Postupci režima Aleksandra Vučića prema Univerzitetu oslikavaju dugogodišnji proces urušavanja visokog obrazovanja. Počevši od 2017, kada je izglasan set obrazovnih zakona, uključujući i Zakon o visokom obrazovanju, kojima država dobija mogućnost da dominantno učestvuje u kreiranju obrazovnih politika i kadrovskim odlukama, naprednjački pritisak postaje sve veći.

Autonomija Univerziteta, kao civilizacijska tekovina, nije prihvatljiva za režim Srpske napredne stranke. Pored toga što je za njih sporno da bilo ko u državi ima autonomiju mišljenja i delovanja, Univerzitet je svakako prepoznat kao najopasniji izvor zdrave misli i otpora društvenim devijacijama. Potencijal za pobunu leži u rukama Univerziteta, i to dobro zna Aleksandar Vučić, ministar informisanja iz vremena kada je njegov šef Vojislav Šešelj doneo drakonski Zakon o visokom obrazovanju (1998) pomoću kojeg je pregazio autonomiju i otpustio na desetine “neposlušnih” profesora. Vučić je dobar učenik i naučio je da se isti efekat može postići postepenim davljenjem obrazovanja kroz pojedinačne pomake u tom smeru. On ima strpljenja i temeljno, ciglu po ciglu, ruši sve pred sobom. Mi smo tokom ove godine doživeli i osvetnički poduhvat Siniše Malog, ministra finansija, zbog odbijanja Univerziteta u Beogradu da mu dodeli zvanje doktora nauka. Svaki fakultet je bio predmet vanredne finansijske inspekcije i kažnjavanja; menja se zakon prema kom se reguliše finansiranje Univerziteta, a sve sa ciljem povećanja zavisnosti od države.

Postavljanje kriminalaca, nesolidnih ljudi, ratnohuškača i opskurnih likova u savete fakulteta, koje traje nekoliko godina unazad, ja vidim kao logične korake u procesu potpunog uništavanja. Nisam začuđena budući da pratim i gledam ovaj put ka provaliji.

Kome “treba” Bokan na Filološkom?

Rekla bih da postoje dve ravni na kojima naprednjački režim obavlja zadatak uništavanja Univerziteta. Prvi je formalni kroz zakone i postupke koje sam već opisala. Ubacivanjem svojih ljudi u Savete, SNS će moći da nadzire rad svakog fakulteta. Savet ima zaduženja da analizira finansijski izveštaj i usvaja važne odluke za funkcionisanje fakulteta. Takođe, suštinski je Savet taj organ koji konačno bira dekana, bez obzira na glasanje Nastavno-naučnog veća, tj. profesora i asistenata. Pored ovog formalnog uticaja, jasno je i da prisustvo ovih ljudi izaziva i neformalni pritisak na zaposlene da se ponašaju u skladu sa očekivanjima.

Druga ravan delovanja je sasvim otvoreno ponižavanje Univerziteta. Kada u upravljačka tela ubacite likove kao što su Bokan ili Novak Nedić, ljude poznate iz crnih hronika, kriminalnog miljea, nekih ružnih radikalskih vremena ili sa rubova estrade, onda jasno pokazujete čitavom društvu gde je mesto obrazovanja, znanja i struke, u naprednjačkoj viziji etičkih i društvenih vrednosti. Pokazuju nam da je naše mesto na marginama, a ne u centru društvenog razvoja.

Kako je bilo ranije?

Uvek je bilo uticaja vladajućih političkih struktura na rad Univerziteta preko postavljanja politički podobnih ljudi. Ipak, vodilo se računa da to budu ljudi koji imaju makar neki ugled u akademskoj zajednici i struci. Sada je situacija ozbiljnija, ne samo zato što je potpuno pogažen princip imenovanja “istaknutih ličnosti iz oblasti nauke, privrede i kulture”, već i zbog povećanog udela politički postavljenih ljudi u savetima fakulteta, što je omogućeno pomenutim Zakonom o visokom obrazovanju iz 2017. godine. Mislim da ćemo tek videti posledice, jer režim je sada, ovim postavljenjima, potpuno skinuo rukavice.

O akademskoj zajednici…

Reakcije su minimalne i poražavajuće. U akademskoj zajednici postoji veliko nezadovoljstvo većine, ali ono tinja slabašnom snagom. To nisu ljudi koji ne vide šta se dešava i kakvi su trendovi, ali se uprkos tome malo ko odlučuje da reaguje. Moje razočaranje kolegama je ogromno. Celo društvo je uvučeno u apatiju, što ne izuzima akademsku zajednicu. Nikakvo opravdanje ne nalazim u toj činjenici, jer profesori ipak, i dalje, imaju nekakvu zaštitu Univerziteta. Neprekidno govorim da je odgovornost upravo na nama, ne samo da sprečimo režimsko silovanje visokog obrazovanja, već da reagujemo na sve porazne društvene trendove koje predvodi SNS. U akademskoj zajednici neki ljudi su “kupljeni”, neki su ubačeni u režimske strukture, ima onih koji se plaše ili ne veruju u mogućnost promene, ali većinu čine ljudi koji ne žele da izađu iz svoje “zone komfora” i ne shvataju da njihov život, koji je nesporno privilegovan u odnosu na ostatak stanovništva, može biti promenjen za tren oka. Ako već ne osećaju odgovornost prema društvu, bar bi mogli da se zabrinu za sopstvenu budućnost. Studenti su, takođe, trenutno slaba snaga promena – odlučuju ili da odu iz zemlje ili ne vide kakvu bi ulogu mogli da imaju u društvenim promenama. Ne treba zanemariti činjenicu da formalna studentska tela na Univerzitetu takođe kontrolišu SNS i SPS preko svojih studentskih predstavnika. Njihov je zadatak da guše pobunu.

Ipak verujem da je na Univerzitetu moguće profilisati otpor ovoj naprednjačkoj pošasti. Ima ljudi koji su spremni za bitku. Ne može se ovo više izdržati.