Prošlonedeljna prva poseta Beogradu, prvog čoveka ruske državne kompanije Gasprom Alekseja Milera i njegova izjava da saradnju sa celom energetikom Srbije, kako na liniji gasa tako i na liniji nafte, smatra jedinstvenim "kompleksnim projektom" – ostala je pomalo zagonetna, jer nije potpuno jasno je li došao sa ponudom "sve ili ništa" ili je jednostavno našao elegantan izgovor za činjenicu da Srbiji još nije definitivno odobrio nijedno konkretno zajedničko ulaganje (joint venture), to jest nije konačno odgovorio ni na jedan predlog srpske strane koje su u ovim razgovorima spominjali predsednik Boris Tadić i premijer Vojislav Koštinica (sa kojima je imao odvojene susrete). Pojednostavljeno, kad se kaže da svaki projekat zavisi od svih ostalih – to vodi u beskrajno odlaganje.

KISELO ZADOVOLJSTVO: No, možda je glavni cilj njegovog izleta u Beograd, čini se, postignut: osim što je demonstrirao interes za srpsku energetiku, Miler je istovremeno poslao signal zapadnoj Evropi da Gasprom ne odustaje od strategije direktnog prisustva na tržištima koje snabdeva gasom i naftom, bez obzira na to što je Izvršna komisija Evropske unije pre mesec dana najavila da neće dozvoliti da se na njenoj teritoriji održavaju ili stvaraju energetski monopoli koji drže sve – i uvoz sirovina, i njihovu preradu, i transport, i distribuciju, te u tom smislu konkretizovala obavezujuće uputstvo. Direktno rečeno, Miler je u Beogradu istakao upravo suprotno načelo, da se "proizvodnja, transport, prerada i skladištenje gasa uzajamno dopunjavaju", pa otuda Gasprom izbor maršute magistralnog gasovoda, preko Srbije ka Evropi, izgradnju podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru i (sic) učešće u privatizaciji NIS-a povezuje u spomenuti "jedan ukupan i sveobuhvatan projekat" (saopštenje Gasrpoma, istog 9. oktobra).

U tom svetlu, sa nešto kiselog zadovoljstva, moglo bi se reći da ni Tadić i Koštunica, u kontekstu ovog evropsko-ruskog sukoba, nisu ostali potpuno praznih ruku – jer Miler je na izvestan, posredan način, "pripretio" Evropi da je spreman da uzme u svoje ruke i celu srpsku energetiku (ali ne odmah), što toj energetici, pa i celoj Srbiji, može, eventualno, podići cenu kod zapadnih investitora. Pod uslovom, naravno, da Tadić i Koštunica ne pokažu neku ishitrenu spremnost da zbog "urednog i redovnog snabdevanja Srbije gasom" (2,3 milijarde kubika godišnje) dignu ruke od "energetskog suvereniteta" (ako ga ima bilo koja evropska zemlja), zarad odbrane onog teritorijalnog, na Kosovu.

Blaže, a verovatno i tačnije rečeno, Milerova poseta Beogradu (nažalost) više je imala politički, nego aktuelni ekonomski značaj za Srbiju – jer se ona pre svega mora posmatrati kao deo ruske podrške Beogradu u kosovskoj krizi, a mnogo manje kao najava realnih profitabilnih poslova. Ne sporeći i ne potcenjujući značaj te ruske podrške i preko energetskog polja, ipak se mora primetiti da je Milerova poseta na praktičnom planu donela manje nego što se, izgleda, očekivalo, nakon prošlogodišnjeg potpisivanja Memoranduma o gradnji magistralnog ruskog gasovoda preko Srbije – Južnog potoka, posla teškog oko milijardu dolara samo na našoj teritoriji. No, možda se i to može razumeti, jer su interesi Gasproma na tržištu Zapadne Evrope daleko snažniji od našeg interesa da, na primer, trasa tog gasovoda (projektovanog kapaciteta od oko 20 milijardi kubika godišnje) doista krene preko Srbije – pa o toj trasi ni Gasprom, ni Srbija ne mogu ekonomski racionalno odlučivati sami, mimo onoga što bude odgovaralo, na primer, velikim tržištima Italije ili Francuske ili mimo konačne sudbine konkurentskog američkog projekta magistralnog gasovoda Nabuko (koji ka zapadu Evrope od Kaspijskog basena ide preko Bugarske i Rumunije – a preko teško pristupačnih Karpata).

U usko ekonomskom pogledu, bar prema onome što je saopšteno javnosti, Milerova poseta nam nije dala odgovore na niz nama važnih, a za rusku stranu nešto "sitnijih" pitanja: da li će Gasprom uvećati ove godine isporuke prirodnog gasa u grejnoj sezoni; da li će taj finansijski gigant napokon nešto investirati u skladište gasa u Banatskom Dvoru i tako, preko učešća u nekom novoformiranom zajedničkom preduzeću, koje bi poslovalo tim skladištem, aktivirati i sve naše ranije, znatne investicije na toj lokaciji; zatim, da li će Gasprom izgraditi ranije ugovorenu poveznicu gasovodne mreže Bugarske i Srbije (gasovod Niš–Dimitrovgrad), povodom koje je i stekao iznimna prava u distribuciji gasa u Srbiji i u njenoj gasifikaciji – preko međudržavnog preduzeća Jugorosgas (u kome je stekao većinsko vlasničko učešće), a koje je umešteno između Gasrpoma i Srbijegasa prilikom svakog tekućeg uvoza gasa – sve zbog toga da bi naše tržište moglo stabilnije da se snabdeva preko dve prihvatne cevi (zasad koristimo samo onu koja nas spaja sa mađarskom mrežom) itd.?

JEDNA FIRMA, DVE DRŽAVE: Ako se vratimo Milerovoj izjavi RTS-u u Beogradu, 9. oktobra (vidi tu izjavu u okviru), uočićemo, nakon nešto pažljivije analize, da ona pruža osnovu za bar dve različite interpretacije. Po prvoj, čini se da je Miler doista zatražio da, šireći obim energetske saradnje sa Srbijom sa linije gasa i na liniju nafte (a ima glasova da je spominjao i elektrane), nekako "zatvori" ekonomiju Gaspromovih eventualnih investicija u objekte koje je naveo (morao bi uložiti bar dve milijarde dolara, a možda i više) – te da je tu ideju poentirao direktnim uslovom da se Gaspromu omogući "učešće u privatizaciji NIS-a", jer je to učešće nedvosmisleno naveo kao "deo strateške saradnje sa Srbijom".

Drugačija moguća interpretacija mogla bi da akcentuje deo Milerove izjave gde on (vremenski) povezuje izbor maršrute magistralnog kontinentalnog gasovoda kroz Srbiju i pitanje privatizacije NIS-a, pa u tom kontekstu spominje i konkurentske pravce. Pomalo natugneto, ali logički održivo, iz tog dela izjave mogao bi se izvući zaključak da su ta dva pitanja toliko povezana – da će, ukoliko Gasprom ne bude "učestvovao" u privatizaciji NIS-a, možda to imati uticaja i na izbor trase ili obrnuto.

U obe spomenute interpretacije možda se podrazumeva da je najava "učešća" Gaspromnjefta (Gaspromove ćerka-firme) u privatizaciji NIS-a povezana sa očekivanjem da se menja ranije obnarodovana strategija privatizacije NIS-a, koju je Vlada Srbije usvojila prošle godine, a koja je zamišljena kao privatizacija samo manjinskog dela vlasništva te firme, i to na javnom tenderu. Gaspromnjeft je, kao što je već poznato, poput svih drugih potencijalnih učesnika u ovoj privatizaciji (koja je neposredno uoči parlamentarnih izbora u Srbiji odložena, prvo za posle izbora, a letos i na neodređeno vreme, što nas sada i dovodi u blesavu situaciju), još prilikom ranijih razgovora istakao da je zainteresovan za većinski paket vlasništva nad NIS-om. Da li je taj zahtev Miler ponovio i pred Tadićem i Koštunicom i da li je, čak, u okviru pristupa ovom pitanju kao "jednom kompleksnom projektu strateške saradnje" zatražio i neki vid "slobodne pogodbe" oko NIS-a, a u vezi sa gasnom infrastrukturom – to ne znamo, jer ništa o tome nije saopšteno javnosti.

Iako je, dakle, reč samo o hipotetičkom pitanju, valja ovde grubo primetiti da bi spomenuto, eventualno učešće Gaspromnjefta u privatizaciji NIS-a teško bilo smestiti u klasičnu "privatizaciju", jer Gaspromnjeft nije kompanija sa privatnim, nego sa državnim kapitalom. Pojednostavljeno, NIS bi umesto jedne države, kontrolisale dve države vlasnice: Srbija i Rusija – što već, samo po sebi, navodi na zluradi zaključak da bi NIS-ove slabosti vezane za njegovu etatističku vlasničku strukturu mogle biti više nego duplirane.

Kad smo već kod zluradosti, neko bi iz čitavog koncepta jedinstvenog tretiranja svih odnosa energetske saradnje Srbije sa Gaspromom, kao "jednog kompleksnog projekta", mogao izvući zaključak da bi u tom slučaju bilo izlišno da Srbija u budućnosti zadrži u vladinom aparatu Ministarstvo za energetiku – jer bi sva briga o nafti i gasu u Srbiji pala na Milerovu kancelariju u Moskvi. U stvari, ta zluradost se ovde nameće samo zbog toga što većina naših analitičara smatra da je glavna slabost NIS-a to što je odrastao kao "monopolska kompanija" – pa bi strateško partnerstvo sa Gaspromom, samo "vratilo" stvari na ono vreme kada je i NIS kontrolisao i naftne i gasne tokove u Srbiji, pa su i nafta i gas beznadežno zaostali u razvoju.

Da ne bi bilo neke zabune oko najvažnijih stvari, ovde treba direktno naglasiti da interes koji je Aleksej Miler u ime Gasproma i Rusije pokazao za srpsku energetiku Srbiji veoma odgovara na međunarodnom planu i da bi proširenje raznih vidova ekonomske saradnje sa ovim svetskim energetskim gigantom bilo veoma dobrodošlo srpskoj privredi, ukoliko bi ta saradnja napokon sišla sa nebeskih visina do nekog "ašova" na terenu. Naravno, ukoliko se stalno vodi računa upravo o "energetskom balansu Srbije", koji je Miler spomenuo u svojoj izjavi i, ukoliko se ova krupna odluka ne donese brzopleto, samo radi nekih kosovskih rokova i obećanja.

ZAPAŽENO ODSUSTVO: Na kraju ove pričice o značajnoj epizodi u energetskim odnosima Rusije i Srbije, koja se odigrala 9. oktobra u Beogradu, valja sa autsajderske pozicije primetiti još nekoliko naizgled protokolarnih stvari. Prvo treba primetiti da nije objavljeno kako je došlo do opisane Milerove posete Tadiću i Koštunici (valjda nije reč o još jednoj bici u "ratu kabineta"), jer je reč o toliko krupno kalibriranom menadžeru da se njegov beogradski izlet verovatno morao ugovarati na najvišem nivou, možda čak i preko predsednika Rusije Vladimira Putina. Drugo, zanimljivo je, bar nama koji smo učesnike oba Milerova razgovora u Beogradu mogli videti samo letimično, dok traje okret televizijske kamere, da su u tim razgovorima učestvovali samo najbliži, kabinetski saradnici Tadića i Koštunice, osim što je uz premijera sedeo i ministar energetike Aleksandar Popović – što otvara jedno šire pitanje obima nadležnosti pojedinih naših institucija u gazdovanju državnim kapitalom i u donošenju kapitalnih odluka. Na drugoj strani, prilikom razgovora kod predsednika Tadića nismo mogli prepoznati nekog "kandidata" za budućeg vodećeg čoveka NIS-a (ova Milerova poseta baš se vremenski poklopila sa trenutkom kada DS treba da odredi direktora NIS a.d.), jer pored njega nije bilo nekog poznatijeg ili iskusnijeg menadžera.

Istina, kako smo načuli, potonjem ručku koji je priređen Alekseju Mileru, kasnije se pridružio Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije, i jedan od uticajnih ljudi Demokratske stranke. Zanimljivo je da je potpredsednik Đelić, gotovo kao komentar Milerove posete, u našu javnost baš ovih dana plasirao najavu da će se akcije NIS-a, kao i svih drugih naših javnih preduzeća, u doglednoj budućnosti pojaviti na Beogradskoj berzi.

Treće što treba zapaziti je to da su u beogradskim razgovorima pored Alekseja Milera sedeli Aleksandar Medvedev, šef Gaspromeksporta, i Aleksandar Aleksejev, ruski ambasador u Beogradu – a, prema navodima beogradske štampe, i šef Gaspromove banke i jedan uticajni ruski energetski lobista. Prvi čovek Gaspromnjefta, potencijalnog partnera NIS-a, nije bio u Milerovoj delegaciji.

Poseta Alekseja Milera imala je dosta uniformisan informativni odjek u Beogradu (svi su se, uglavnom, držali kratkih agencijskih izveštaja) i dosta raznolik odjek u svetskim medijima. Na primer, "Fajnenšel tajms" i "Herald tribjun" su Milerovu posetu stavili u kontekst Kosovskog pitanja, novog evropskog gasovoda i naprasnog otvaranja Srbije prema ruskim investitorima, dok je ruska agencija Interfaks naglasak stavila na povezivanju Gaspromovih investicija sa privatizacijom NIS-a.