Kroz Srbiju su tekle takozvane zlatonosne reke: Pek, Timok, Rasina i Resava. Koristeći alate čudnovatih naziva – ispitak, vešeraj i rudarski tanjir – lovci na zlato su sakupljali ovaj plemeniti metal iz rečne vode. Zlato se ispiralo u posudi od mekog drveta koja ima poprečne grede, rešetke ili crni tepih na kojima se zadržavaju zlatne čestice. Tradicija ispiranja zlata na istoku Srbije vremenom je iščezla. No, groznica se ponovo probudila i zahvatila javnost u Srbiji, koja donedavno jedva da je bila svesna ikakvog srpskog rudnog blaga.

Sve je počelo kada je na nacionalnom servisu u decembru 2022. predsednik Republike Aleksandar Vučić – uz opasku da nas je “Bog pogledao” – objavio kako je pronađeno zlato u jednom od “najsiromašnijih delova zemlje”. Temi zlata će se državni funkcioneri vratiti tokom januara, da bi pre dve nedelje Ministarstvo rudarstva i energetike saopštilo kako je zlato otkriveno na lokaciji Čoka Rakita, koje se nalazi na padinama ispod Crnog vrha, u brdima između Bora i Žagubice, čijoj opštini pripada.

Žagubica, varoš u dolini Mlave sa manje od 2500 stanovnika, zaista spada u ona naselja Srbije gde je život kameno težak, a budućnost uvek tamo negde, iza brda. Opština je kategorisana među 44 takozvanih nedovoljno razvijenih opština, sa BDP-om koji je manji od 60 odsto od državnog proseka. Osnovna delatnost stanovnika je poljoprivreda, plate su niske i retke, stanovništvo postaje sve starije, a infrastruktura sve zapuštenija – kroz opštinu prolazi regionalni put Požarevac–Bor, dva regionalna puta u lošem stanju ka Despotovcu i Majdanpeku, kao i par seoskih i šumskih puteva. Opština ima jednu tehničku srednju školu za ekonomiste i konobare, tri osnovne škole, dom zdravlja i dve seoske ambulante, jedan fudbalski klub i jedan dom kulture gde nastupa lokalni KUD. Gradić, uz to, ima i Zavičajni muzej.

Sada je u brdima iznad njega otkriveno jedno od najvećih nalazišta zlata u Evropi. Po svemu sudeći reč je o izuzetno bogatom lokalitetu, gde se navodno može dobiti gotovo čist koncentrat zlata, sa ukupnim iskorišćenjem od 93 odsto. Zlato je na lokaciji Čoka Rakita otkrila kanadska kompanija Dundee Precious Metals INC, jedna od onih koje vrše istraživanja širom Srbije, uključujući i Projekat zlata Timok. “Potencijalne rezerve značajne su sa aspekta količine rude, sadržaja zlata, što u perspektivi može biti od velikog značaja za ekonomiju cele zemlje, posebno za region istočne Srbije”, rekla je ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović, koja je posebno naglasila da je projekat još uvek u fazi istraživanja.

ZLATNA ŽILA

Srednje površine za evropsku državu i malog broja stanovnika, Srbija nije zemlja bogata prirodnim bogatstvima – relativno plodna zemlja, šume, pitoma brda i reke, velika nalazišta lignita, izvesne količine nafte i metala obezbeđuju da u Srbiji nikad nema gladi, ali ni života zasnovanog na eksploataciji prirodnih resursa kao u Norveškoj, Saudijskoj Arabiji ili Čileu. Prihodi od rudarstva tako čine između 1,4 i 2 odsto BDP-a. Međutim, duboko dole pod zemljom, ispod Srbije se proteže jedna još uvek neiskorišćena zlatna žila. Ispod istočne Srbije, naime, nalazi se Timočki magmatski kompleks, što je deo takozvanog Tetijskog pojasa koji se proteže od Alpa do Himalaja, od Zapadne Evrope preko Turske do Irana i Južne Azije. Pojas sadrži prvoklasne depozite bakra i zlata koji potiču od geoloških procesa iz davne prošlosti i koji se danas neprekidno istražuju.

S obzirom na ovu geološku okolnost, procenjuje se da su ukupni mineralni resursi zlata u Srbiji značajni – iznose oko 600 tona, što je vrednost koju su, nakon otkrića iz Žagubice, beogradski mediji preneli u udarnim vestima, uz nezahvalan proračun (po ceni zlata na berzama) da je to blago u silnim milijardama dolara. Na Rudarsko-geološkom fakultetu, međutim, prethodnih dana upozoravaju da je važno razumeti kako postoji razlika između mineralnih resursa i rudnih resursa. Prvi predstavljaju količine koje zemlja krije, a koji se cene na 600 tona, dok su drugi ono što se može iskopati kada se dokažu ekonomska i tehnička izvodljivost, kao i uticaj na životnu sredinu. Procene se razlikuju, ali ta količina zlata koje se u Srbiji zapravo može iskopati se procenjuje na oko 250 tona (što takođe nije malo i uporedivo je sa zemljama okruženja).

Istorija rudarstva u Srbiji je duga, a prelomni događaj predstavlja dolazak Sasa u 13. veku – kralj Uroš, kako je zabeleženo u jednoj povelji, dovodi ove iskusne nemačke rudare iz Saksonije da rade u rudnicima srebra. Sa nastankom prve moderne srpske države u 19. veku, istorija rudarstva ponovo kreće od grupe od 35 Sasa i jednog inženjera koga Karađorđe dovodi u Srbiju. Rudarstvo se kasnije razvija kroz koncesije, a uz velike depozite metala u Boru i Majdanpeku koji prvo kopaju Francuzi. U naše doba ključni državni resurs postaje lignit, što je ugalj niskog kvaliteta koji Srbija kopa u rekordnim količinama za svetske prilike i koji potom spaljuje (kada nema havarija i spaljivanja blata) u termoelektranama poput TENT-a u Obrenovcu.

Zlato je, uz bakar i srebro, tradicionalno iskopavano u Rudarsko-topioničarskom basenu Bor, a danas ga ovde kopaju kineski vlasnici – kompanija Ziđin iskopava zlatnu rudu na području Velikog Krivelja, Borske reke, Cerova, Čoka Marina, kao i u Majdanpeku. Nedavno je počelo iskopavanje na nalazištu Čukaru Peki koje se smatra izuzetno izdašnim, sa visokom koncetracijom u rudi, a rudu iskopava sestrinska kineska kompanija Serbia Zijin Mining. Treći rudnik, u kome ima i olova, cinka i srebra, nalazi se na jugu zemlje, u blizini Medveđe – to je rudnik Lece gde se rude kopaju još od praistorije.

RUDNA RENTA

Poslednjih godina rudarstvo u Srbiji doživljava veliku ekspanziju, a istraživanja se pokreću širom zemlje. To je rizičan proces, traje godinama, zahteva ogromna ulaganja (koje države ne mogu same) i može se završiti neuspehom. No, ako se pronađe rudna žila, rizik se višestruko isplati. Sa promenom regulative, pre svega Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima iz 2015. godine, uslovi za istraživanje postali su vrlo povoljni. Prema podacima poslovnog udruženja rudarskih kompanija GRAS (Geological and Mining Association of Serbia) vreme istraživanja traje osam godina (3+3+2), uz dodatnih dve godine za pripremu dokumentacije i dozvolu za eksploataciju. Zahtev za eksploataciju se pritom može podneti u isto vreme sa zahtevom za konstrukciju rudnika, dozvoljena je eksproprijacija zemlje za privatne investitore, osigurano je ulaganje i izuzetno su ubrzane procedure dobijanja dozvola.

Zato, nakon bukvalno tri decenije kako nije otvoreno nijedno novo okno, u Srbiju hrli niz kompanija koje se bave istraživanjem. Uslovi su, kako navodi u svojoj prezentaciji udruženje GRAS, odlični. Za razliku od zemalja u kojima ove kompanije posluju, Srbija ima razvijenu putnu infrastrukturu, svake godine oko 50.000 mladih ljudi dobije univerzitetsku diplomu, veliki deo govori engleski jezik, a visina zarade je bitno niža nego na Zapadu. Kako GRAS navodi, broj lokacija je tokom poslednje dve decenije porastao, a najviše se tražilo zlato – u periodu do 2003. do 2009. nalazišta zlata su istraživana na 50 lokacija, da bi u periodu 2009–2015. taj broj opao na 44. Prema podacima iz baze Ministarstva rudarstva i energetike danas se vrše istraživanja gvožđa i antimona na po jednoj lokaciji, olova i cinka na 23, dok je broj lokacija na kojima se traga za zlatom dostigao istorijski rekord.

Možda niste znali, ali trenutno se u Srbiji zlato traži na neverovatnih 70 lokacija. Čoka Rakita je samo jedna od takvih gde je došlo do otkrića, dok je rudnik Čukari Peki nedavno otvoren nakon uspešnog istraživanja. Danas zlato u Srbiji istražuju brojne kompanije, neke od njih imaju gadan medijski pedigre, a prema Ministarstvu rudarstva i energetike dozvolu za istraživanje ima čak 16 kompanija. Kada nađu zlato ili drugu rudu, ove kompanije se upuštaju u vrlo isplativu eksploataciju.

Mineralno blago je, naravno, vlasništvo Srbije, ali suprotno ustaljenom mišljenju, Ustavom nije zabranjeno da se prepusti koncesionaru koji je uložio u istraživanje i iskopavanje, a za njeno korišćenje potom plaća rudnu rentu. Visina ove naknade je već dugo predmet silne diskusije i po mišljenju mnogih aktivista u oblasti životne sredine, u Srbiji nije postavljena dovoljno visoko. Renta je propisana Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara tako što se obračunava kao procenat od krajnje zarade onog ko vrši eksploataciju rude. Njena visina zavisi od mineralne sirovine – rudna renta je najviša za naftu i gas gde iznosi sedam odsto od prihoda, a najniža za ugalj – tri odsto, dok za metalne rude, pa tako i zlato, iznosi pet odsto.

Renta se, bila preniska ili prigodna, kada se konačno prikupi, raspoređuje na pravedan način – 60 odsto odlazi u budžet Republike Srbije, a 40 odsto se vraća u opštinu u kojoj se ruda kopa. U Vojvodini, država uzima 50 odsto, 10 odsto ide u Pokrajinu, a 40 se vraća opštini. U svakom slučaju, kad jednom u brdima ispod Crnog vrha proradi zlatni rudnik Čoka Rakita, velika sredstva, kakva ovo mesto nije videlo u svojoj istoriji, slivaće se u Žagubicu.

Nevolja je što će do toga dana proći mnogo vremena – istraživanja nisu gotova, potrebna su nova koja će ih potvrditi, potom sledi izrada elaborata, dobijanje dozvola, izgradnja rudnika, što sve ne može trajati kraće od pet godina. Dotle će gradić koji spava na zlatnoj žili, nažalost, neminovno izgubiti još stanovnika i još više ostariti.