Malo je Beograđana koji bar jednom nisu doživeli da vodu natočenu iz slavine prosto ne mogu da popiju. Žuta je, zaprljana i bljutava. Ali, nisu samo to razlozi zbog kojih iz godine u godinu sve veći broj stanovnika prestonice radije konzumira stonu ili mineralnu vodu nego vodu kojom ih snadbeva Beogradski vodovod. U osnovi sumnje – šta to mi, stavljajući čašu pod česmu, pijemo – stoji računica: katastrofe koje su "pretrčale" ove prostore u poslednjoj deceniji plus tehnološka stagnacija i opšta nebriga koje su nas u istom tom periodu krasile, jednako sumnjiv kvalitet konačnog proizvoda.

"Strah je razumljiva pojava posle svega što se ovde događalo. Pitanje gradske vode nije ništa drugačije od ostalih segmenata naše svakodnevice. Život u Beogradu je inače rizičan, svaki drugi električni stub ima otvorenu kutiju od koje može neko da strada, gradski autobusi se gotovo raspadaju, samo se čeka da neko propadne… Sve je to rizik a on postoji i kod vode", kaže Ivan Anđelković, predsednik Upravnog odbora Beogradskog vodovoda i kanalizacije. "Naša praksa će ubuduće biti takva da građani dobiju pravu informaciju. Onda će sami moći da izaberu, pa će ili piti vodu iz vodovoda i uštedeti pare, ili se lišiti nečeg drugog a priuštiti sebi kupovinu stone vode. Prema podacima koje dobijamo iz Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja, a nemamo razloga da im ne verujemo, beogradska voda zadovoljava propisane kriterijume. Ali, s obzirom na to da sam po prirodi funkcije upoznat sa svim nasleđenim manama našeg vodovoda, ne mogu da tvrdim da rizik ne postoji", zaključuje Anđelković.

ZAPUŠTENOST I KVALITET: Nasleđe o kome govori Anđelković izgleda otprilike ovako -Beograđani piju vodu iz Save, a sistem monitoringa kvaliteta te reke koji je planiran pre 15 godina u okviru komleksa Makiš nije završen i nikada nije pušten u pogon. To znači da ljudi u Vodovodu nisu u mogućnosti da blagovremeno saznaju šta im dolazi u postrojenja, već to mogu znati tek kada voda dođe i uradi se prva analiza, a zagađivač je već na putu do korisnika. Makiš i Jezero, inače, spadaju u najsavremenija postrojenja i kada rade kako su zamišljena mogu da proizvedu vodu kvaliteta kao u svakom svetskom gradu, ali oba imaju operativne probleme. Na primer, zbog dotrajalosti, Makiš je prošle godine izvestan period radio bez ozonskog prečišćavanja, a u takvom slučaju filtriranje vode aktivnim ugljem, drugim sistemom, ništa ne vredi.

Beograđani piju i vodu prikupljenu iz podzemnih izvora, a sistemi koji prerađuju podzemne vode, Banovo brdo i Bežanija, pravljeni su pre trideset godina i ne odgovaraju njenim novim osobinama. Rečju, danas se u podzemnim vodama mogu pojaviti zagađivači koji postoje u Savi, a ova postrojenja nemaju mogućnost da ih prerade. Problematičan deo nasleđa su i mala postrojenja tipa Bele vode i Vinča, koja prečišćavaju površinsku vodu. Ona su u startu pogrešno idejno postavljena – rade na principu tehnologije odgovarajuće za preradu podzemnih voda. O potpunom odsustvu brige o otpadu, smetlištima u zoni izvorišta, verovatno ne bi trebalo ni govoriti, jer se vide golim okom. Isto važi i za zapuštenost same vodovodne mreže.

U oceni onoga što posle svih ovih rizika stigne do naše česme, glavnu reč imaju stručnjaci iz Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja. Priznajući rizike kao realne, oni ipak tvrde da je beogradska voda zadovoljavajućeg kvaliteta. "Postoje odstupanja, ali nijedan vodovod na svetu nema besprekornu vodu", kaže dr Marina Mandić, lekar ove ustanove zadužen za tumačenja laboratorijskih analiza sa zdavstvenog aspekta. "Ispitivanja obavljamo na pet do šest hiljada uzoraka godišnje, znači svakodnevno i vikendom, i to na tri mesta: sa instalacija, iz rezervoara i iz vodovodne mreže. Ona pokazuju da se u vodi koju piju Beograđani odstupanja u fizičko-hemijskom pogledu kreću od jedan do dva, maksimalno tri odsto, a u bakteriološkom maksimalno do pet. Kontrolišemo i eventualnu pojavu povećane radijacije u podzemnim vodama. I s te strane Beograd može biti miran", precizira dr Mandić.

Svesna sve veće sumnjičavosti građana u validnost rezultata koje objavljuje Gradski zavod za zaštitu zdravlja, dr Mandić naglašava da bi građani Beograda trebalo da znaju da je funkcija Zavoda upravo u zaštiti njihovih zdravstvenih interesa, i da sama, zajedno sa porodicom čiji je član i troipogodišnja devojčica, pije vodu iz gradskog vodovoda. Kao poslednji argument navodi i podatak da u prestonici u poslednjih deset godina nije zabeležena hidrična epidemija koja bi potvrdila da Zavod ne radi svoj posao kako treba. "Analize radimo redovno, reagujemo i na pritužbe građana u slučajevima lokalnih kvarova ili izlivanja kanalizacije. Zato, stojim iza ocene – beogradska voda ispunjava norme propisane postojećim pravilnikom", kaže dr Mandić.

POLEMIKA O "ČESMOVAČI": Međutim, podaci koje je još 1999. godine, u publikaciji "Snabdevanje vodom za piće stanovništva Srbije" izneo mr sc. med. Milan Simić, naučni radnik Instituta za zaštitu zdravlja Srbije "Dr Milan Jovanović Batut", upućuju na nešto sasvim suprotno. "U toku 1998. godine konstatuje se da je svaki treći vodovod u Srbiji rizičan zbog mikrobiološki neispravne vode za piće, a svaki četvrti u pogledu fizičko-hemijske neispravnosti, dok je svaki peti vodovod rizičan zbog kombinacije oba pokazatelja neispravnosti vode za piće", piše u odeljku "Analiza postojećeg stanja". Zastarelost podataka (analize iz 2000) kažu nam u Institutu, biće gotove za približno mesec dana) ovde se može nadoknaditi procenom takođe iznetom u ovoj publikaciji: "Zdravstvena ispravnost vode za piće se pogoršava, a broj vodovoda koji su zdravstveno rizični je u porastu." Iskaz je potvrđen i pregledom podataka za protekli desetogodišnji period prema kojima je, na primer, procenat kontrolisanih vodovoda sa mikrobiološkom neispravnošću većom od pet odsto na području centralne Srbije 1990. godine iznosio 24,27, da bi 1998. godine porastao na 50,33. Procenat istih vodovoda sa fizičko-hemijskom neispravnošću većom od 20 odsto pre jedanaest godina iznosio je, stoji u publikaciji, 16,50 odsto da bi pre tri godine porastao na 39,21 odsto. S vremena na vreme događalo se da ovi procentualni iskazi pokazuju poboljšanje kvaliteta vode za piće, ali već sledeće godine taj boljitak bio bi više nego smanjen. U tumačenju iznetih podataka, nažalost, nije mogao da pomogne razgovor sa dr Simićem jer procedura intervjua u "Batutu" zahteva pismenu prepisku sa nadležnima. Ali, kakvu je sudbinu doživela ova publikacija, može se naslutiti prema komentaru koji smo "zatekli" u Beogradskoj kancelariji UNICEF-a gde smo i došli do rada dr Simića. "Nakon javne prezentacije ovih podataka autor je u samom Institutu pozivan na tzv. saslušanje", rekao nam je dr Dragoslav Petrović, rukovodilac beogradske "sekcije" UNICEF-a.

Dijametralnu suprotnost analize dr Simića i informacija koje nam daje Gradski zavod za zaštitu zdravlja, dr Marina Mandić objašnjava činjenicom da se analize stručnjaka "Batuta" odnose na područje cele Srbije. Na dijagramima izloženim u radu dr Simića Beograd zaista "stoji" mnogo bolje nego Velika Plana, Zrenjanin ili Topola, ali "zamka" koju ovakva logika krije jeste u pitanju – koliko se podacima o Beogradu može zaista verovati. Jer, zbog permenentnosti i broja analiza Gradski zavod za zaštitu zdravlja osnovni je izvor informacija o kvalitetu vode koju piju Beograđani, a ljudi iz Beogradske kancelarije UNICEF-a Dragoslav Popović i Oliver Petrović tvrde da upravo u neodgovarajućim tehnološkim mogućnostima laboratorije Gradskog zavoda leži ključ za odgonetanje tajne "zadovoljavajućeg" kvaliteta beogradske vode za piće. U prilog njihovoj logici stoji i komentar dr Tatjane Knežević da se neke supstance vode koju pijemo analiziraju samo povremeno, kao i navodi dr Milana Simića da je za sveobuhvatniju procenu zdravstvenog rizika vode za piće neophodno proširiti obim postojećih ispitivanja praćenjem toksičnih metala, pesticida, trihalometana i drugih opasnih supstancija.

Doktorka Mandić ove "optužbe" negira. Tvrdi da laboratorija Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja ima sve nove aparate i da su pri kupovini u inostranstvu adekvatno obučeni i stručnjaci koji će ih koristiti. "Pravilnik je propisao parametre koji se moraju ispitivati i ovaj zavod te zahteve zadovoljava. Prema tome, mogućnosti naših laboratorija odgovaraju potrebama propisanim zakonom", zaokružuje doktorka Mandić.

Odgovor ima i na logičku zavrzlamu – kako to da tehnički nesavršen vodovod prerađuje nekontrolisano zagađenu vodu, a da je konačni proizvod "zadovoljavajućeg" kvaliteta. "Mislim da je rešenje te ‘enigme’ u činjenici da u poslednjih deset godina privreda na ovim prostorima praktično stoji, ništa se ne proizvodi, pa ni otpadne materije. Zato smo u tom periodu i imali neverovatno dobre rezultate analize vode iz Dunava i Save na ovom delu terena. Na primer, kvalitet savske vode bio je između druge i treće grupe. Ta reka, jednostavno, nije bila ista od 80-ih do 90-tih kada je privreda radila i u poslednjoj deceniji", tvrdi dr Mandić.

Podaci "Batuta" i ovde otvaraju još jednu od protivurečnosti – prema njihovim procenama iz 1998. godine kvalitet "površinske vode iz vodotoka" u pogledu fizičko-hemijskih parametara odgovara prvoj i drugoj klasi, dok prema mikrobiološkim u najvećoj meri pripada kvalitetu vode druge i treće klase.

Tumačiti istinitost podataka bilo koje od ovih institucija nezahvalan je posao jer razloga "za" i "protiv" postoji taman onoliko koliko je pitanje česmovače na prvi pogled jednostavno. Ali odgovori su neophodni jer je pitanje vode za piće, kako tvrdi i dr Tanja Knežević, i jedno od najvažnijih zdravstvenih pitanja. Voda nema alternativu. Ne možete je zameniti ni mlekom, ni sokom, ali ni mineralnom vodom. Piti nekvalitetnu vodu taman je toliko opasno da se prema podacima Svetske zdravstvene organizacije čak 25 oboljenja može smatrati posledicom konzumiranja hemijski ili mikrobiološki kontaminirane vode. "Hemijsko zagađenje mnogo je opasnije nego bakteriološko. Na ovaj način kontaminirana voda može izgledati potpuno normalno, bistra i čista, dok se kod mikrobioloških zagađenja odmah pokazuju znaci – mutna je i drugačije obojena. Pored toga, unošenje u organizam hemijski kontaminirane vode ima uglavnom kumulativne posledice, to jest smanjuje imunološku sposobnost organizma, što može rezultovati i pojavom kancerogenih oboljenja", objašnjava dr Tanja Knežević.

Od šokantnih pretpostavki i podataka, naravno, beogradska voda neće postati kvalitetnija. U tu svrhu u Beogradskom vodovodu najavljuju svrsishodni trošak obećanih donacija i racionalno planiranje privatizacije određenih delova Vodovoda. "Započeli smo dug proces i imamo mnogo posla. Ali, u startu smo svesni da Beograđani moraju imati prave informacije o kvalitetu vode koju piju. Nakon toga sve je stvar njihove odluke", kaže ing. Ivan Anđelić. U to ime, slažu se svi upućeni, čak i stručnjaci Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja, neophodno bi bilo angažovati takozvanu "referentnu laboratoriju". Ona bi trebalo da periodično analizira uzorke koji su već prošli kroz gradske zavode za zaštitu zdravlja (u Srbiji ih ima 22), regionalne zavode u Subotici, Kragujevcu, Novom Sadu i Beogradu, i Institut "Batut". Rezultati referentne laboratorije konačno bi potvrdili koliko su analize ovih institucija validne, jedan uzorak bi se analizirao na više mesta istovremeno (međulaboratorijska ispitivanja, tzv. istovremena uzorkovanja trenutno nisu praksa kod nas), te bi dilema piti ili ne piti česmovaču konačno prestala da muči Beograd.

SPAS IZ FLAŠE: Koliko se zaista potrošnja stone vode na ovim prostorima povećala za poslednjih nekoliko godina ne postoje pouzdani sveobuhvatni podaci, ali kao ilustracija (nažalost, na ovom mestu nezgodna zbog eventualnih reklamnih aspekata) mogu poslužiti prodajni dijagrami "rosa" vode. "Ukupna prodaja, a 55 odsto ovih podataka odnosi se na Beograd, u 1998. godini iznosila je devet miliona proizvodnih jedinica. U 1999. godini porasla je na 13 miliona, da bi se 2000. popela na 18 miliona", tvrdi Vladimir Kužet, komercijalni direktor Vlasinke, preduzeća za proizvodnju i promet vode u okviru kompanije Simpo. Ovakvom rastu je, kaže Kužet, doprinosilo saznanje o kvalitetu vode iz vodovoda s jedne, i stone vode s druge strane, ali i rast standarda. Zbog opadanja ovog trećeg tj.smanjenja kupovne moći, dodaje Kužet, prodaja u poslednjim mesecima stagnira, što je s obzirom na prethodno iskustvo isto što i pad. Ovaj trend, kaže direktor Vlasinke, primetili su i ostali proizvođači vode a prema podacima najvećih dobavljača koji pored smanjene potražnje vode primećuju i pad potražnje prehrambenih namirnica uopšte.

Trend povećanja prodaje flaširane vode, ne tako precizno kao proizvođači, primećuju i prodavci u prodavnicama prehrambene robe. Prodavačica u takozvanoj STR na takva pitanja odgovara kratko: "Pogledajte sami." Glavom pokazuje na korpe u rukama kupaca od kojih bar u svakoj drugoj leži "rosa", "eko heba", "prolom" ili "knjaz Miloš". Komšinica iz C marketa raspravu skraćuje jednostavnim: "Kupujem je i ja". Kao svojevrsni svedoci rasta potrošnje flaširane vode u Beogradu mogu poslužiti i kontejneri u kojima se baškari mnogobrojna prazna ambalaža flaširane vode. Ne retko, ove "svedoke" srećemo i na mestima koja nisu rezervisana za otpad, u ulazima, skrivenim ćoškovima zgrada, gradskim parkovima…

"U Beogradu je plasirana priča da beogradska voda ne valja i iz dana u dan broj ljudi koji tako misli raste. Bilo šta da tim ljudima kažete, bilo kakve rezultate analiza da im pokažete, ne možete im dokazati da to nije tačno. Jedan od uzroka takve klime je i lobiranje proizvođača flaširane vode i filtera za vodu, kao i onih koji pretenduju da to budu u budućnosti. Proizvoditi vodu za piće skupo je ali veoma profitabilno. Međutim, za taj posao pre svega treba, kritikujući kvalitet vode za piće iz vodovoda, pripremiti tržište", tvrdi dr Mandić. Pri tome se poziva na podatak koji nam je potvrdilo i rukovodstvo Vlasinke da je projekat "rosa" vode u samom startu koštao 25 miliona maraka.

Ne ulazeći u same analize kvaliteta tzv.česmovače, jer kako kaže "one su posao zavoda i sanitarnih inspekcija", dr Tatjana Mandić trku flaširane vode sa vodom iz vodovoda vidi kao posledicu uticaja svetskog trenda. "Ljudi na Zapadu flaširanu vodu kupuju jer mogu to sebi da priušte. Drugo, u svetu je sada popularan i takozvani zdrav život. Ali, to ne znači da voda iz njihovog vodovoda nije za piće. Pa, nigde ne možete pročitati da je zabranjeno piti je!" dodaje.

Da građanima Srbije treba ponuditi dve mogućnosti, vodu iz vodovoda i flaširanu vodu, slažu se i ing. Anđelković, dr Mandić i dr Knežević, ali pre svega, opet su saglasni, trebalo bi obezbediti uslove da naš vodovod nema probleme koje ima. Jer, da se ne lažemo, sve dok je za kupovinu flaširane vode koja odgovara potrebama četvoročlane porodice potrebno izdvojiti jednu prosečnu srpsku platu, dilema: flaša ili česma, u stvari, ne postoji. Zato bi većini Beograđana za početak bilo sasvim dovoljno da sa sigurnošću znaju šta zaista piju kada stave čašu pod slavinu.