"VREME": Kada biste napravili rezime, koja bi bila najveća dostignuća u ovom petogodišnjem ciklusu, sa naglaskom na 2015. godinu?

MICHEL SAINT–LOT: Tri najveća doprinosa do kojih smo zajedno došli jeste deinstitucionalizacija dece, gde Srbija predstavlja primer i model na koji bi zemlje u regionu, a i šire, trebalo da se ugledaju. Drugi element je rad na promociji inkluzivnog obrazovanja. Put je dug ali mi vredno radimo i blisko sarađujemo sa Ministarstvom prosvete i ostalim akterima. Treći element je rad u porodici. To je inovativni pristup u kojem grupa socijalnih radnika obilazi porodice i pomaže im u raznim segmentima, ne bi li se tako osiguralo da se deca ne razdvajaju od porodice. Kada su razdvojeni, deca će biti institucionalizovana. To se mora sprečiti i promovisati jedinstvo porodice. Ponosan sam da kažem da je program finansirao ambasador UNICEF-a Novak Đoković, odnosno njegova fondacija.

Još jedna važna institucija je institucija romskog savetnika gde mladi Romi, koji su prošli treninge, uspevaju da dopru do populacije koja je obično marginalizovana i ostavljena sama sebi. Oni rade toliko toga. Upućuju ih na razne centre, pomažu im da ispune dokumente potrebne za socijalnu pomoć, oni čine sve. Nažalost, njihova profesija još nije priznata kao profesija i oni nisu dobili odgovarajuću akreditaciju. Na tome treba da se radi.

Šta su još bili glavni problemi, odnosno izazovi u prethodnom periodu? Dosta je, nažalost, bilo vesti o nasilju u kući, u školi…

Nasilje zabrinjava i tu je promena mentaliteta najveći izazov. Neophodno je da se deca uče nenasilnoj komunikaciji, i to od ranih godina. Nasilje ne sme da bude prihvatljivo.

Moram da kažem, mnogo toga u srpskoj kulturi je odlično, ali u nekim oblastima treba da napravimo promene koje nisu lake i koje počinju u porodici. I same institucije treba da promene mentalitet. Recimo, ako siromašna, ugrožena osoba dolazi kako bi koristila određene usluge, ona ne sme biti tretirana kao građanin drugog reda. Videli smo primere romskih familija koje neće da idu u zdravstvene centre jer su tamo primljene na loš način. Institucije nas ne uče da budemo isključivi, ali one tolerišu individualno ponašanje.

Mnogo se govori o deci i kako uticati na njih, kako im pomoći. Mislite li da se, kroz toliko programa, njihov glas dovoljno čuje? Da li se dovoljno razgovara sa njima?

Dobro ste to primetili. Učestvovanje dece ili mladih ljudi u dizajnu programa je zaista nedovoljno. Važno je iznaći mehanizme kojima će se osigurati da mladi ljudi mogu da učestvuju, da se iskažu. Prisustvovao sam panelima mladih i deca su mi postavljala teška pitanja. Moraš da budeš iskren sa decom, ne možeš sebi priuštiti da ne budeš jer ako nisi iskren, oni će to brzo prepoznati i sami će biti neiskreni. Oni su tada pričali o svojim strahovima, anksioznosti, čak i o nasilju u porodici. Jedno dete je reklo da bi bilo dobro da jednoga dana tu dođu roditelji i da im oni, njihova deca, pokažu kako misle, pate i razmišljaju.

Koji će biti fokus UNICEF–a u narednom periodu u Srbiji?

U sledećih pet godina naš fokus naravno nije drugačiji od onoga šta smo do sada radili. Mi smo utrli put u određenim oblastima i sada to treba osnaživati. Nismo završili posao na deinstitucionalizaciji dece. Moramo, takođe, kao što sam već rekao, da ojačamo porodice unutar sistema. Radimo i dalje na podršci inkluzivnom obrazovanju i promovisaćemo, kao ključni, celokupan koncept ranog učenja. U Srbiji samo 50 odsto dece uzrasta od tri do pet godina pohađa vrtiće, to jest mnogo manje od 85 odsto dece, što je prosek u Evropi. Naučne studije su pokazale da dečiji razvoj ne počinje u petoj godini, nego mnogo ranije. I što ranije ono uđe u obrazovni sistem, ima veće šanse da ostane u obrazovnom sistemu i da završi školu. Mnogim zemljama, koje su imale program rane edukacije, to je donelo rast od oko dva odsto GDP-a. Važno je od ranog doba prepoznati i razvijati detetov potencijal.

Takođe, mora se osigurati i obezbediti kvalitetno obrazovanje. U Srbiji treba uvesti nov način učenja, novu metodologiju, jedno interaktivno obrazovanje koje obuhvata dijalog među decom i nastavnicima. Kada je reč o nasilju u školi, mi ćemo nastaviti da radimo sa roditeljima. Njima takođe treba pomoć, da se posavetuju, da ih neko uputi, da mogu da se požale.

U oblasti zdravlja, svima treba omogućiti lakši i kvalitetniji pristup zdravlju. Ishrana je nešto na šta moramo da se fokusiramo. Moraju se učiti porodice šta da rade, od dojenja do vakcinacije i pravilne ishrane. Važno je naglasiti: svako dete je važno i svako se broji. I zato se ne sme izgubiti njegov potencijal, potencijal koji vam se neće vratiti natrag.