Fadilj Vokri (rođen u Podujevu 23. jula 1960), nekadašnji fudbaler Prištine (1980–1986, 172 utakmice, 55 golova) i Partizana (1986–1989, 55 utakmica, 18 golova), reprezentativac Jugoslavije (12 utakmica, šest golova), te predsednik Fudbalskog saveza Kosova (od 15. januara 2016), iznenada je preminuo u subotu 9. juna 2018. godine u Prištini, od posledica srčanog udara tokom treninga.

Već sutradan sahranjen je na groblju u prištinskom naselju Dragodan, a komemorativni govor održao je kosovski premijer Ramuš Haradinaj. Ta nedelja 10. jun zvanično je proglašena za dan žalosti na Kosovu.

Samo u jednom kratkom periodu, tu negde između subote i nedelje, na obe strane provalije koja već decenijama karakteriše odnose između Srbije i samoproklamovane države na teritoriji njene južne pokrajine, Beograda i Prištine, Srba i kosmetskih Albanaca (zaokružiti model po ličnom nahođenju) usledile su reakcije kakve su uobičajene na neočekivanu vest o smrti neke veoma poznate i bitne osobe. Iznenađenje, trenutak iskrenog priznanja za ono što je činio i učinio i u Beogradu i u Prištini, uljudna i normalna reakcija FK Partizan, čitulja u "Politici", na sahrani prisutni nekadašnji generalni sekretar kluba Žarko Zečević i bivši potpredsednik kluba Branko Ružić… U tim trenucima, u gotovo svim tekstovima na internet sajtovima citirano je ono što je Fadilj Vokri izjavio o vremenu koje je proveo u Partizanu, sa kojim je osvojio jednu titulu šampiona (1986/87) i posle pune 32 godine Kup maršala Tita (1989): "To su najlepše tri godine u mojoj karijeri. O Partizanu sam mislio sve najbolje i pre nego što sam došao u Beograd, a ono što sam doživeo u njemu, bilo je mnogo lepše od toga".

Već u ponedeljak sve se vratilo na staro, lik i delo Fadilja Vokrija prekrilo je podsećanje na 9. maj ove godine i odbijanje Fudbalskog saveza Kosova da dozvoli odigravanje humanitarne utakmice u Gračanici između fudbalera Crvene zvezde i lokalnog srpskog tima, uz obilato citiranje Vokrijeve izjave da neće dozvoliti provokacije (intoniranje himne "Bože pravde" i skandiranje "Kosovo je srce Srbije"), koje su karakterisale prethodne dve utakmice istih protivnika i sličnog karaktera.

U utorak malo ko je želeo da pročita sjajan tekst kolege Borisa Jovanovića (na sajtu sportske.net), iz koga prepisujem sledeći pasus: "Sa Vokrijem je umrlo sećanje na vreme u kome je fudbal bio nešto između bitne i podnošljive stvari, makar danas emitovali lovačke priče o kvalitetu tog življenja i loptanja u njemu. To što smo ga posle doživljavali kao neprijatelja, čoveka koji nam je ukrao neki imaginarni fudbal na koji nikada nismo ni obraćali pažnju, sasvim je druga priča. Fadilj Vokri nije ratni zločinac, ma koliko oni koji su satirali nevine želeli da ga uključe u svoje društvo. Sada više nema potrebe ni da pokušavaju, biće da su odahnuli… Malo je ovde priče o fudbalu, talibani će proslavljati današnju vest, jer budalama je lako, za njih je buka i dobošarenje kada treba ćutati način da impresioniraju svet. Vokrijeva smrt, osim tragedije za njegovu porodicu, tragedija je za nas same, ne kao navijače nekoga ili nečega, već ljude. Pokazaće nam koliko ogorčenosti, žuči nosimo u sebi, sad će se rasprsnuti onaj gnojni čir na mozgovima većine. I u Srbiji, i na Kosovu. Nema veze sa Vokrijem, o nama je reč, sa obe strane žice."

Već u sredu vredelo je upamtiti samo četiri reči koje je Fadilju Vokriju uputila Rada Trajković, majka, lekar i borac za multietničnost Kosova i Metohije: "Počivaj u miru, zemljače!"