Nakon dve tragedije mnogo je pitanja, ali odgovor na njih se ne krije u tome da na svakom ulazu u školu stoji policajac i da zaključavamo decu po školskim zgradama. Mnogo je i ljudi koji imaju dovoljno iskustva i znanja kada je reč o potrebnim merama, vršnjačkom nasilju i odnosu prema deci. Ali da li će ih oni koji određuju pravac promene – a ovakve tragedije ne smeju da ostave društvo, i pojedince, nedotaknutim i nepromenjenim – pitati, čuti i zaista poslušati?

TUGA ĆE TEK DOĆI

“Prva faza je bila neverica – da li je moguće da se to dešava. Onda, kako su stizale nove vesti, a nažalost bivale su sve gore i gore, ljude je počela da preplavljuje beskrajna tuga zbog žrtava, empatija prema bolu onih koji su tragedijom pogođeni”, kaže psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović, profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i predsednica Društva psihologa Srbije. Objašnjavajući kako ljudi reaguju na traume poput one koja se desila u Srbiji, ističe da reakcije svakako nisu uniformne: neko ostane ukočen i očajan, kod nekog se javlja strah, za sebe, za svoju decu, od toga u kakvom društvu živimo. Nakon tog prvog šoka, neki ljudi opet imaju potrebu da nešto učine, doprinesu, da pokažu solidarnost… Sve su to uobičajene i normalne reakcije u ovakvim situacijama.

A posle neverice i očajanja, posle snažne potrebe da se što više i što pre pomogne drugima i društvu, šta sledi?

“Ostaće bes i ogorčenje”, smatra psihološkinja i psihoanalitičarka Vesna Brzev Ćurčić. “Postoji još nešto – neprijatelj je uvek spolja, nikada nije u nama. Nas mrze, nas napadaju, oni su krivi. To je faza besa i ogorčenja koja dolazi nakon užasne traume. A posle besa ide tugovanje.”

Zašto tim redosledom? Jer je lakše biti ljut nego tužan, kaže Vesna Brzev Ćurčić i upozorava da kada na scenu stupi tugovanje, ono će trajati dugo i mora se posebno obratiti pažnja na decu koja su bila u školi, na nastavnike, ali i na celo društvo.

I Tamara Džamonja Ignjatović ističe da je oporavak dugotrajan proces, pre svega za one koji su direktno ili indirektno pogođeni. Iako je sada suviše rano govoriti o njihovom oporavku, većina ljudi će postepeno početi da se vraća svakodnevnim aktivnostima.

Važno je svakako i da iz onoga što se dogodilo naučimo lekcije i da smanjimo rizike.

I to je onda pitanje odgovornosti svih. Naravno da ona nije ista – veća je odgovornost onih koji imaju moć i sede u skupštinskim klupama – ali svako u svom polju delovanja, u svojoj porodici i u okruženju, od parka, do škole i prevoza, ulice i kancelarije, trebalo bi da se zagleda u sebe, da vidi šta može da učini. Šta mora da učini.

A ŠTA SE NE SME RADITI?

“Kada se dogodila tragedija u školi ‘Vladislav Ribnikar’, mi smo imali zebnju da to neće biti izolovan događaj; da će nekome, ko je od ranije imao takve ideje, to biti okidač”, govori Vesna Brzev Ćurčić.

Nažalost, zebnja je bila opravdana. Na pitanje da li možemo da očekujemo incidente i u narednom periodu, Brzev Ćurčić poredi situaciju sa bacanjem kamena u vodu – širi se dosta koncentričnih krugova.

“Znamo da u ovakvim situacijama može nastupiti takozvani Verterov efekat”, ističe i Tamara Džamonja Ignjatović, dodajući da medijska pažnja na zločinca potkrepljuje kod onih koji imaju te dispozicije da takvo delo ponove. Krajnje je pogrešan pristup da se u javnosti iznose neproverene informacije, ishitreni zaključci, karakterizacije da je neko monstrum ili nesrećno dete ili razmažen…

Brzev Ćurčić naglašava da oni koji se obraćaju javnosti treba to da čine bez gneva; da se drugi ljudi u javnom prostoru ne etiketiraju i ne nazivaju pogrdnim imenima; da se ne ide korak ispred ekspertize; da se ne baca senka na duševno obolele jer je najmanje počinilaca upravo među duševnim bolesnicima; da se ne navode podaci iz nečijeg zdravstvenog kartona, a što je kažnjivo i zakonom; da se dodatno uzbunjuje javnost; da se puste stručnjaci, sudski veštaci, da rade ono što im je posao.

“Jako je važno da o ljudima koji su počinili takve stvari ne govorimo kao o monstrumima, jer možda u nekom drugom čuči ideja da bi mogao biti monstrum, ne zato što je to poželjno stanje, već zato što ga to dovodi u prvi plan, pojačava njegovo osećanje moći, a on je po svojoj strukturi slabašan i nestabilan”, kaže Brzev Ćurčić. Dalje objašnjava da to takvoj osobi pruža osećanje da mogu sve, čak i da se igraju tuđim životom.

Ova lista onoga što sagovornice “Vremena” ističu da ne bi trebalo raditi zvuči dobrim delom kao spisak onoga što je predsednik države upravo činio u prethodnim danima. Upravo od ljudi koji se obraćaju javnosti, političara i novinara, zavisi dosta kakva će biti atmosfera u društvu, i zato je u ovakvim trenucima posebno važno koje reči izgovaramo, kakav nam je ton… Vlast je pala na ovom ispitu, ali i dobar deo medija.

Džamonja Ignjatović kaže da je senzacionalistički pristup medija višestruko opasan. Jedno od spornih mesta je da kada se toliko govori o zločinu i zločincu, sa svim detaljima, stvara se atmosfera u kojoj “kada nekog predstavljate kao monstruma, a ne znate šta se u toj glavi desilo, kada iznosite svaki detalj, istovremeno imate javnost koja je spremna na linč, ali i potkrepljujete priču onih kojima on može da bude uzor. Ne govori se o zločinu na taj način, ne daju se ideje ni podstrek. Treba da se izveštava sa pozicije solidarnosti, podrške žrtvama i poštovanja njihovog bola.”

UMESTO 1200 POLICAJACA, 1200 PSIHOLOGA

Kada je reč o merama države, predsednica Društva psihologa Srbije smatra da je bilo dobro da se vlast – nakon što su se u prvi mah usmerili na bezbednost i zbrinjavanje žrtava, što je bilo najvažnije – već za sledeće korake informisala i čula glas struke u svim oblastima, za psihološku pomoć, mentalno zdravlje, bezbednost i obrazovanje. Problem nastaje ako vlast misli da zna najbolje i ne pokušava da (sa)sluša ili pita za savet ili pomoć: “Ishitreno se reagovalo kako bi se pokazalo se drži kontrola nad situacijom. I onda uradite nešto kontraproduktivno, ispolje se neke lične sklonosti kojima tu nema mesta, čujemo ‘ja sve najbolje znam, ja već znam kakvo je to dete, kakav mu je psihološki profil’, što ne znaju ni stručnjaci koji su direktno uključeni. To je sve bilo krajnje neadekvatno.”

Početna usmerenost na represivne mere može da se doživi na dva načina: ljudima jeste potrebno da se osećaju bezbedno, ali vrlo brzo kroz te akcije počinje i određena represija. A budući rizici, nastavlja Tamara Džamonja Ignjatović, ne smanjuju se tako što pravimo sve više i više policijsku državu, jer nasilje i represije izazivaju još više nasilja i frustracija.

Ne sme sistem biti taj koji tera da se na agresiju odgovara kontraagresijom.

Odgovor je da se gradi nenasilno društvo, pruža psihološka pomoć onima koja je potrebna i jačaju psihološko-pedagoške službe koje imaju vremena da se bave decom.

“Mnogo je odličnih kolega, koji puno znaju, ali im je potrebna podrška Ministarstva da ih bude više u školama, a umesto toga došlo je do restrikcije kadrova”, ističe Džamonja Ignjatović.

Ovih dana se dosta govorilo o tome kako su neke škole morale da biraju da li da imaju psihologa ili pedagoga, a u nekima psiholog recimo radi 20 posto radnog vremena, pa dođe petina čoveka na stotinu đaka.

Psihijatar i psihoanalitičar Vojislav Ćurčić ističe da je jako loše što su škole izgubile ugled i što se onaj vaspitni deo, iz sintagme vaspitno-obrazovne institucije, urušio: “Svi smo učinili da se školski sistem degradira. Država ne jača školu, programi su prenatrpani, profesori ne stižu da se bave decom, osim da im prelivaju činjenice i znanja.”

On dalje objašnjava da niko ne podržava školu. Čak i roditelji neretko nipodaštavaju profesore, a deca su više u školi nego što provode vremena kod kuće.

“U školama postoje psihološko-pedagoške službe, ali one su potpuno degradirane. Škole koriste psihologe i pedagoge za mnoge stvari koje ne bi trebalo da su u njihovom opisu posla – zamenjuju odsutne profesore, prave školske planove, bave se grdnom administracijom. A ionako ih je nedovoljno. I kako da stignu da se bave decom?”, kaže Ćurčić.

Drugi problem je i što mnoštvo dobrih stvari ostaje samo na papiru. Naime, njegovo iskustvo kaže da će i trenutni angažman resornih ministarstava i institucija, te programi preventivnog tipa koji se pripremaju, komisije i timovi, biti “buka za tri dana”.

“Svojevremeno smo mi, grupa stručnjaka za dečju i adolescentsku psihijatriju, zajedno sa Unicefom između ostalog pravili i Strategiju za zdravlje i razvoj mladih koju je donela tadašnja vlada. Ta strategija nikada ni u čemu nije zaživela. Sećam se jedne starije koleginice – a svi smo bili ponosni jer smo zaista na tome radili mnogo i sa entuzijazmom – koja mi kaže: ‘E, Vojo, znate li vi koliko sam ja strategija napisala… To samo stoji u nekim fiokama.”

Zato on ne sumnja da će se sada napraviti dobri planovi i strukture, ali da li će (za)živeti, to je važnije pitanje.

Isto iskustvo i sumnju ima i Brzev Ćurčić, koja je i sama učestvovala u izradi pomenute strategije, u grupi za prevenciju zanemarivanja i zlostavljanja dece. Kaže kako su dve godine odmeravali u tekstu svaku zapetu, radili potom edukacije, konkretno edukacije lekara opšte prakse u dečijim dispanzerima. Ljudi su se rado odazivali, dolazili, učili… Ali program nikada nije zaživeo. Ta grupa lekara jeste osposobljena da reaguje na vreme, ali na tome se stalo.

“Odvajkada svaka vlast voli da ima vodiče dobre prakse i da usvoji neki fini preventivni program, jer se to računa kao uspeh onih koji su trenutno na vlasti, ali niko od njih ništa ne uradi da to zaživi”, kaže Brzev Ćurčić i dodaje da su stručnjaci spremni da pomognu na hiljadu načina, ali nema toliko stručnjaka koliko ima zlostavljanja, te da mora da se radi na širem planu. “Jer ne možete kapljicom vode da gasite požar”, zaključuje.

PUTOVANJE U NOĆ

A ta vatra i požar nisu od juče. Oni su rezultat poslednjih decenija.

“Atmosfera koja vlada je posledica nečega što traje jako dugo u našoj državi i okruženju. Sve je počelo devedesetih, kada su krenuli ratovi i obračuni, i to ne samo vojni, već strašna zlodela. Govor mržnje i nepodnošenja drugih bili su na vrhuncu. Tada su počele da se grade – i do danas se neguju – isključivost, mržnja prema onima koji misle drugačije i koji su drugačiji…”, smatra Vojislav Ćurčić.

On dalje nabraja da danas svedočimo političkim obraćanjima sa neprimerenim rečnikom, nipodaštavanju i vređanju sa skupštinske govornice i time legitimisanju obračuna sa neistomišljenicima. To gledaju i mladi, smejući se klipovima iz zakonodavnog tela i zabavno im je što taj čovek ili žena – poslanik ili poslanica – govore reči zbog kojih bi oni bili kažnjeni.

“Polarizovano smo društvo, što diktiraju političari”, naglašava Ćurčić izlažući načine na koje ljudi na to reaguju – neki se poistovećuju, a drugi su se, zgranuti nad takvom komunikacijom, povukli, ne želeći u tome da učestvuju, a opet nemajući volju ili snagu da se tome suprotstave. I tako je krajnje agresivno ponašanje postalo dominantno u društvu, a takva atmosfera može da bude okidač i iznedri i mnoge zločine, poput onih koji su se sada desili.

Govor mržnje ne samo da se ne sankcioniše, već se i podržava; postao je poželjan obrazac, mladi političari idu na treninge, uče se da budu što agresivniji u svojim obračunima sa neistomišljenicima.

“Postoji jedna izreka iz srednjeg veka – noblesse oblige; čovek na funkciji ima odgovornost. Kod nas ne postoji odgovornost prema reči i delu pojedinaca u javnom prostoru. Moramo svi da se trudimo da se spuste tenzije. Svaki stav može da se izrekne na nekoliko načina, pogubno je da se izriče na agresivan”, kaže Ćurčić i ističe da oni koji su iole agresivni nalaze u tome potporu i potvrdu za svoja razmišljanja i svoja dela.

RAZGOVOR NIJE SAMO REČ

I dok se u javnom prostoru sve manje razgovora, ovih dana sa svih strana stižu poruke, skoro pa molbe – razgovarajte sa svojom decom. Pojedini roditelji su se i uvredili – kao da već to ne čine, kao da svako svom detetu ne želi najbolje. Ali šta uopšte znači razgovarati? Koliko uzimamo za razgovor nešto što nije dvosmerno?

“Za početak, razgovor nije – sedi da ti kažem. Deca vas tada stave na silent, imate sliku, nemate ton, nije ni važno šta ćete potom reći. Razgovor znači najpre čuti šta oni imaju da kažu”, govori Brzev Ćurčić. Dalje objašnjava: “Kada su mala, deca pričaju gomilu stvari za koje vas baš briga, ali pristupite tome kao ekspozeu za Francusku akademiju nauka. Za njih su to ogromne životne priče – pao sam, poderao kolena, je li mi lepa haljina… Umirimo dete, smanjimo mu bol, objasnimo mu da ne mora da uzvraća udarac kad ga neko udari, nego da kaže vaspitačici i roditelju. Roditelj je prva linija odbrane, oslonac, stub sigurnosti.” Potom, malo starije dete dođe iz škole i roditelj ga prvo pita: “Šta si dobio danas?” Drugim rečima, objašnjava Brzev Ćurčić, prvo pitanje detetu je: kako su te procenili, a ne kako se osećaš.

U pubertetu malo pričaju, najviše bi da se svađaju, ali ne treba ulaziti u konflikt. Ta je svađa odraz pometnje u njima samima.

“Nema tog adolescenta koji će da dođe i sluša šta roditelj ima da mu kaže. Biraju adolescenti najnezgodnije vreme za razgovor, kada ste usred posla, taman ste legli da spavate, ali u tom trenutku kada dete priđe, stanite, nek sve stane, čujte šta ima da kaže. Ono će to možda da izgovori za tri minuta, možda traži savet, možda će da se naljuti na nas. Ali to znači – razgovarati. Radim 40 godina i vidim i čujem šta često ljudi smatraju pod razgovorom. Ne interesuje decu i mlade šta mi imamo da im kažemo, već ih od malih nogu interesuje razmena. Dijalog. A ovde se to izgubilo na širem društvenom planu”, poručuje Brzev Ćurčić.

Naravno, ne treba zaboraviti – dela. Deca posmatraju ponašanje, stav, raspoloženje…

Vojislav Ćurčić podseća kako su devedesetih godina, kada je bila ogromna inflacija, ljudi sa završenim fakultetima kukali kako oni što prodaju na pijaci bolje žive od njih, a onda terali decu da uče i da primećuju te paradokse: “Jako je važno šta rade roditelji, kako se ponašaju u svojoj kući, ne samo prema svom detetu, već uopšte, prema komšijama, u zajednici…”

BOL KOJI SE GURA POD TEPIH

Prelivanje opšte atmosfere na adolescente jeste jedan od razloga vršnjačkog nasilja, kaže Čurčić, dodajući da je adolescencija za decu po sebi već turbulentan period, sa brojnim dešavanjima u njima samima, kada su nestabilni i nesigurni, podložni uticajima svoje grupe vršnjaka. U tim vršnjačkim grupama razvijaju se zajednička interesovanja i pozitivne vrednosti, ali ima i onih koji zbog unutrašnjeg nezadovoljstva i haosa krenu drugim putevima, kriminala, droge, nasilja…

“Kroz nasilne grupe, delinkventne ili navijačke, pokušavaju da zadobiju neko osećanje važnosti, značaja i moći. To je veliki problem”, ističe on, dodajući da bi škola trebalo odmah da reaguje i da se roditelji uključe čim se napravi grupa agresivne dece koja maltretira ostale. Takođe, neiskorišćen je potencijal lokalne zajednice.

Ovih se dana na društvenim mrežama smenjuju potresne ispovesti roditelja i samih žrtava vršnjačkog nasilja – uglavnom su to priče o usamljenosti, institucijama i roditeljima dece koja zlostavljaju druge i zajednički se prave da se ništa ne dešava, to su i priče o nekoliko svetlih primera koji pružaju utehu.

Ćurčić kaže da nije redak fenomen da kada i škola nešto preduzme, roditelji počnu da se bune i brane svoje dete, te da je zato važno da škole imaju oslonac u institucijama. Škole su, ističe on, prepuštene same sebi i, da ne bi došli u sukob sa roditeljima, zataškavaju slučajeve… A tu je i ona roditeljska rečenica: “Znaš li ti ko sam ja?”, ili dečija: “Znaš li ti ko je moj tata?”

Još jedan razlog je, prema rečima Vesne Brzev Ćurčić, i to što škole zbog svog rejtinga nerado govore o nasilju koje se dešava pod njihovim krovom, što nema opravdanja.

“Počnu i roditelji ostale dece da se plaše, boje se da njihovo dete ne bude sledeće. Tako da svi ostaju usamljeni – škola, deca koja su zlostavljana, roditelji te dece se osećaju bespomoćno jer ponekad naiđu na zid ćutanja i u višim instancama”, objašnjava Brzev Ćurčić. Takođe, i nastavnici moraju da budu obučeni kako da reaguju. Rečenice “pa pustite ih, oni su dečaci, proći će ih” su kobne. Jer, mnoge i prođe, ali ne tako lako za onog koji trpi. Ožiljci ostaju.

Kada je reč o načinima rešavanja problema, za početak ona kaže da akcenat mora da bude prvo na zbrinjavanju žrtve, a onda na radu sa počiniocima.

Jedan od važnih primera odgovora na problem vršnjačkog nasilja navodi Tamara Džamonja Ignjatović. Reč je bila o dnevnim boravcima za decu sa problemima u ponašanju. Radilo se o deci kojoj je trebala stručna pomoć, ali nisu psihijatrijski slučajevi. Naime, u tim boravcima učili su o pozitivnim obrascima ponašanja, usvajanju pozitivnih vrednosti, razgovaralo se sa decom… Kaže da su oni dali odlične rezultate u Beogradu, ali je njihovo finansiranje na nivou Grada prestalo. Potom, Džamonja Ignjatović ističe problem nedostatka kadrova: “Ako su deca povučena, izolovana, ako ih vršnjaci zlostavljaju, vi možete da reagujete kada postoji psihološka i pedagoška služba koja ima vremena da se time bavi. I oni imaju resurse, edukovani su za to i žele to da rade, ali nemaju kada da svoja znanja primenjuju.”

Zatim, potrebna su savetovališta za mentalno zdravlja u zajednici, jer ljudi ne moraju da idu na privatnu psihoterapiju ili psihijatriju ako su neraspoloženi ili uznemireni. A ni psihijatrijske ustanove nemaju kapacitete da pokriju sve one koji imaju problem sa mentalnim zdravljem.

Sagovornici “Vremena” takođe ističu da je malo stručnjaka u zemlji koji se bave mentalnim zdravljem dece i mladih u zdravstvenom sistemu. Naime, postoje u celoj zemlji samo četiri odeljenja za decu sa psihološkim problemima i mentalnim poremećajima. Jedan od predloga je da se ojača sektor primarne zaštite kako bi mogli da pomognu mladima da prođu kroz krize i probleme u ponašanju. Konačno, za sve dobre inicijative neophodna je podrška institucija.

Vojislav Ćurčić ističe da su ove tragedije možda poslednji trenutak i opomena da se kao društvo zapitamo gde smo, kako funkcionišemo, kako se ponašamo, da je možda poslednji trenutak da se smanje netrpeljivosti i mržnja i da nešto ozbiljno preduzmemo.