Ovogodišnja proslava Dana državnosti, Sretenje, kad je ono Karađorđe u Marićevića jaruzi podig’o Prvi srpski ustanak, pala u petak 15 februara. To ti uvodni podaci.

Kad se stigne, ozdo od Aranđelovca, na tu visinu, s desne strane, na betonskoj podzidi mnoštvo parola. Ali nije to žvrljanje, nisu to na brzinu poruke, vidi se predan rad, pravilna velika slova, boje, sve sam materijal, ima i potpis autora, B. Simić. "Putin – junak XXI veka. Mudar i iskren prijatelj Srbije. Zbog naše dece, samo on. B. Simić". Pa dalje: "Putin i Koštunica ponos srpskog roda". Nema tu improvizacije, sve u redove, sve u boje zastava: "Rusija, između crveno srce, Srbija, Isti narod, ista duša! Ujedinimo se! B. Simić". Ima i na ruskom: "Daragoja mat Rasija. Ogromnoe spasibo za vsjo".

Još gore mnogo autobusa "Slobodna vožnja", na svakom DSS plakat "Kosovo nije na prodaju", iste poruke ispisane na belim i velikim papirima. Sve to izlazi i pravac lice mesta: spomen-kompleks, beli spomenik Karađorđu, spomen-škola, vod vojske postrojen, red državnih audija i mercedesa. Sveta arhijerejska liturgija u crkvi u toku, saslužuju, mitropolit Amfilohije, vladike Jovan i Atanasije… Unutra i pristigli članovi Vlade. Porta puna, narod i izvan nje, srpske zastave, zastave DSS-a, jedan srednjih godina, sa zastavama u obe ruke, izjavljuje se nekoj televiziji, Naše je, i biće naše, ako treba ratovaćemo do poslednjeg, sa Šiptarima ne treba birati sredstva…

RADUJTE SE KRALJU: Narod i dole, u Marićevića jaruzi, na jarbolima svečana zastava Srbije i Ustanička zastava. Ozgo silazi kolona ljudi, ko srpsku, ko DSS zastavu, jedan Slučaj, sa zastavom preko ramena, uramljenom fotografijom Prestolonaslednikove porodice na grudima, iza glasa viče, Radujte se kralju, Ne dajte se Srbi…

Ozgo udariše zvona, završi se liturgija, uze da silazi kolona, napred sveštenici, vladike, iza predsednik Vlade Koštunica, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, akademik Bećković, ministri, za njima Onaj Radujte se Srbi, začu se, Vojo, Vojo, Veljo, Veljo…

Poče pomen, protokol postroji državnu delegaciju, levo od Premijera Akademik sa šerlok kapom na dve strane, pesnički rečeno na dve vode, desno Prestolonaslednik, na dve strane od njih DSS ministar Lončar, DSS ministar Samardžić, DSS-NS ministar Ilić, DSS ministar Bubalo, DSS ministar Naumov, DSS šef Kabineta, DSS savetnik Simić, s kraja se priključi i Onaj Radujte se Srbi. Akademik pripali sveće Premijeru i Prestolonasledniku, mitropolit Amfilohije održa pomen ratnicima, javi se vladika Atanasije, Ovaj narod se susreo s bogom u znaku krsta i slobode i zato je ostao uspravan… Božja je poslednja.

Sve krenu nazad i uzbrdo, bi, Vojo,Vojo, vladika Atanasije priđe premijeru Koštunici, reče mu da ga Hercegovina pozdravlja, još mu reče. Posle još uzbrdo svi stigoše do spomenika Karađorđu, bi polaganje venaca, izaslanik predsednika Republike viceadmiral Grbovac, Prestolanaslednik sa Akademikom, Premijer, pa svi po protokolu stadoše pod natkriveno stajalište. Pred mikrofon, koji beše pod dve državne zastave, stade voditelj, koji i voditelj Dnevnika Nacionalne televizije, Dobar dan i dobro došli u ustanički i slobodarski Orašac, na centralnu svečanost kojom se obeležava Dan državnosti… Voditelj pozva predsednika opštine Aranđelovac, ovaj se reče, Uvaženi gosti, Predsedniče Vlade Republike Srbije, Vaše kraljevsko visočanstvo, Visokopreosvećeni vladiko, Dan državnosti dočekujemo u složenim političkim prilikama za Srbiju…

Voditelj okrete prema zastavama, koje su bile naspram stajališta na kome behu državnici, Prestolonaslednika, i ovaj se reče iz ‘artija, Poštovani predsedniče Vlade dr Koštunica, Vaše visoko preosveštenstvo dr Amfilohije, Vaše preosveštenstvo dr Jovan, Vaše preosveštenstvo dr Atanasije, dragi ministri, Vaše ekselencije, časni oci, braćo i sestre, dragi prijatelji, ponovo smo u Orašcu… Ovo nije vreme za podele… Mladost i vizija budućnosti su ključne reči za Srbiju…

Svud okolo narod, u prvom redu veliko ručno pisanje, Vojo Srbine, iza postrojene vojske jednoobrazni transparenti, Koštunica = Srbin, Ne damo Kosovo, u prvom redu i jedan što isturio crnu zastavu sa mrtvačkom glavom i rimovana slova, Od Zadra do Skadra, od Bara do Temišvara, sav se usturio, na glavi neka skalamerija od kape, utegnut u neku skalameriju od mantila.

KO SAMI AKADEMIK: Voditelj pozva predsednika Vlade, pred mikrofon, pred zastave, stade dr Koštunica, zbog tog vetra, u obe ruke držeć’ govorničke ‘artije, Uvaženi skupe, poštovani građani Srbije, sabrali smo se u Orašcu da proslavimo Sretenje gospodnje, Dan državnosti Srbije. Sabrali smo se na mestu na kojem je pre više od dva veka podignut najslavniji barjak novije srpske istorije… Pa je baš govorio, sudbonosno, u nekim trenucima i ko sami Akademik, Došli smo u Orašac da se nadahnemo, ohrabrimo i posavetujemo s Karađorđem, koji je mnogo činio, a malo govorio, ali ono što je rekao, tako je i bilo… Karađorđe je s verom u pravo i pravdu došao do cilja, obnovio je srpsku državu, a kad je predložio Srbima da odmene živote za sudbinu Srbije, nijedan među njima nije rekao da je to opasan poduhvat, te da bi bilo uputnije ispuniti sve ultimatume Turske…

Koštunica je nastavio da baš govori, Mnogo puta su nam uzimali Kosovo, ali ovo je prvi put da otimači traže da se složimo, da odobrimo i prihvatimo, da ropski prihvatimo otimanje Kosova… Našoj braći na Kosovu kažu da su ne izlazeći iz svojih kuća, i ne napuštajući svoje njive, otišli u drugu državu, nisu i nikad neće… Koštunica je baš govorio i baš govornički naglašavao šta treba, Ko je taj među nama koji može da se ogluši o vekovni zavet i da bude prvi Srbin koji će izgovoriti ono što niko njegov nikada nije. Koji je taj među nama, pitam, koji će sebe uneti u istoriju poništivši istoriju svih nas. Ko će steći ime uzevši nam svima naše srpsko ime?

Još je Koštunica baš govorio, Odakle nam pravo da se odreknemo porekla, imena, kuće, vere, istorije. Bilo, Tako je, bilo, Vojo, Srbine, bilo aplauza, a Koštunica je baš govorio, Rođeni smo kao Srbi, i to moramo ostati. Onda baš govorio da je ovo više vek sile nego pravde, da ako pristanemo na ono što od nas traže lišavamo neku buduću generaciju pobede, da sve državne isntitucije i svi građani Srbije treba da budu jedinstveni u odbrani Kosova, da je takva odluka Vlade Srbije koja je donela istorijsku odluku da unapred i za sva vremena poništi protivpravno proglašenje lažne države na tlu Srbije… I baš završio baš govor rečima, baš usklikom, Kosovo je Srbija, primio čestitke i otiš’o na ono državničko stajanje.

Onda dodeljena nagrada za rodoljubivu poeziju "Odzivi Filipu Višnjiću", kako rečeno, našem proslavljenom pesniku iz srca Šumadije Dobrici Eriću. Proslavljeni pesnik pročit’o jednu svoju slavnu pesmu, evo prve strofe, Svi moji preci/ Koje često sanjam/ Bili su Srbi/ I ja im se klanjam… Poklonio se, s obe ruke, i rek’o još tri reči, zahvalio na počasti, pozdravio sve, posebno omladinu koja je tu, a ne sa onima koji šetaju po Beogradu i nude najsvetiji deo svoje države za papiriće kojima će da šetaju po Evropi…

Onda bio prigodni scenski prikaz "Sloboda se pameću brani" proverene trojke, Danko Popović, Milovan Vitezović, Jovan Ristić, samo što glumački prvaci i prvakinje izašli na otvorenu scenu državnici sa državničkog stajanja se dadoše u odlaženje. I narod se dade u smotavanje državničkih i DSS zastava, jedan što bio načelnik Kolubarskog okruga, što sada predsednik Opštinskog odbora DSS-a u Valjevu, poveri se reporteru da su se dobro pokazali, među boljima, došli sa dva autobusa, jaki zvučnici su prenosili glas jednog od glumačkih prvaka: Sad dolaze naša braća Rusi, i pričalo se da su Rusi sve lepši od lepšega, da su na konjima, da njina sablja preseca i Turčina i njegovog konja…