Pre skoro tačno četiri decenije, 7. decembra 1970, kancelar Nemačke i ikona evropske socijaldemokratije Vili Brant pao je na kolena pred spomenikom herojima Varšavskog geta u kome je ubijeno, ili iz koga je u smrt transportovano oko pola miliona Jevreja, a u kome je aprila 1943. organizovana oružana pobuna koja je trajala četiri nedelje. Reakcija Branta bila je spontana, iznenađeni su bili i članovi nemačke delegacije i poljski domaćini, a većina Nemaca je tada smatrala preteranim to što je šef njihove države, ponesen emocijama, bukvalno tresnuo na kolena. Protokolom je bilo predviđeno da kancelar, kako je to već uobičajeno, pred potpisivanje Varšavskog ugovora između Poljske i Savezne Republike Nemačke, položi venac i pun pijeteta se pravi da namešta lentu, odmakne se korak dva i pokloni se. Brantovo klečanje postalo je u Evropi simbol pokajanja i izvinjenja koje vodi pomirenju. Kada se u Nemačkoj kaže Kniefall, padanje na kolena, svako prvo pomisli na Branta. Pri tom se Brant od samog početka borio protiv nacizma i fašizma, priključio norveškom pokretu otpora, u Nemačku se vratio kao major Norveške sa norveškim državljanstvom, odgovornost za nacističke zločine osećao je samo zato što je bio Nemac.

Bez želje da bilo ko poredi Branta i Tadića, baš kao što ni stihijsko lokalno zlo koje su dve države cedile iz sebe može da se poredi sa sistematskim zlom svetskih razmera Hitlerove Nemačke, tek građanin Srbije Boris Tadić, koji je trenutno na funkciji predsednika države i Demokratske stranke, prošle nedelje u Ovčari kraj Vukovara nije pao na kolena niti je bilo bilo kakvih neočekivanih događaja tokom "posete pomirenja". Boris Tadić je rekao ono što je reći trebalo, njegov hrvatski kolega Ivo Josipović uzvratio je istom merom, a priključila se i šefica vlade Hrvatske Jadranka Kosor, koja je svime bila zadovoljna, pa i "dostojanstvom", s kojim su predstavnici udruženja hrvatskih veterana pozdravili dolazak predsednika Srbije. Kritike na obe strane bile su nadglasane odzvanjanjem pohvala.

REČI IZVINJENJA: Na vencu koji je Boris Tadić položio na spomen-obeležje masovne grobnice u Ovčari, gde su pripadnici JNA i paravojnih srpskih formacija 20. novembra 1991. ubili više od 200 hrvatskih zarobljenika i civila, pisalo je: "Nevinim žrtvama, predsednik Republike Srbije Boris Tadić." "Došao sam ovde da uputim reči izvinjenja i iskažem žaljenje", rekao je Tadić i izrazio uverenje da se na taj način mogu stvoriti mogućnosti da Srbi i Hrvati, Srbija i Hrvatska, okrenu novu stranicu istorije i da "našu decu oslobodimo bremena devedesetih godina". Jer: "Sve što se dogodilo Srbima i Hrvatima u dvadesetom veku može biti sklopljeno u knjigu prošlosti, a to je čin pisanja knjige budućnosti."

Ivo Josipović rekao je da su u Ovčaru, mesto bola i stradanja žrtava bezumne politike, došli "da se poklonimo žrtvama, izrazimo saučešće, ali i obećamo da nijedan zločin neće ostati nekažnjen". On je izrazio uverenje da će ovim biti dat novi podsticaj za otkrivanje sudbine nestalih i uspostavljanje dobrosusedskih odnosa i da je moguća drugačija politika mira i prijateljstva. U Paulinom Dvoru u blizini Osijeka, gde je krajem 1991. ubijeno 19 civila srpske nacionalnosti, predsednik Josipović izjavio je da oni koji su ostali iza žrtava tog zločina zaslužuju izvinjenje i istakao da će Hrvatska progoniti svaki zločin, bez obzira na to ko ga je počinio.

"Tadić i Josipović ušli su u ovo s jednim unaprijed zadanim minusom, koji pokazuje da i Srbija i Hrvatska još čekaju državnike najvišeg, brandtovskog kalibra, iako nema dvojbe da su se njih dvojica više približili tom profilu od svih svojih prethodnika…", piše tim povodom Marinko Čulić u samostalnom srpskom tjedniku "Novosti". "Sve je to ples na vrlo tankoj žici. Jer, u krajnjoj liniji još nisu kažnjeni ni počinitelji zločina u Varivodama gdje je, rekosmo, Josipović uz državni protokol nedavno otkrio prvi spomenik srpskim civilnim žrtvama iz rata u Hrvatskoj, pa odmah vidiš da je tu još premalo zbilja dovršenoga i previše površno zakrpanih ratnih rana. Sva sreća da većina Vukovaraca obje nacionalnosti prihvaća Tadićev dolazak, možda ta važna činjenica koja je preglasala korteširanje desnice pomogne da hrabra, ali smisleno nedovršena misija dva predsjednika ipak uspije."

KO KOGA NE RAZUME: Kada se činilo da se posve pozitivna halabuka oko istorijske posete Tadića Vukovaru slegla, strasti je uzburkala, pogotovu u Hrvatskoj, izjava predsednika SDSS-a, koalicionog partnera HDZ-a, Vojislava Stanimirovića da rat u Vukovaru zapravo nisu započeli Srbi. "Vidite, hrvatska strana stalno potencira da su iz bolnice na Ovčaru odvedeni hrvatski ranjenici, bolesnici i bolničko osoblje", rekao je pored ostalog Stanimirović u intervjuu "Politici". "S druge strane, imamo informacije da su u bolnici bile oružane snage koje su se preobukle u bolesnike. I sada ovi protokoli koji su predani mogu rasvijetliti što je tu istina, koliko je bilo stvarnih bolesnika, a koliko vojnika. Jer, oni koji nisu u tim protokolima, zapravo su preobučeni vojnici", rekao je Stanimirović. Stanimirović je u Hrvatskoj zasut paljbom kritika sa svih strana uz konstataciju da se tačno zna ko je tu i na koga izvršio agresiju, a Josipović je rekao da Stanimirović nije baš najbolje razumeo smisao posete predsednika Srbije. Predstavnici državnog vrha Hrvatske vidno su smirivali situaciju.

"Stanimirovićeva izjava kao da se vraća na dobro poznati diskurs relativiziranja ratnih događaja", piše u "Jutarnjem listu" Jelena Lovrić. Što je za nju "tim čudnije", jer i sam priznaje da je u Vukovaru počinjen ratni zločin i Tadiću zahvaljuje što je kao "predsjednik Srbije primio teret te odgovornosti na sebe", što za Srbe u Hrvatskoj predstavlja "svojevrsno olakšanje". "Od nikom potrebnog i štetnog nadmudrivanja o tome tko je počeo rat, Srbima u Hrvatskoj životni je interes da konačno postanu sastavni dio hrvatskog državnog korpusa", nastavlja Lovrić. Što znači da hrvatska država i ratne žrtve na njihovoj strani smatra svojima. Što do sada nije bio slučaj… Eventualno su se pod pritiskom Europe dvije liste spajale provizorno, klamericom. Josipovićevim poklonom u Varivodama i zajedno s Tadićem u Paulinom Dvoru otvara se prostor za uvažavanje i srpske strane istine o proteklom ratu."

HRT se u nedelju ozbiljno pozabavio i peticijom koju su u ime 404.000 prognanih i izbeglih Srba iz Hrvatske potpisali predstavnici izbegličkih udruženja i zavičajnih klubova Srba iz Hrvatske, a kojom se od EU traži da ne dozvole zatvaranje Poglavlja 23. o ljudskim pravima u pristupnim pregovorima, te prijem Hrvatske u Evropsku uniju, dok se ne reše statusna, imovinska i druga stečena prava izbeglih i prognanih Srba, to jest dok Hrvatska "ne prestane sa diskriminacijom i ne dostigne evropske standarde u poštovanju statusnih, stanarskih i drugih imovinskih i stečenih prava" svojih građana srpske nacionalnosti. Peticija je adresirana na predstavništva 27 zemalja članica EU, Europsku komisiju, Savet Europe, Europski parlament, OEBS i UNHCR. I u ovom slučaju je kao gost dnevnika HRT-a predsednica hrvatskog Nacionalnog odbora za praćenje pregovora s Evropskom unijom Vesna Pusić naglašeno umirujuće rekla da Hrvatska, naravno, treba da ispuni sve stavke Poglavlja 23 o ljudskim pravima u pristupnim pregovorima sa EU, i to zato što je naprosto pristojno da jedna država vodi računa o pravima svojih građana ma koje nacionalnosti oni bili.

U kontekstu Tadićeve posete Vukovaru sa raznih strana su spominjani i "Oluja" i Jasenovac, naglašavani su svi realni i iracionalni problemi između dve države, govorilo se o tuđoj krivici pozivajući se na "nesumnjive, svima poznate istorijske činjenice". Oni koji su opet jednom našli dobar povod da mudruju o tome ko je koga prvi, a ko drugi, i ko je kome koga ili čega više ili manje, pa ko kome ovoga ili onoga manje ili više duguje, nisu baš, kako je rekao Josipović, shvatili smisao Tadićevog izvinjenja, poruke koja je sa Ovčare trebalo da stigne do – Kablara.

Smisao je veoma jednostavan: da se pokajanjem, izvinjenjem i pomirenjem na vrhu podstakne bilateralni, privredni, kulturni i svaki drugi regionalni napredak, jugoslovenskih zemalja opterećenih zlom krvlju devedesetih. A svakako nije na odmet ni što se u Briselu veoma blagonaklono gleda na gestove ispružene ruke, pa se možda i progleda kroz prste na javašluk na nekom drugom polju.

VESNICI IZVINJAVANJA: Posle izvinjenja za genocid-masovno-ubistvo u Srebrenici, posle izrečenog u Ovčari, Tadiću se na Zapadu pripisuje pionirska uloga u izvinjavanjima na prostoru bivše Jugoslavije.

To valjda zbog inostranog konsenzusa oko količine i žestine zločina i tragedija koje se na dušu stavljaju Miloševićevoj Srbiji, pa Tadićeva izvinjenja imaju veću političku, medijsku i edukativnu težinu od izvinjenja, recimo, premijera-predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, koji je još u junu 2000. godine rekao: "U svoje ime i u ime građana Crne Gore… upućujem iskreno žaljenje svim građanima Republike Hrvatske, posebno Dubrovnika i Dubrovačko-neretvanske županije, za svu bol, sva stradanja i sve materijalne gubitke koje im je naneo bilo koji predstavnik Crne Gore u sastavu JNA u tim tragičnim događajima." Tadić je sa izvinjenjima počeo 2004. u Sarajevu, pa 2007. u Zagrebu, pa je na njegovo obećanje i inicijativu njegovog DS-a Skupština Srbije u martu ove godine posle žučne rasprave usvojila Deklaraciju o Srebrenici, doduše bez da se reč genocid eksplicitno pomenula, za šta je Srbija pohvaljena u Briselu. Od kako je prošle godine stupio na dužnost predsednika Hrvatske, Josipović se izvinjavao u Jasenovcu, u Sarajevu, i prošle nedelje u Paulinom Dvoru.

Pred Tadićev odlazak u Vukovar i novoizabrani član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović je smatrao za shodno da se izvinjava: "Za svakog nevino ubijenog čoveka koga je ubila Armija BiH ja se izvinjavam", navodeći da je svaka nevina žrtva jednaka. Za sve što se događalo i događa na Kosovu još se ni jedan državnik nije izvinjavao.

Niko ne dovodi u sumnju da je pozitivno što se državnici u ime svojih naroda izvinjavaju za zlo i zločine počinjene drugim narodima, makar kao vesnici boljih vremena. Ali dok to ne prate sistemske ni državne institucije, ni obrazovni sistemi, ni mediji, dok su junaci jednih zločinci za druge, i obrnuto, dok se ralativiziraju zločini i opravdavaju zločinci, izvinjenja političara ostaće samo gestovi dobre volje i političke korektnosti pred budnim okom evropskih institucija. U Srbiji se uz Srebrenicu obavezno dodaje Bratunac, u Sarajevu se Dobrovoljačka ne smatra zločinom, u Hrvatskoj je moralna čistoća "Oluje" tabu, dok je u Srba to etničko čišćenje, NATO-bombardovanje je za Srbe zločin, za Albance oslobodilačka vojna intervencija, baš kao što se za jedne "Oslobodilačka vojska Kosova" borila za slobodu jednog naroda, dok je za druge to zločinačka teroristička organizacija.

Tadićevo i Josipovićevo izvinjenje za jedne je premalo, za druge previše. Svakako je tek začetak procesa pomirenja koji će trajati decenijama.

Francuska i Nemačka

ISTORIJSKI GEST: Vili Brant u Poljskoj

Dug proces pomirenja

U Nemačkoj se sve do kraja šezdesetih godina samo "gledalo u budućnost", sve dok stotine hiljada studenata nije na ulicama zahtevalo da se polože računi

Sećam se svog prvog polugođa u Beogradu: kada bi se spomenula Hrvatska, razgovor bi zapeo. Isto to samo obrnuto na hrvatskoj strani, rat je delovao kao ogledalo.

Nijedan od mojih prijatelja u Beogradu nema ništa "protiv Hrvata", nijedan od Hrvata, koje sam ja sreo, nema ništa "protiv Srba". Jasno je da moji prijatelji nisu oni u majicama sa likovima Mladića ili Gotovine. Svi moji poznanici hoće "da gledaju u budućnost". Niko ne govori o ratu. Međutim, javlja se određeno zadovoljstvo pošto su se u Beogradu pojavili prvi hrvatski plakati koji reklamiraju letnji odmor na Jadranu. "Kad je reč o parama, opet nas hoće."

Da li su neki političari pojurili isuviše daleko unapred, jer su ih iznenada spopale vizije međusobnog izvinjavanja? Da li masa ljudi može da ih sledi? Meni pada u oči da svi samo žele "da okrenu novi list", a da se ne pozabave prošlošću. Dok se Tadić i Josipović međusobno posećuju uvek nanovo čujem: "Izvinjenje je ok, ali i oni su ubijali." I Erih Honeker, suočen sa neuspesima pozne Narodne Republike Nemačke, uvek je samo želeo "da diskutuje o budućnosti". Rezultat: morao je da ode. Tačno suprotno od toga: kako je Vili Brant pao na kolena u Varšavi, kako su se Miteran i Kol držali za ruke u Verdenu, na njih često moram da mislim u Beogradu. Opraštati je teško – moj francuski prijatelj Bernar me, na primer, nije poveo svojoj kući: "Moj otac je bio u pokretu otpora, a ti si Nemac…"

Obraditi prošlost je naporno: moj profesor romanistike upozoravao je nas studente bez trunčice zamišljenosti, sasvim "pragmatično" da zapamtimo ime Oradur sir Glen (mesto jednog masakra Nemaca nad Francuzima), jer prilikom testova u Francuskoj za to rado pitaju nas, Nemce. I moj otac je, čini se, posedovao taj strahoviti pragmatizam zaboravljanja: gledati napred, konstruisati automobile, nikako ne otvarati stare rane. Godinama smo se svađali. A, kada je penzionisan, prvo što je uradio bilo je da osnuje društvo nemačko-francuskog partnerstva. Prvo sam pomislio da je to nekakav gastronomski projekat. A zatim mi je objasnio da je to njegovo lično obeštećivanje. On je u toku rata bio u Francuskoj kao nemački oficir, hteo je nečim da uzvrati na ispruženu ruku Francuza. Imao sam pred sobom takoreći neku novu vrstu tate.

Zašto mu je bilo potrebno toliko vremena? Zašto je pomirenje tako teško?

DUGAČAK PUT: U Nemačkoj je bilo i težih slučajeva od mog oca. Bili su tu stari nacisti: ništa nisu mogli da nauče, bili su zazidani u sebe, jednim delom i protežirani. Zatim politički korektni pragmatičari: "Čiji hleb jedem, njegovu ću pesmu pojati." Pa ravnodušni: "Politika je prljavi posao, nas niko ne pita." (Nisu ni želeli da ih neko nešto pita.) U Nemačkoj se sve do kraja šezdesetih godina samo "gledalo u budućnost", sve dok stotine hiljada studenata nije na ulicama zahtevalo da se polože računi. A zatim je to usledilo utoliko snažnije. Rat se potiskivao 25 godina, zaboravilo se na gasne komore, mnoge ubice niko nije dirao. Bumerang se vratio i doslovno potresao svaku pojedinu porodicu: Šta si ti radio za vreme rata? Zašto si ćutao? Pa, znao si za Jevreje! Na ta pitanja su milioni nemačkih muškaraca morali da odgovore svojoj deci. Šta se zataškavalo 25 godina, tresnulo je punom snagom, a naša generacija bila je neumoljiva, hvala Bogu.

Kako je to moglo da se dogodi?

Generacija naših očeva (a mnogi naši očevi i lično), počinili su najgore zločine, a malo njih se borilo protiv toga. Ali posle rata se nije prvo mislilo na obrađivanje prošlosti, nego na krompir i ugalj i hleb, a kasnije na frižidere, automobile i putovanja u Italiju. Svako živ hteo je da bude "normalan". "Normalno" je uopšte bila baš reč pedesetih godina, niko nije hteo da bude nešto naročito, niko više nije želeo rat, svi su hteli da žive "normalno", ubice takođe.

HLEB I PUTER: Da li je, dakle, tada sve pošlo naopako? Ne sasvim. Nekoliko godina kasnije sam za vreme studija čuo za dva francuska političara: Žana Monea i Roberta Šumana. Oni su bili članovi pokreta otpora protiv nacista, hteli su pre svega da razgrade mržnju između Nemaca i Francuza i posle rata su imali jednu ideju: na dnevnom redu tog časa nisu bile političke kampanje, nego hleb, puter, rad i slobodna trgovina. Pored toga, trebalo je takođe i da se neguju susreti između ljudi, pre svega između omladine dve zemlje. Na prvom mestu bilo je da ljudi više ne gladuju. Ako nisi gladan, bolje možeš da oprostiš ili da moliš da ti se oprosti. Jednostavno i pametno. Danas znamo da je tako nastala Evropska unija. Nemačka i Francuska morale su da prođu kroz beskonačno dugačke faze obrađivanja prošlosti, bezbroj omladinskih susreta, razmene studenata, kontakata između preduzeća. Ali kada sam godinama posle toga živeo u Francuskoj, ustanovio sam da se isplatilo. Mi smo se uvežbavali u pomirenju i pri tom smo daleko prevazišli političare.

Bernd Kleinheyer