Ana Božović dežurala je na ulazu u školu “Vladislav Ribnikar” zajedno sa drugaricom Bojanom Asović kada je K. K. 3. maja ove godine usmrtio obe, još sedam učenica i učenika i čuvara škole. Anini roditelji Ninela Radičević i Ivan Božović gotovo osam meseci kasnije i dalje se sa delom roditelja čija su deca takođe stradala bore da dobiju memorijal u ovoj školi. Ninela i Ivan učestvuju u nečemu što zvuči strašno i kad se napiše i kad se pomisli – protestu roditelja ubijene dece.

Kakva je to zemlja i kakvo društvo u kom roditelji ubijene dece protestuju? Zemlja u kojoj “sistem nije zakazao”, u kojoj se događa sukob roditelja dece koja nisu i dece koja jesu preživela. Zemlja u kojoj roditelji stradale dece moraju da organizuju protest da bi se izborili za memorijalni centar, te da bi sprečili da danas osoblje doručkuje za istim onim stolom za kojim su sedela njihova deca u momentu ubistva.

Ninela i Ivan prihvatili su poziv “Vremena” da pričamo o ovome iako su oboje, kažu – umorni. Na samom početku pričamo o onome što je tema svima i svuda ovih dana: izbori.

“Nisam optimista kada je reč o budućnosti ovog društva”, kaže Ninela. “Evo, to i rezultati ovih izbora pokazuju, i sve ovo što se sada događa. Sistematski smo kao društvo razbijani poslednjih 30 godina i imam utisak kao da je taj 3. maj bio i kruna toga. To je dokaz o potpunom nepostojanju društva i jednoj slici Srbije koja je potpuno poražavajuća i u tom smislu, ja stvarno nisam optimistična. Kad vidite da je 180.000 ljudi glasalo za Nestorovića… Znači, vi imate toliki broj ljudi za koje ja mogu samo da pomislim da je njima dobro. Oni se, eto, tako zezaju, ne mogu da nađu bolju opciju pa onda misle kako je mnogo zabavno da glasaju za Nestorovića, ali… Oni zapravo ne doživljavaju ozbiljno to gde živimo. To je poruka sama po sebi, vrlo loša.”

“VREME”: Da li ste se nečemu nadali?

NINELA RADIČEVIĆ: Ja se jesam posle 3. maja nadala, a i stvarno sam se nadala u bolji rezultat ovih izbora, u smislu većeg procenta ljudi koji su glasali za opoziciju, opozicione partije. Posle 3. maja i ono malo nekog osećaja zajedništva se rasulo. Ako ljudi posle tog dana nisu odreagovali i masovno izašli, u situaciji u kojoj vam u školi ubijaju decu, šta treba da se desi? Da pričamo o 30, 50, 100 žrtava? Da li čekamo da se desi ponovo, samo sa većim brojem žrtava?

Kako ste doživeli onaj vatromet i šampanjac u izbornoj noći?

IVAN BOŽOVIĆ: Ja sam toliko nekako umoran i isceđen emotivno da se nisam emotivno investirao u izbore. Naravno, išao sam da glasam, svi smo, kao, čekali da vidimo rezultate, ali nekako, valjda smo mi toliko razočarani, da mislimo ako se i promeni nešto, moralo bi mnogo vremena da prođe da bi ovde nešto počelo da se popravlja nabolje.

Mi smo u ovoj našoj situaciji videli da sve političke opcije vuku na svoju stranu i mi pokušavamo sve vreme da se ne uvlačimo u te političke priče. Ali to je teško, jer jedna i druga strana pokušavaju da vas uvuku, onako, kroz razne situacije kroz koje smo prolazili na svoju stranu. Vidite vi tu mane i na jednoj i na drugoj strani. Naravno, na vlasti mi vidimo mnogo veću odgovornost za ovo što se desilo, ali s druge strane, vidite kako je sad prošlo već sedam meseci, po nekim postupcima opozicije da i oni uvek gledaju tu svoj interes jer vrlo retko stvarno rade nešto iz javnog interesa. Nama je jasno da oni gledaju kako da sruše vlast, ali opet, očekivali smo i od njih malo više ljudskosti. Oni kažu da je “Ribnikar” škakljiva tema i izbegavaju da nam priđu.

Niko nam nije prilazio i to razumem, verovatno su se svi plašili naše reakcije. Ali opet, u takvoj situaciji malo prerađuješ te svoje političke strahove i interese pa se ponašaš kao čovek pa priđeš. Oni opipavaju pa sve nešto izokola, više bismo cenili da su nas direktno pozvali pa makar se i naljutili, ali okej da istrpiš ljutnju našu.

NINELA: Molim vas, u godini kad smo imali dva masovna ubistva, kakav vatromet, kakvi šampanjci? Ja zaista mislim da za Novu godinu svi treba da sedimo i ćutimo i da čekamo da prođe. Jer, ovako kako se sada društvo ponaša, kako negira šta se dogodilo, mislim da smo kao društvo u dubokoj traumi koje nismo svesni. Izostala je ljudskost. Dakle, što kaže Ivan, nama se niko nije obratio. Niko. Od 3. maja kad se to desilo, vi prvo imate situaciju da niko nije preuzeo odgovornost. Imate školu koja kaže da nije odgovorna.

Ja mislim da je ovde suštinski problem kod ljudi da ne shvataju razliku između odgovornosti i krivice. Zašto škola neće da prihvati odgovornost? Možda ne razumeju da biti odgovoran ne znači biti kriv? Ali kao odgovorno lice morate da pokažete šta ste uradili da prevenirate neki loš događaj ili ishod. Svako na svom poslu ima određenu dozu odgovornosti, ali to ne znači da sam ja kriva ako moj tim pogreši. Moj glavni utisak je da su 3. maja svi povikali samo “ne, ja nisam kriv”. Svi su odlučili da je bolje da se drže po strani, jer ako nam priđu, potvrdiće se nešto – ne znam ni ja šta. Kao da su svi bežali od nas. Mi smo se našli u situaciji da izgubimo dete. Dete. U školi. I onda se prema nama svi ponašaju kao da smo neki, ne znam, neki “šugavci”, niko neće da vam priđe.

Mislite li da se to desilo zato što ljudi ne znaju kako da komuniciraju ili ako vas pogledaju, gledaju u svoj najveći strah?

IVAN: Da, mislim da je prevladao taj strah. Ali ako si čovek, prevaziđeš strah pa priđeš. Međutim, svi su brže-bolje posegli za onim što najbolje znaju: vlast da pokaže da sistem nije zakazao, da sve drže pod kontrolom, da je to incident koji se dešava svuda, pa se desio, eto, i kod nas. Kasnije smo slušali kako je to “Ribnikar”, posebna škola, pa se zato tamo desilo. Mi smo sistemski uništili osećaj jednih za druge. Ali se i dalje nadam da je reč o manjini koja nema kapacitet da dobaci do nekih stvari.

I kad smo se dogovarali za ovaj razgovor, pa i sada kad smo ga počeli, pomenuli ste umor. Šta je to što vas iscrpljuje, a ne bi smelo, u situaciji u kojoj ste?

NINELA: Mi se od 3. maja vrtimo oko istih tema. Ni u jednom smislu nismo napravili korak unapred osim u vezi sa tim krivičnim postupkom. Eto, to je urađeno. Ali, što se tiče memoralizacije, mi nismo ni pola koraka napravili. Tu se ne dešava apsolutno ništa. Što se tiče same škole, vrlo brzo je krenulo jedno potpuno ludilo – taj Savet roditelja koji je tu preuzeo glavnu reč i to ide do te mere da stvarno sve više imam utisak da su i oni instruirani. Zaista ne mogu da shvatim toliko nerazumevanje koja doslovno prelazi u zlo. Komentari tih ljudi upućeni nama su tako strašni, da ja ne mogu da ih ponovim javno. I to je krenulo vrlo brzo posle 3. maja. Mi do dan-danas ne znamo ko je tačno doneo odluku da se deca vrate u školu nedelju dana kasnije. Nikad nismo dobili tu odluku.

IVAN: Bio je kao neki tim, čuli smo da postoji dokument, ali niko od nas ga nije video. Bila je priča kako je traženo od Saveta roditelja da prikupe mišljenja roditelja svojih razreda. Ali u međuvremenu je nekakav tim stručnjaka doneo samostalnu odluku da škola počne za nedelju dana.

Ne razumem kakvi su to stručnjaci koji tako brzo znaju šta treba da se radi u situaciji kakva se ovde nikad ranije nije desila. Onda se taj Savet roditelja uhvatio za to mišljenje i sa takvom ga strašću brane da je to u najmanju ruku čudno.



Kako to odjednom u ovakvoj našoj Srbiji da ti toliko veruješ tom nekom timu, da se ti toliko boriš, a ne pitaš ko je taj ko je doneo tu odluku? Meni je neverovatno da si posle dva dana siguran da je to pravi način da se deca vrate u tu školu, a znaš da u tom trenutku ima sigurno stotine dece koje imaju problem da uđu u školu. I tebi te stotine dece nisu problem. Ne znam, meni je to neverovatno. Zato mi sumnjamo da je to ipak došlo odnegde, opet u svetlu onoga da mora odmah da se pokaže da ne postoji kriza i da je to bio incident. Da se zataška i nastavi dalje.

NINELA: Ali ovde su opet žrtvovana deca, to su deca koja su naterana da se vrate u školu iako im je loše kad uđu tamo. Deca su htela da budu zajedno i to im je potrebno, ali ne u toj zgradi. Mi smo o tome pričali s predstavnicima vlade, tokom leta, imali smo sastanke posle kojih se do danas ništa nije desilo. Ali jesmo pričali o tome šta ako makar jedno dete u septembru ne bude smelo da uđe u školu i šta ćemo da radimo? Ali kao, nema veze, to je samo jedno dete, a kod nas se sve gleda u brojevima.

I šta sad imamo od početka ove školske godine?

NINELA: Eh, šta sad imamo… Imamo veliki broj traumatizovane dece koju su roditelji ispisali iz “Ribnikara”. Ispisalo bi ih se više, ali okolne škole nisu htele da primaju decu iz “Ribnikara”. To su mi rekli roditelji koji pokušavaju da ispišu decu i to prebacivanje još uvek traje, čak i sad tokom polugodišta. Mi imamo i dalje par bliskih prijatelja koji su decu prebacili. I ne znam nikog ko nije u dilemi šta raditi s detetom i da li ga ispisati.

I taj Savet roditelja… Ja zaista mislim da su oni duboko traumatizovani ljudi jer to što oni nama govore u lice, to nisu reči zdrave osobe… Mi tu ne pričamo o poricanju onoga što se desilo, to je direktno napadanje nas čija su deca ubijena.

IVAN: Tu su izgovorene neke stvari koje su apsolutno strašne. Apsolutno strašne. Predugo smo u nekom suludom stanju, ljudi su toliko samoživi, u svojoj muci i stalnoj borbi, ono, “samo za mene da bude” i te njihove bolesne izjave proizilaze iz toga. Znate, kad neko pred majkom ubijenog deteta kaže: “Hajde dosta više o mrtvoj deci, važnija su živa”. Koliko moraš da si u nekom disbalansu sam sa sobom da tako nešto kažeš, to je čist šok i trauma, ali opet, šta je s vama, ljudi? Ja ćutim kad nisam siguran šta da kažem. Potreba nekih ljudi u tom Savetu roditelja da se i dalje tu nekako angažuju umesto da prvo pričamo s nekim ko razume šta nam se desilo ili može da nam pomogne da razumemo. Strašno mi je što neki ljudi znaju i razumeju šta se desilo. Ja ne znam i ne razumem.

A na toj liniji nerazumevanja odvija se i vaša borba za memorijalizaciju. Šta se događa po tom pitanju?

IVAN: Mi od početka imamo komunikaciju sa timom Vlade Srbije i sa njima razgovaramo, ali to sve vrlo sporo ide. Još letos smo bili na sastancima i naša molba jeste bila da se deo škole gde se sve desilo ne dira. I on se zaista ne koristi, tako da to jeste neki ustupak nama. Takođe, važno je da znate da u ovaj naš protest nisu uključeni svi roditelji i ne slažu se s nama svi. Većina nas učestvuje u protestima, kao i roditelji koji su ispisali decu iz “Ribnikara” ili planiraju da to urade. Mi hoćemo odluku vlade i uzrujava nas stalni pritisak Saveta roditelja i nastavnika koji žele da se vrate u taj deo škole. Inicirali smo formiranje multidisciplinarnog tima, stupili u kontakt sa stručnim i renomiranim ljudima koji se bave istorijom, psihologijom, Viktimološko društvo… Voleli bismo da oni dobiju mandat da se time bave. Međutim, pritisak da taj deo zgrade ponovo bude korišćen nam jako smeta i zato hoćemo da Vlada donese odluku šta će s njim biti, a ne da mi stalno budemo pod pritiskom da će se neko tu vratiti.

Nama smeta i to što su se posle sedam dana vratili tamo. Ali nije stvar samo u tome što su se vratili, nego su baš na tom mestu u hodniku držani sastanci, pa je bila nekakva dodela knjiga tu gde se to desilo.

Za tim stolom gde su sedele Ana i Bojana nastavnici jedu burek! Strašno je da su posle tako kratkog vremena nastavili da koriste te iste prostorije, te iste predmete…

Imali smo prilike da čujemo od roditelja ubijene dece da to više nije škola nego stratište, a evo i vas dvoje češće govorite “zgrada” ili “mesto” nego “škola”. Šta je to mesto za vas?

NINELA: Meni zgrada u kojoj je ubijeno devetoro dece i njihov čuvar više nije škola. Jeste stratište. To je stav koji mi delimo i mislimo da to više ne može da bude mesto gde deca dolaze da se druže i da uče. Kako zbog naše dece, tako i zbog ostale dece, to više ne treba da bude škola. Škola su ljudi, a zgrada ko zgrada može da bude bilo gde.

IVAN: S obzirom na ono što se tu desilo, mislim da našem društvu treba jedno takvo mesto na kom bi se prosto pamtilo šta se desilo i stajalo kao podsetnik. Mislim da to mesto treba da bude memorijalni centar. Škola može da bude na bilo kom drugom mestu, ali mi imamo problem s tim da ništa ne pamtimo, zato nam se stalno dešavaju užasi. Zato tu umesto škole treba da bude podsetnik. Za ovo društvo nema ozdravljenja ako tu ostane škola. Deca koja sada idu tamo otići će dalje, u neke druge škole. Jedino mi ostajemo zauvek tamo. Svi drugi će otići.

NINELA: Kad god posle 3. maja izgovorite “Ribnikar”, jedina asocijacija na to mesto je taj 3. maj i tako će ostati. Ali da li bi bilo ko upisao dete u školu koja takvo breme nosi? Škola je mesto gde deci treba da bude lepo. I vi ih sad gurate da idu negde gde se desilo masovno ubistvo, hej…

IVAN: Da su od početka svi reagovali drugačije, možda bi promenili ovu asocijaciju na “Ribnikar”, možda bi mogao da se promeni narativ, da to mesto podseća na zajedništvo, solidarnost, razumevanje. Mogla je to da bude škola u kojoj se nešto strašno desilo, ali se probudilo saosećanje. Ali evo, na tim sastancima koje imamo s predstavnicima ministarstava mi vidimo neke ljude koji su iskreno pogođeni onim što nam se dogodilo, ali vidi se da oni nemaju kapacitet da bilo šta sprovedu u delo. Oni nas uveravaju da će sve da urade, dok ste tamo, vi im i verujete, ali čim izađete odatle, znate da to nema ko da uradi. Jer, to nisu ljudi koji donose odluke. To su sve neki državni sekretari, pomoćnici ministara, ali oni nemaju težinu. I da hoće nešto, prvo ne znaju, drugo, ne mogu da donesu odluku sami jer je sve centralizovano. I tako shvatite da samo gubite energiju, a svaki takav sastanak iscedi svu snagu iz nas.

Ali, ako pričamo o samom memorijalu, i vi organizujete protest, a onda dođe deset–petnaest ljudi i jedan ili dva medija, koju poruku vi dobijate, treba li ovom društvu memorijalni centar?

NINELA: To je i moje zapažanje i zato imam sve manje i manje volje da pokušavam da osvestim, da objasnim… Znate kako, taj memorijalni centar ne treba nama. Ja sad pričam u ime naše porodice. Nama je Ana u srcu i njen memorijal je meni u srcu. Memorijalni centar je potreban ovom društvu baš zbog svega o čemu smo pričali, zbog kolektivnog odsustva saosećanja i zajedništva. To je, po mom mišljenju, poenta memorijalnog centra. Ali vi ste u pravu: ako nam je na prvi protest došlo sto ljudi i pet medija, a već 10 dana kasnije samo najbliži prijatelji, jasno nam je da mi nismo tema i da to nije važno. Zašto se onda ja investiram i pokušavam da uradim nešto dobro? Jer, vidite, naša potreba da uradimo nešto dobro vezana je za samu žrtvu naše dece. Naša deca su žrtve, ali žrtve čega? Ja dolazim do zaključka da su žrtve ovog društva. I onda stalno pokušavamo da osmislimo tu žrtvu, da joj damo neki smisao, da bude pokretač za nešto bolje u ovom društvu. Zato smo i istupili javno i nalazimo snagu u tome. Ali, kad činjenično pogledate: niko nije preuzeo odgovornost, procesi idu sporo ili ne idu uopšte, 3. maj medijski je zaboravljen… Vi već znate rečenice koje će se čuti u medijima, znate ono: “Danas se navršava pet meseci od tragičnog događaja…” I to je sve što će se čuti.

Nekako nam se sve vreme provlači kroz razgovor to da od vas okreću glavu i ljudi ne znaju kako da vam priđu. Kako bi vam prijalo da vam se ljudi obrate i kako da sa vama razgovaraju?

IVAN: Nekako se provlači i narativ kako smo mi neka elita sa Vračara i to treba pomenuti. Ali mislim da je najbitnije da uz tu frazu “roditelji ubijene dece” treba staviti lik, da prosto ljudi vide da smo i mi neki obični ljudi. Mislim da smo pojavljivanjem to postigli i zaista dobijamo poruke podrške iz regiona. Mi smo otvoreni da nam priđu i mi smo normalni.

Sad kad pričam s ljudima, prosto odmah, u prvom trenutku vidim da li on ima neku empatiju i da li vidi to na pravi način, da li ima širu sliku i s takvim ljudima mi prija da pričam. A verujte, dešava se i to da nam pričaju gluposti, da meni neko objašnjava kako je “taj mali bio utreniran”, da on sa mnom priča kao s nekim na ulici, kao da se to nekom trećem desilo. Dogodio mi se takav razgovor dva meseca nakon Anine smrti. I ja mu kažem: stani, pričaš sa mnom, ne mogu da slušam to. Ima ljudi koji prosto ne mogu da dobace do empatije.

Ali, ko god priđe normalno, sa razumevanjem i hoće da popriča, nema problema. Možemo i da se ne slažemo, recimo, oko toga šta treba da bude sa školom. Ali ako mi priđeš i pričaš mi da treba da bude “tako, tako i tako”, onda nemoj da mi prilaziš. Ako neko hoće dijalog, ako hoće da nam da neku drugu perspektivu, dobrodošao je. Međutim, nerviraju me ljudi koji su u ovoj situaciji “ja, ja, ja”, “ja sam tad bio tu”… Da mi neko priča gde je bio, a priča sa mnom – ne. S takvim ljudima ne mogu da razgovaram. Prosto ne mogu da slušam kako neko zna šta je ovo i ima jednostavno odgovore na teška pitanja. Ima mnogo ljudi kojima je sve jasno.

Da li postoji nešto što je vama sad jasno, a da vam nije bilo jasno ranije?

IVAN: Nama je i pre bilo jasno koliko stvari ne valjaju, ali nekako nam se sve ogolilo. Svako od nas živi u nekom svom balonu, svi naši prijatelji su slični nama, svi smo nekako mislili: eto, imamo poslove, zarađujemo, družimo se, jesmo svesni situacije, ali deca rastu, imaju sve što im treba, ne zavisimo od države. E, onda ti se desi ovako nešto i vidiš da ti mnogo toga treba od države, a da države nema. Nemaš institucije i država te tera da preuzimaš stvar u svoje ruke. I to je strašno.

Ali, ne smete vi da snosite teret toga da popravljate ovo društvo i nije vam to obaveza.

NINELA: Nije, znamo da nije. Ali mi smo stavljeni u tu situaciju. Sa svim nečinjenjima, mi bi trebalo samo da možemo da patimo i osvešćujemo sopstveni gubitak. Međutim, nečinjenje društva nas kao roditelje gura u neku borbu. Ja lično imam utisak da ako ništa ne uradim, a niko drugi ništa ne radi, ja se osećam lošije kao majka. Ja ću za svoje dete uraditi sve. Društvo vas tera da se iscrpljujete do sopstvenih krajnjih kapaciteta, a ne bi trebalo da bude tako. Ne treba ja da učim društvo empatiji, ali mi smo gurnuti u tu ulogu mimo svoje volje. Mi ne želimo da sedimo sad ovde, ne želimo da idemo po televizijama i dajemo intervjue, mi nismo ti ljudi koji imaju potrebu za medijskim eksponiranjem.

Ali, lično imam utisak da ću ja moju Anu izneveriti ako ništa ne uradim. Mi sve ovo radimo zbog nje, njoj to dugujemo.

IVAN: Nama to daje snagu, ta pomisao da nas Ana odnekud gleda i da ako sedimo i ćutimo, možemo da je razočaramo. Mislim da samo zato i nećemo ućutati jer smo i nju učili da nikome ne ćuti i da se bori, pa makar i na svoju štetu. Radimo kako smo je učili; ako ćutimo na nepravdu, izigraćemo njeno poverenje. Kad god padnemo, pomislimo na to i kažemo sebi da moramo da ustanemo. Odmorićemo se jednog dana kad sve budemo izgurali. Ima još puno posla, ali ne želimo da se jednog dana kajemo jer nismo uradili sve što smo mogli.

NINELA: To je važno, meni kao majci je važno, da jednog dana i ako se ništa ne desi, mogu sebi da kažem: ali, sve sam probala. U suprotnom, to je nešto što bi me jelo do kraja života. Mi se više ničeg ne plašimo jer nama više nema šta da se desi.

Jedino što je problem kad vidite otpore i kad vidite da nema rezultata vaše borbe, jako vas to jede iznutra i sigurna sam da utiče i na zdravlje. Nekako tu treba naći način jer nije ideja ni da udaramo glavom u zid. Mi imamo još jedno dete na koje moramo da mislimo. Moramo da budemo funkcionalni roditelji i njemu, a već po definiciji traume kroz koju prolazimo, mi nismo optimalni roditelj svom detetu, bar ne onako kako Ivan i ja sami od sebe očekujemo. Ali mi moramo da smo tu za svog sina, da se radujemo njegovim uspesima i da od njega napravimo dobrog i zdravog čoveka, onako kako bi i Ana volela.

Nama je stalno u mislima šta bi Ana želela. Meni je kao majci uvek bilo važno da žensko dete naučim da bude svoja, da se uzda u sebe i svoje kvalitete. I ona je bila strašno pravična i udarala je glavom o zid zbog toga. I stvarno mislim da je mene Ana naučila, a ne ja nju, šta znači biti pravičan. Trenutno se jesam istrošila i imam osećaj da je sve ovo uzaludno. Ali, znam da mi treba vremena da prikupim energiju jer mi nećemo odustati. Imamo uspone i padove, sve što nam se dešava iscrpljuje, uskoro će i suđenje, stalno smo u nekoj borbi.