"VREME": Kako ocenjujete postupak Vlade Srbije i Ministarstva odbrane u vezi sa otkazivanjem učešća na vojnoj vežbi "Slovensko bratstvo 2020" neposredno uoči početka?

ZDRAVKO PONOŠ: Stanje u Belorusiji, gde Lukašenko ubrzano evoluira iz autokrate u diktatora, takvo je da je sasvim neprimereno da se tamo upućuje vojska Srbije na nekakvu zajedničku vežbu. Tu vežbu je trebalo otkazati mnogo ranije, a najkasnije 11. avgusta, kada je Srbija podržala deklaraciju EU o izborima o Belorusiji. Umesto pravovremenog otkazivanja te vežbe, imali smo izjavu iz vrha države da se nadamo da nam Lukašenko neće zameriti zbog priključivanja deklaraciji EU. Ne bi me čudilo da je ponovo neko morao da zove i Minsk i Moskvu i moli za nezameranje zbog otkazivanja učešća u vežbi dan pred njen početak.

Može li se pretpostaviti kakva će biti reakcija Belorusije i Rusije na naše otkazivanje učešća na vežbi "Slovensko bratstvo 2020"?

Lukašenko nije u prilici da se podrobnije pozabavi čvrstinom svog prijateljstva sa Vučićem. Izvesna je komplikacija oko isporuke četiri polovna aviona MIG 29 iz Belorusije koja bi trebalo da se realizuje početkom 2021. u vidu donacije. Kao i u ostalim sličnim aranžmanima, svakolika cena ove donacije poznata je samo Vučiću. Ako se ikad realizuje, biće skupo, čak i za njegov ležeran način baratanja državnim parama i interesima.

Rusija neće vući nagle poteze, ali poznato je da Moskva ima vrlo ažurno spoljnopolitičko knjigovodstvo. Kao i svaka druga sila, Rusija nije spremna da knjiži negativan bilans u odnosima sa manjim partnerom. U taj bilans ulazi i tačka o energetskoj diverzifikaciji na papiru iz Vašingtona, a ući će i podela resora u novoj vladi Srbije.

Vulin je rekao da je otkazano učešće zbog toga što se Srbija nalazi pod "strašnim i nezasluženim pritiskom Evropske unije". Šta to praktično znači?

To znači pre svega da Vulina ne treba puštati u medije da obrazlaže bilo šta što ima veze sa spoljnom politikom. Po njemu, postoje i zasluženi pritisci na koje bi Srbija još hitrije reagovala, i tada ne bi morao da se pravda domaćoj javnosti. Ipak, najvažnije je priznanje da je ova vlast podložna međunarodnim pritiscima, da ima rikošet spoljnu politiku koja Srbiju pretvara u brod sa pijanim kormilarom koji svaki nalet vetra razbija o hridi. U konkretnom slučaju, režim se zamerio Evropi srljajući na prelo u Beloj kući i potpisujući neke stvari koje nisu ni blizu usaglašene spoljne politike EU. U pokušaju da amortizuje packe zbog toga, otkazao je vežbu u Belorusiji dan pred održavanje.

Vulin je rekao da će naše učešće u mirovnim operacijama biti posebno razmotreno i prema potrebi suspendovano. Zašto su u ovaj paket ušle i mirovne operacije i kakve mogu biti posledice?

Ta najava i eventualna suspenzija angažovanja u UN mirovnim operacijama nema nikakve veze sa Belorusijom. To je samo traljav i ponovo štetan pokušaj kontrole štete koja je učinjena nerazumnim i rizičnim pristajanjem u vašingtonskom papiru da Srbija, ničim prozvana, tretira Hezbolah generalno kao terorističku organizaciju. A Hezbolah je snažan faktor, ne samo politički, u Libanu gde Srbija ima vojsku u UN kontingentu. Režim, da bi smanjio rizik po bezbednost naših vojnika, a koji je sam izazvao, sprema se da napravi novu štetu. Ovaj put štetu za ugled Srbije u UN, naprasno suspendujući naše planirano učešće u mirovnim operacijama.

Da li će sporazum iz Vašingtona imati i strateške posledice na vojnom planu kad je u pitanju Srbija?

Vašingtonski papir je namenjen da pruži scenski doprinos Trampovoj izbornoj kampanji. Svakako ne da reši odnose između Beograda i Prištine.

Ako pitate da li Vašingtonski sporazum trasira put Srbije iz vojne neutralnosti u NATO, odgovor je – ne. Ne kažem da Vučić u aktuelnom trenutku ne merka i tu opciju. Ali za nešto takvo potrebne su odgovarajuća politika, istrajnost, ogromna promena raspoloženja javnosti u Srbiji. Srbija pod Vučićem će nastaviti da leluja od nemila do nedraga, a primicaće se bliže onome ko Vučiću, u tom trenutku, za opstanak na vlasti ponudi bolju cenu koju može da plati nacionalnim interesima. Trenutno su ga opčinili obećanja i đinđuve iz Bele kuće. Dokle će i da li će i posle 3. novembra, videćemo.

Neretko se u analizama vašingtonskog sastanka mogu čuti i ocene da je Srbija učinila strateški zaokret ka Americi. Da li je takav zaokret moguć i na vojnom planu?

Ne može da se zaokrene nešto što nema nikakav kurs. Jasno je da Srbija ne ide ni ka EU, a Tramp niti zna niti ga interesuje gde je Srbija. Srbija pod Vučićem ne ide nikud. Pluta.