Prošlonedeljno ubistvo generalnog sekretara Fudbalskog saveza Jugoslavije Branka Bulatovića dramatično je podsetilo na vremena za koja smo mislili da su iza nas. Nešto pre toga ubijen je Kujo Kriještorac, za koga se ispostavilo da je jedan od svedoka u suđenju zaverenicima za ubistvo Zorana Đinđića. Bez obzira na sve razlike, ono što spaja ova dva slučaja jeste način izvršenja: profesionalan i hladan, poznat od ranije, bez tragova i dobro planiran, sa svim šansama da ubistva ostanu nerasvetljena sve do neke nove Sablje, kada će neki svedok saradnik propevati da bi spasao sebe.

Ljudi se u Srbiji inače ubijaju kao što je bilo i biće uvek i svuda. Druga je stvar, međutim, kad se iz "rukopisa" ubistva vide dobra organizacija, obaveštajna priprema, skupa logistika, dobro isplanirana taktika i pažljivo zametanje tragova. To je onda nešto drugo: to je ili kriminal kao industrijska grana – ili nastavak politike drugim sredstvima. Način izvršenja sam po sebi ukazuje na verovatne motive; to je prva pouka poslednjih četrnaest godina istorije Srbije. Druga pouka je da su ratovi i sistematska kriminalizacija društva proizveli dovoljno hladnokrvnih profesionalnih ubica da ih preostane i posle akcije Sablja. Ne samo ubica, nego i poslodavaca. Beogradska kriminalna scena davno je opisana kao "mala bara, mnogo krokodila". Broj krokodila neko vreme je bio rezultat prirodne selekcije, uz lovočuvarske usluge Državne bezbednosti u odstreljivanju štetočina i uopšte nadzora nad tim revirom. "Komarci se najbolje iskorenjuju tako što se isuši močvara", kao što je govorio jedan bivši šef izraelske službe bezbednosti. U ovom slučaju to znači da je uočena korelacija između količine novca u crnom opticaju i veličine i snage organizovanog kriminala. Nekontrolisani novac iz trgovine narkoticima, masovnog šverca strateških, akciznih i kritičnih roba, otmica, pljački, privilegovane neoporezovane trgovine, korupcije, kladionica itd. sladak je i opasan novac. Sladak zato što je proizvod visokih profitnih stopa i što nije oporezovan; opasan iz istih razloga. Taj novac teži legalizaciji kroz "pranje novca", ali i reprodukciji kroz iste kriminalne investicijske cikluse, jer su profitne stope tu najviše. Politička ekonomija, jednom reči.

Pošto je reč o slobodnom tržištu Hobsovog tipa (svi protiv svih), konkurencija je poprimala neuobičajene razmere, uprkos pokušajima regulatornog tela (Državne bezbednosti) da se uspostave barem neka elementarna pravila. Na takvim tržištima akteri teže monopolima, kao što je poznato; američkim mafijaškim korporacijama trebalo je pola veka i mnogo mrtvih samo da razdele teritorije i industrijske grane između sebe. Ovaj naš period prvobitne akumulacije kapitala trajao je tek trinaestak godina kad je naglo i privremeno zaustavljen pre godinu dana. U bari je nastala praznina, a kriminal prazninu ne trpi, kao ni priroda. Mali krokodili pojavili su se ispod svog kamenja i počeli da rastu; veliki krokodili došli su iz drugih, prenaseljenih baruština. Situacija, naravno, nije bila onako sjajna kao za Miloševićeve vlade: policija i BIA počele su da sarađuju i da koriste prednost stečenu akcijom Sablja, što se vidi i iz povećanog broja zaplena narkotika u poslednjih godinu dana, između ostalog. Pitanje je, naravno, kao i obično: koliko je prošlo? Ali, to je pitanje večno. Ono "sušenje močvare", međutim, važniji je segment priče – na duži rok. Što je više novca u opticaju pod kontrolom i u legalnim tokovima, to je manje manevarskog prostora ostavljeno organizovanom kriminalu. Tu je uloga poreskih organa od najvećeg značaja i nije slučajno što američka Služba unutrašnjih prihoda (IRS) proverava potrošnju građana u odnosu na njihove deklarisane prihode. Jednostavno rečeno: možete uspešno da ukradete ako ste vešti, ali morate jako da pazite kako ćete ukradeno da trošite. Da je takva logika bila na snazi u Srbiji, mnogi bi ostali živi, a mnogi bi dopali zatvora na vreme.

Da se vratimo na povode ovih razmatranja: Kujo Kriještorac ubijen je stručno i vešto; imao je problema sa reketašima, doduše, prema policiji motiv za ubistvo još nije jasan, ali je – ovako ili onako – objektivna posledica bila dopunsko zastrašivanje svedoka u suđenju zbog ubistva Zorana Đinđića. Branko Bulatović je složeniji slučaj: profesionalni fudbal u nas i u Evropi notorno je poznat po ogromnim parama koje u njemu cirkulišu na razne načine i po pranju novca na veliko.

Ako je parlamentu i vladi stvarno stalo da se organizovani kriminal svede i zadrži u nekim razumnim i podnošljivim razmerama, poreska politika biće neizbežno sredstvo. Policija bi takođe morala da svoju analitiku organizovanog kriminala podigne na nivo mnogo viši od sadašnje puke statistike i da počne da izvodi upravo političko-ekonomske zaključke.