kao nešto problematično. Međutim, za svaki slučaj ga nema u koaliciji za parlamentarne izbore. Drugo, može da bude koristan u borbi protiv opozicije.”

Dejan Bursać vidi najveću Šešeljevu “upotrebnu vrednost” u kampanji u ometanju: naime, on nije neko ko će odbiti glasove SNS birača, niti će drastično mobilisati opozicionu javnost jer svi koji su protiv Šešelja ionako će glasati za opoziciju. Ali, javnost će se njim baviti.

“Mislim da on služi kao zgodna vrsta distrakcije, pre svega za građansku opoziciju koja će se nad njim zgražavati, a za to vreme će Aleksandar Vučić gurati svoju kampanju i poruke”, zaključuje Bursać.

ŠTA NAS ČEKA

Istraživanja Crte, od pre koji dan, pokazuju da popularnost predsednika Aleksandra Vučića opada, i prvi put mu je više građana dalo negativnu nego pozitivnu ocenu. Ankete kažu da je za Beograd svaki glas važan. To znači i da će se kampanja još zaoštravati.

Oštrinu kampanje SNS-a diktira i diktiraće i činjenica da su se, kako ističe Spasojević, pojavili entuzijazam i nada kod opozicionih birača. “U suštini, ovo je prva kampanja gde nešto zavisi i od opozicije”, dodaje Spasojević.

Poslednjih dana, čak više nego inače, prorežimski mediji i članovi SNS-a neprestano vraćaju u javnost temu ugroženosti porodice predsednika Vučića odnosno napade na njih. Ti napadi se uglavnom svode na bljuvotine anonimnih tviteraša, nekakve tračeve koji do većine ljudi i dođu tako što ih predsednik Vučić, žaleći se, ispriča u nekoj emisiji (što je i bio nedavno slučaj u vezi sa njegovim ocem i, kasnije, sinom), ili ih Vučićević i ostali stave na naslovne strane ili, konačno, sa nekih krajnje opskurnih portala koje retko ko i da čita. Ako se, potom, neko upeca na ovu temu, sledi nastavak serije – o hrabrom detetu i voljenom ocu.

Dušan Spasojević razloge za to vidi u sledećem: “S jedne strane, to su dodatni reflektori na njega kao čoveka, a najveći deo njegovog biračkog tela je zapravo vezan za njega kao ličnost, za to kako ga doživljavaju, njegove misli i ideje, a mnogo manje za programske, racionalne odluke. S druge strane, to je pokušaj da se odgovori na one kritike koje se tiču položaja njegovog brata, onoga što radi njegov sin i porodičnih finansijskih akcija koje se sprovode. To je kontra-priča onoj koju čujemo iz drugih krugova, da su oni vlasnici pola Srbije.”

Šta nas čeka?

Još zahuktalija medijska mašinerija, instrumentalizacija svega što se iskoristiti može, igranje na ulogu žrtve, red zastrašivanja, pa državnih davanja za ličnu odnosno partijsku korist i promociju, pa targetiranje. I kako reče predsednik, sve to može jednom da prestane.