Svi su znali, pa i direktori viših škola, da Zakon o visokom obrazovanju, donesen 2006, za ovu godinu predviđa obaveznu akreditaciju viših škola, kojom će one biti preinačene u visoke strukovne škole. Takođe, svi su znali da su kriterijumi za akreditaciju jasni i da precizno ukazuju na to kakav treba da bude profesorski kadar, kvalitet studijskih programa, kao i prostor koji takva škola treba da obezbedi. S obzirom na (ne)ispunjenje ta tri kriterijuma, nezadovoljstvo uprava viših škola rezultatima rada Komisije za akreditaciju može se smatrati suvišnim. Stvari se mogu posmatrati i drugačije ako se zna da su licencu velikom većinom dobile državne škole, kao i to da je u procesu akreditacije izostavljeno suštinsko razlikovanje između akademskih i strukovnih studija. Na taj način ukinuti su i pojedini studijski programi koji su, sudeći prema dosadašnjoj praksi, osposobljavali studente ne za naučnoistraživački rad već za potrebe tržišta. O svemu tome direktori viših škola nerado javno govore jer od Ministarstva prosvete još nisu dobili konkretna objašnjenja zbog čega su njihove ustanove, odnosno pojedini studijski programi odbijeni.

USLOV ZA PROMENE: Međutim, na državnim višim školama kao posebno nelogičnu ističu obavezu plaćanja taksi prilikom podnošenja zahteva za akreditaciju. Škole koje je osnovala i finansira ih država istoj toj državi za proces akreditacije morale su platiti i po nekoliko miliona dinara. U jednoj takvoj školi kažu da je samo zahtev za akreditaciju ustanove iznosio između 400.000 i 600.000 dinara, a zahtev za akreditaciju samo jednog studijskog programa između 150.000 i 200.000 dinara. I u ostalim školama tvrde da su državi ovom prilikom uplatili veliki novac. Mada nerado govore o tačnim iznosima, ističu da tarifa nije bila ista za sve, već se određivala najverovatnije prema platežnoj moći svake škole.

U Ministarstvu prosvete nisu spremni da daju odgovore na pitanja o taksama, sve do prve sledeće zvanične konferencije za novinare.

Rezultati procesa akreditacije kažu da od 78 viših škola u Srbiji, koliko ih se prijavilo za dobijanje licence, samo su 33 dobile dozvolu za dalji rad, a 27 je odbijeno i ove godine neće moći da upiše brucoše. Dat im je rok od godinu dana u kojem mogu podneti žalbe i otkloniti nedostatke, i ukoliko uspeju u tome ponovo će upisivati brucoše. Akt upozorenja dobilo je 18 viših škola, što znači da u roku od tri meseca moraju da se poprave da bi mogle da nastave sa upisom na prvu godinu. Četiri više škole nisu ni podnele dokumentaciju, jedna za vaspitače koja se pripojila fakultetu i tri sportske škole. Nakon pročitanih rezultata, Slobodan Vuksanović, ministar prosvete, rekao je da je akreditacija viših škola najkonkretniji i najveći korak u reformi visokog obrazovanja: "Komisija za akreditaciju radila je strogo i po visokim merilima. Posle akreditacije srediće se haos u visokom obrazovanju gde su tokom prethodnih godina nicale različite visokoobrazovne ustanove. Ovim će broj visokih škola biti sveden na razumnu meru." Ukoliko bi se umesto o "razumnoj meri" broja škola govorilo o kvalitetu nastave u tim školama, odnosno kvalitetu diploma stečenih u njima, utoliko bi ova reforma i zaista imala svoj puni smisao.

STANDARDI I STATUSI: Komisija za akreditaciju, koja je u saradnji s Nacionalnim savetom za prosvetu i Ministarstvom prosvete uradila ceo posao, tvrdi da je nezavisna i nepristrasna. Na pritužbe onih koji nisu dobili akreditaciju da većinu članova Komisije čine profesori sa državnih univerziteta, iz Ministarstva odgovaraju da je postojao javni konkurs za recenzente. Osim toga, više škole su unapred bile upoznate sa pravilnikom o samovrednovanju prema kome su tačno mogle videti koji su to standardi na osnovu kojih će se proglašavati visoke strukovne škole.

Na primer, broj nastavnika mora biti dovoljan da pokrije ukupan broj časova, a nastavnik mora ostvariti 180 časova aktivne nastave godišnje, odnosno šest časova nedeljno. Od ukupnog broja potrebnih nastavnika najmanje 70 odsto mora biti u stalnom radnom odnosu sa punim radnim vremenom, a za studijske programe u polju umetnosti taj broj ne može biti manji od 50 odsto. Akademije strukovnih studija i visoke škole strukovnih studija moraju da imaju najmanje 50 odsto nastavnika sa naučnim nazivom doktor nauka. Time bi bili delimično zadovoljeni kriterijumi koji se tiču profesorskog kadra. Kada je reč o studijskim programima, vodilo se računa o formalnim i strukturnim standardima. Tu spadaju naziv i tip predmeta, godina studija, broj ESPB bodova, sadržaj predmeta, preporučena literatura, metode izvođenja nastave itd. U strukturi studijskog programa vodilo se računa o grupama predmeta u odnosu na ukupan broj ESPB bodova: na primer, akademsko-opšteobrazovni 15 odsto, stručni 40 odsto, stručno-aplikativni oko 45 odsto. Krajnje merljiv kriterijum je i prostor za izvođenje nastave, gde jedan od standarda glasi da je neophodno obezbediti najmanje četiri kvadratna metra bruto prostora po studentu, odnosno dva kvadrata po studentu za izvođenje nastave po smenama. Između ostalog, visokoškolska ustanova treba da obezbeđuje najmanje jednu računarsku učionicu sa 20 računara i pristupom internetu. Naravno, mora da obezbeđuje i prostor za rad studentskog parlamenta.

U nezadovoljstvu odlukama Komisije najglasniji su vlasnici i direktori privatnih škola čiji su zahtevi za akreditaciju mahom odbijeni. Oni su "šokirani" što njihove škole nisu prošle jer, kako tvrde, ispunjavaju sve uslove za akreditaciju. Univerzitet Megatrend podneo je i tužbe protiv ministra prosvete Slobodana Vuksanovića i predsednika Komisije za akreditaciju prof. dr Slobodana Arsenijevića. Ministar je tužen zbog objavljivanja imena škola pre konačne odluke Nacionalnog saveta, a Arsenijević jer je za članove komisije koja ocenjuje rad imenovao ljude koji su u sukobu interesa sa školom koju vrednuju. Odluke Komisije pripisuju se težnji ka podržavljenju visokog obrazovanja, ukidanju konkurencije, odnosno privatnog višeg i visokog školstva, a ceo proces akreditacije nazivaju "političkim maslom" ili nezakonitim ujdurmama tehničke vlade, koja samim tim što je "tehnička" ne ispunjava uslove da obavlja krupne reforme u obrazovanju. Među odbijenim školama nalaze se, na primer, Poslovna škola Megatrend u Beogradu, Viša škola za poslovne sekretare i menadžment u Novom Sadu, Viša poslovna škola u Čačku, Viša škola za primenjenu psihologiju "Ostrog" i Evropska viša škola za sportsko novinarstvo "Ostrog" (osnivač bivši ministar zdravlja Milovan Bojić), Viša medicinska škola u Ćupriji, Viša škola likovnih i primenjenih umetnosti, Akademija SPC za umetnost i konzervaciju, Viša škola Akademija fudbala, Akademija za estetiku i kozmetiku, Viša zdravstveno-sanitarna škola Visan… U odlukama Komisije za akreditaciju, a to će vreme uskoro pokazati, sigurno se mogu naći i pojedini grubi rezovi po višem školstvu, naročito tamo gde potreba za određenim zanimanjima postoji u velikoj meri na tržištu rada. S druge strane, samo nazivi pojedinih viših škola govore i o vrsti i o kvalitetu znanja njihovih diplomaca, i prosto nagone na potrebu da se prostor visokog obrazovanja najzad raščisti.

ČISTAC: Svim odbijenim školama data je mogućnost da se poprave i da sledeće godine, odnosno za tri meseca, ukoliko su samo upozoreni, nastave sa radom. Direktorima i privatnih i državnih škola se od ove mogućnosti diže kosa na glavi. Pojedina pitanja doživljavaju kao "so na ranu": kako će se finansirati ove školske godine bez priliva školarina od brucoša, bez školarina određenog broja studenata koji će verovatno preći na druge fakultete; ko će to najviše osetiti – da li profesori u svojim platama i kako će uspeti da zadrže profesore… Tada se najpre prisete da su državi u okviru zahteva za akreditaciju dali ogroman novac u vidu obaveznih taksi, a da im je ona zauzvrat ukinula upis brucoša uglavnom na najprofitabilnijim studijskim grupama i time ih možda osudila na propast. Škole koje su dobile samo akt upozorenja neće ponovo plaćati takse, ali one koje su odbijene s mogućnošću da se za godinu dana ponovo akredituju ponovo će izdvajati novac za državnu kasu.

Studenti pak nisu ni svesni šta ih čeka. Lagodno i dalje pričaju kako profesore ne viđaju i po nekoliko meseci, kako na ispite retko izlaze pa im se nakupilo za uslov, kako za ispite postoji tarifa, po oglasima se traže studenti sa univerziteta "kojima treba novac" da kao zamena polažu ispit, budućim brucošima preporučuju se "kaubojske" škole, a iz svega toga privatne škole ni najmanje nisu isključene. Mnogi među studentima još ne znaju da su baš njihovi programi ukinuti kao nekvalitetni. Formalno, biće im omogućeno da studije završe u istoj školi, a da li će to uspeti da realizuje njihova matična škola s obzirom na smanjen priliv novca i moguć odliv profesorskog kadra, ostaje pod znakom pitanja. Ukoliko studenti već sada počnu da razmišljaju o prelasku na druge srodne škole, postavlja se pitanje da li i one imaju potencijal da prime sve zainteresovane. Pri tome se misli kako na profesorski tako i na prostorni potencijal, na primer, baš onaj – četiri kvadrata bruto po studentu. Kad smo već kod "gustine naseljenosti", dobro bi bilo da se pripreme fakulteti i univerziteti, jer oni su sledeći na spisku za proveru i dodelu akreditacija.