Ovo su vesti: Srbija i Hrvatska su potpisale sporazum o izručivanju osoba optuženih za kriminalno udruživanje, Srbija je pokrenula razgovore sa Crnom Gorom na istu temu, nedavno uhapšeni, ustreljeni Sretko Kalinić bi mogao da bude prvi koji će biti izručen, Rusija ne isporučuje Bogoljuba Karića i druge optužene ili osumnjičene pred srpskim sudovima.

Leto koje je trebalo da donese predah donelo je niz događaja koji ulaze u oblast "borbe protiv organizovanog kriminala". Srpsko se Ministarstvo pravde potrudilo zajedno sa kolegama iz Hrvatske da se dogovori oko potpisivanja Sporazuma o izručivanju (domaćih državljana optuženih za organizovani kriminal i korupciju) i to se dogodilo upravo na Vidovdan, 28. juna ove godine kada su u Beogradu paraf na dokument stavili srpska ministarska pravde Snežana Malović i njen hrvatski kolega Ivan Šimonović.

"Ovo je istorijski sporazum", slavodobitno je tada rekla srpska ministarka.

"Ovo je jasna poruka hrvatskim i srpskim kriminalcima. Ako vi surađujete dobro, mi surađujemo još bolje", nadovezao se poentom Šimonović.

UZAJAMNA POTRAŽIVANJA: Da je potreba za ovakvom saradnjom više nego važna pokazuje i činjenica da Hrvatska potražuje 53 državljana Srbije, za 37 je poternica u postupku izdavanja, od čega se 12 odnosi na krivično delo korupcije.

Zagrebački su mediji pisali da bi Hrvatska mogla da zatraži izručenje Milana Ristića, državljanina Srbije koji je 29. oktobra 2004. godine prebio sudsku stražu u zagrebačkom Županijskom sudu i pobegao. On je već bio na srpskoj poternici zbog razbojništva i falsifikovanja isprava, a jedno vreme se skrivao u Novom Zagrebu. S druge strane, Srbija bi od Hrvatske mogla da zatraži i izručenje braće Gorana i Zorana Popovića, koji imaju i srpsko i hrvatsko državljanstvo. Oni su pobegli iz zatvora u Sremskoj Mitrovici i bili su bliski saradnici Andrije Draškovića. Pretpostavlja se da žive na relaciji Hrvatska–Slovenija i da su razvili poslove u Hrvatskoj, odakle su i rodom.

Ranije ove godine Hrvatska je potpisala sličan sporazum sa Bosnom i Hercegovinom, a u junu je bilo najavljeno parafiranje istog sporazuma sa Crnom Gorom.

Opisani događaj je završetak procesa koji traje još od ubistva Iva Pukanića u Zagrebu pre gotovo dve godine jer je istraga pokazala da su nalogodavci i izvršioci uglavnom državljani Srbije. Zagrebački obračun nekadašnjih pajtaša iz zemunskog klana, Miloša Simovića i Sretka Kalinića, kao da je ubrzao inicijative koje su išle u pravcu bolje koordinacije aktivnosti regionalnih policija i službi bezbednosti. Ono što su mediji godinama pisali, da su mafije bolje organizovane od policija, kao da je došlo do ušiju "donosilaca odluka" pa su se ekipe sa svih strana pokrenule i počele da rade na zajedničkim poslovima. Takođe, prošle godine je Evropska komisija u svom izveštaju pozvala države regiona da potpišu ovakve sporazume ne bi li se otklonile pravno-institucionalne prepreke za regionalni pristup u procesuiranju osoba koje se bave najtežim oblicima kriminala.

S druge strane, kada je reč o Srbiji, ona ne može da sa nekim drugim državama uspostavi takvu vrstu saradnje koja bi dovela do privođenja i izručenja ljudi sa poternica. Najsvežiji primer je slučaj Bogoljuba Karića, koji uživa neku vrstu zaštite u Rusiji i koji je prema dostupnim podacima dobio azil u najvećoj državi na svetu. To se već dogodilo ranije, 2008. godine, sa Mirjanom Marković i njenim sinom Markom Miloševićem. Pored toga, Stanko Subotić, za kojim je Srbija ranije raspisala crvenu poternicu, nije bio izručen Beogradu pre nekoliko godina kada je uhapšen u Moskvi. U ovim slučajevima, bez obzira na deklarativno odlične odnose srpske i ruske administracije, srpska država je u potpunosti nemoćna.

Kontekst koji čitavoj priči o regionalnom pristupu borbi protiv organizovanog kriminala daje preporuka EK govori da, uprkos pomirljivim i prijateljskim osmesima predstavnika regionalnih vlada, pritisci sa strane podstiču usaglašavanje. Ovo se na neki način vidi i iz odnosa Srbije i Crne Gore: kriminalni milje je u tolikoj meri izmešan, državljanstva su tako dodeljivana da se ne zna ko kome pripada i ko koga potražuje. Izgledalo je da se crnogorska strana nije pretrgla u zahtevima za izručenje kriminalaca, a Srbija je od "otvaranja" slučaja "Šarić" u jesen prošle godine slala zahteve za izručenje brojnih pripadnika ovoga klana koje je crnogorska policija kontrolisala, privodila, ali nije želela da na taj način sarađuje sa srpskim pravosuđem i "organima bezbednosti". Prema zvaničnim podacima crnogorskog Interpola, Crna Gora je raspisala 13 crvenih poternica za osobama koje su srpski državljani i za koje se pretpostavlja da su u Srbiji. Od toga, većina zahteva je prema osobama koji su optužene za ratne zločine, a ima i onih koje su "počinioci" iz oblasti privrednog i organizovanog kriminala.

OTPADNICI I PREDUZETNICI: Proteklih meseci je situacija bila dovedena "do pucanja" zbog nepoverenja koje su crnogorska i srpska strana pokazivale jedna prema drugoj. Osokoljena rezultatima akcije "Balkanski ratnik" srpska strana je zahtevala od Crne Gore izručenje njenih državljana za koje se pretpostavljalo da su važan deo klana Šarić. Brojna imena su se provlačila po medijima, neki od njih su bili zadržavani u pritvoru u Crnoj Gori, ali do saradnje nije došlo. Crnogorska policija je privodila Pljevljaka Gorana Sokovića, Bjelopoljca Dejana Šekularca, dok je informativni razgovor obavljen i sa Berancima Draškom Vukovićem, Borisom Labanom i Šarićevim sugrađaninom Darkom Tošićem. Srpski tužilac za organizovani kriminal je odbio da Podgorici dostavi kopiju spisa tog predmeta, pa su osumnjičeni ostali na slobodi. Srpska strana je pritiskala kroz medije vlast u susednoj republici, a ni tamošnja vlada nije ostala dužna. Pored ovih, pretpostavljanih pripadnika klana Šarić, za srpsku javnost bio je zanimljiv status Dragana Džajića, optuženog u Srbiji za zloupotrebu službenog postupka, i Zvezdana Terzića, koji se takođe tereti za prevare u oblasti fudbalskih transfera. Odranije je poznato da Džajić ima i crnogorsko državljanstvo, a za Terzića se pretpostavlja da se "krije" u Crnoj Gori. Sporazum o izručivanju svakako ne bi pomogao ovoj dvojici jednom kada suđenje krene.

U jednom trenutku, prepucavanja su prestala i kao da je došlo do obostranog priznanja, uz pomoć sa strane, da se preteralo i da je potrebno zbog daljih EU integracija uraditi nešto zajedno. Promena koja je nastupila dovela je do sastanaka između direktora policija, najpre, a zatim se prešlo na nivo Ministarstava pravde. Retorika koja je bila dovela do toga da se u crnogorskom parlamentu citiraju izjave srpskih zvaničnika o tome na koji je način crnogorski državni vrh umešan u poslove organizovanog kriminala, uspešno je zamenjena pomirljivim tonovima koji znače neko razumevanje. Naprasno je postalo moguće da za isti sto sednu predstavnici ministarstava pravde jedne i druge države i da razgovaraju o mogućim rešenjima.

Iz Ministarstva pravde Srbije ranije je saopšteno da će Crnoj Gori biti predloženo da dve države naprave sporazum po kome bi jedna drugoj izručivale državljane za sva krivična dela za koja se može izreći kazna duža od godinu. Takav sporazum bi bio širi od onoga koji su potpisali Srbija i Hrvatska.

"Naš predlog Republici CG jeste da se zaključi sporazum za sva dela za koja se može izreći kazna duža od godinu dana", rekao je državni sekretar u Ministarstvu pravde Srbije Slobodan Homen.

Podgorički "Monitor" je preneo izjavu Branke Lakočević, pomoćnice u Ministarstvu pravde Crne Gore, koja kaže da o ovom predlogu treba još da se razgovara jer postoje krivična dela iz oblasti bezbednosti saobraćaja za koja su predviđene kazne veće od jedne godine.

"Videćemo koji je to obim krivičnih dela i koje to delo iziskuje izručenje naših državljana. Ne smemo da zaboravimo da osim izručenja naših građana postoje i drugi oblici međunarodno pravne pomoći koji su vrlo efikasni, kao što je ustupanje krivičnog gonjenja", rekla je ona.

Ovi primeri mogu da znače da se nešto važno dogodilo u oblasti suprotstavljanja vlada u regiji organizovanim kriminalnim grupama koje su tokom poslednje dve decenije poprilično uspele da zagospodare brojnim legalnim i ilegalnim poslovima i da pobiju silan svet od Ljubljane do Skoplja. Ponekad zvuči smešno kada zvaničnici u Beogradu kažu da je za nekim raspisana međunarodna poternica, jer takve izjave stižu nekako previše često, ali to pokazuje koliko se kriminalaca različitih vrsta i oblika namnožilo ovde. Sporazumi o izručivanju, osim što pokazuju dobru volju da se radi prema EU standardima, važni su i zbog poboljšanja komunikacije između kolega iz različitih republika nekadašnje Jugoslavije, koji kao da ponovo uče da hodaju i govore. Na kraju dana, ako postoji saglasnost oko toga ko je kriminalac, ako isti čovek nije, na primer, u Beogradu otpadnik, a u Podgorici preduzetnik, nije ni važno koji će sud u regionu izreći presudu.