"VREME": Vi uskoro odlazite, ali ste u Beogradu, praktično, od trenutka kada je ova zemlja načinila prve korake ka Evropi. Osetili ste euforiju nakon promena u oktobru 2000, ali ste bili ovde i kada je komesar Kris Paten ocenio našu zemlju kao "tragičan slučaj". Da li možete da navedete momenat kada se euforija pretvorila u zamor, kada su Srbija i Crna Gora posustale na putu ka Evropi?

DžEFRI BARET: Da, tačno je da sam tu od oktobra 2000, i dobro se sećam euforije. I za nas je to bio čudesan događaj. Mi, iz međunarodne zajednice, tome smo se nadali, ali niko, takoreći, nije smeo da poveruje da će do promene doći. Želeli smo da damo sve od sebe da Srbija ponovo stane na svoje noge, i dali smo ogromnu pomoć. Zaista su u početku reforme napredovale neverovatnom brzinom, pre svega u ekonomskoj sferi. Nažalost, reforme pravosuđa, policije i institucija, čak ni od početka, nisu ni izbliza išle istom brzinom. Ali, zemlja je neverovatno brzo obnovila veze sa susedima, na tom planu je zaista postignut veliki uspeh. Ali, nakon godinu i po dana, ovi procesi su počeli da se usporavaju, što je prilično tipično za zemlje u tranziciji. Tada smo bili zabrinuti što taj voz usporava, ali smo ubrzo svi bili duboko uzdrmani tragičnom pogibijom premijera Đinđića. Za sve nas je to bio poziv na uzbunu – zemlja koja je do tada napredovala odjednom se suočila sa mračnim snagama iz prošlosti. Pa, opet, vlasti su, uz sve manjkavosti, preduzele odlučnu akciju da zemlju održe na pravom putu.

Ali, na izborima u decembru ponovo je proradio alarm, zbog uspeha radikala na izborima. Očigledno, ni demokratske snage, uz svu pomoć međunarodne zajednice, nisu bile dovoljne da se veliki deo stanovništva privoli za reforme koje će zemlju odvesti u EU. Dobro je što je Tadić pobedio na izborima, ali čekaju nas novi, i ne smemo da se opustimo. Bilo bi jako loše kada bi radikali ponovo osvojili vlast. To vam je nalik na čudovište iz Loh Nesa, koje malo-malo diže glavu iz vode. Ali, zadovoljni smo što je pobedio predsednik koji se iskreno zalaže za evropske vrednosti, i što predstavnici demokratskih snaga danas zauzimaju sve položaje vlasti, i to je pozitivan signal, kod kuće i u inostranstvu.

Prema tome, ne bih rekao da ste tragična priča.

Svejedno, i dalje je mnogo onih kojima je bliža druga opcija…

Da, i to samo pokazuje koliko je napora neophodno uložiti da se krene tim strmim putem ka EU-u. I tu vlada mora da zapne više, da pokaže šta je sve neophodno da se uradi da se do tog cilja stigne. Ljudi ove zemlje moraju da znaju da je put ka EU-u težak, i vlada mora da se drži principa i vrednosti koje vladaju u EU-u, a koje nisu uvek po volji svim građanima.

Evo primera. Ako nema saradnje sa Tribunalom u Hagu, uprkos neprekidnim upozorenjima sa najviših mesta u vlasti, onda nastaje veoma ozbiljan problem. Mi bismo jako voleli da završimo studiju o izvodljivosti i da započnemo pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji. Ali, da bi se to desilo, neophodno je da se reše tri ključna pitanja. Prvo je potpuna saradnja sa Haškim tribunalom, koja je praktično zamrla. A kada kažemo "puna saradnja", onda pod tim podrazumevamo saradnju kakvu vidi Tribunal. Nas ne interesuje šta o tome kažu vaši političari. Kada nam iz Haga budu rekli da puna saradnja postoji, mi ćemo to prihvatiti kao činjenicu.

Drugo ključno pitanje jeste harmonizacija carinskih stopa između Srbije i Crne Gore, i to je takođe stara priča. A treća velika stvar koju očekujemo je konsolidacija državne zajednice. Tu, priznajemo, ima izvesnog napretka. Ali, državna zajednica je još nedonošče. A ako hoćemo s vama da pregovaramo, želimo da pregovaramo sa državom koja funkcioniše i koja ima učvršćene institucije. A za to je neophodna politička volja. I zato još nismo završili studiju o izvodljivosti.

Ima i onih koji veruju da će saradnja sa Haškim tribunalom biti lakša od usaglašavanja i harmonizacije tarifnih sistema…

Verovatno ih ima, ali za to nema razloga. To je tehničko pitanje. Imate Ustavnu povelju, imate Akcioni plan o zajedničkom tržištu koji su usvojili i vlada i parlament. Pa, poštujte ga! Koliko još da čekamo? Ako političari ovde i u Crnoj Gori gube vreme pričajući o referendumu, i misle da će se stvari tako brže pokrenuti, onda su u zabludi. Srbija i Crna Gora mogu lako napred, pod uslovom da se stvori politička volja da se ispune ova tri uslova koje sam naveo. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju mogao bi da vam se smeši već za godinu dana. Ali, to sada samo od vas zavisi. Mi ove uslove uporno ponavljamo, a ovde se uporno ništa ne radi po tim pitanjima. Čist gubitak vremena, i zato vaša zemlja zaostaje. Ugledajte se na Hrvatsku. Ona je izvanredan primer.

Motivacija za taj dug put ka EU–u naglo bi porasla ukoliko bi se našim građanima ukinule vize. Koliko smo daleko od toga?

To u potpunosti razumemo. Nažalost, moram da kažem bez uvijanja da to još nije na dnevnom redu. Treba i vi da razumete da je i evropskim zemljama sve teže da liberalizuju vizni režim. Da bi to učinile, neophodne su zaista veoma čvrste garancije da vaša zemlja ispunjava čitav niz kriterijuma. Još je rano da se govori o ukidanju viza.

Mnogo ste putovali po Srbiji i Crnoj Gori, susretali se s najrazličitijim ljudima. Jednom ste čak rekli da su vam tinejdžeri najbolji sagovornici. Koliko jako morate da zažmurite pa da te predele zamislite jednog dana u EU–u?

Istina, mladi jesu bili moji najomiljeniji sagovornici, i ovde sam osetio jednu snažnu vitalnost. Ovo je strašno dinamična zemlja, ali je njena nedavna prošlost bila veoma rđava, i s njom mora da se suoči da bi krenula napred. I ti mladi su me fascinirali, uprkos svoj izolaciji, uprkos tome što nisu mogli da putuju, kod njih postoji ogromna žeđ za znanjem. Zato, ne moram da žmurim da bih vas zamislio u EU-u. Vi ćete biti u EU-u. Ali, vaši lideri moraju snažno da se uključe u tu kampanju.