Stiče se utisak da Misija MMF-a nikada ranije nije bolje dočekana u Srbiji nego proteklog ponedeljka, kada su u Beogradu počeli pregovori o novom stend baj aranžmanu, koji bi trebalo da se okončaju kreditom iz Vašingtona od, verovatno, oko tri milijarde dolara, u naredne dve godine. Cela je zemlja, naime, u strahu da će sve razorniji talasi globalne krize koji stižu na Balkan – i Srbiju vratiti u Miloševićeva vremena siromaštva i privredne paralize, pa više niko ni iz opozicije i ne pomišlja na "oslonac na sopstvene snage".

Pošto će novac povučen iz MMF-a ojačati posrnule državne devizne rezerve, za trenutak je otklonjena mora državnog bankrotstva i apokaliptična perspektiva sloma dinara prema evru, a najavljeni "nadzor" ove institucije nad domaćom ekonomskom politikom kao da vraća poverenje i u dobrano poljuljani autoritet Cvetkovićevog kabineta. Utihnula su čak i "analitička" ideološka ogorčenja prema navodno "promašenim ultraliberalnim koncepcijama" MMF-a, kao starog "uterivača u kapitalizam", jer sada je, izgleda, svima najvažnije da se preživi uz žirantske pare svetske finansijske centrale. Čak i Nenad Popović, u ime DSS-a, traži razgovore opozicije sa MMF-om, to jest "kontrolu" tih razgovora, mada tvrdi da Srbija od Rusije može dobiti pomoć od čak šest milijardi u naredne dve godine i tako ući u krug zemalja (Ukrajina, Belorusija, Kirgistan i Island) koje su se na taj način već vezale za Putina.

U ovom (nešto jače karikiranom) društvenom kontekstu počeli su naši ozbiljni razgovori sa MMF-om, pa kako, zasad, o njihovom konačnom scenariju tek možemo da nagađamo, valja se ukratko osvrnuti na pitanje da li Srbija dočekuje strane pregovarače sa jasnim stručnim ocenama onoga što nam se u privredi trenutno događa, kao i na pitanje da li je pripremljena platforma za razgovore uverljiva sa gledišta metoda kojima treba ostvariti nužne ciljeve u narednim godinama? Odgovore na ta pitanja još je nemoguće dati. Jedine indikacije u tom pravcu mogu se pronaći u materijalima sa nedavnog ekonomskog savetovanje naše privredne i političke elite na Kopaoniku (Biznis forum 2009), koje je, zbog PR megalomanije i "viška prioriteta", gotovo ismejano u javnosti.

Preciznije rečeno, po šašavoj političko-marketinškoj koncepciji, ispalo je da je susret na Kopaoniku prilika da naši vodeći državni funkcioneri strogo posavetuju ekonomske stručnjake i privrednike, a ne, obrnuto i logično, da bar saslušaju njihove dijagnoze i preporuke. A, sudeći po zborniku radova izdatom pod naslovom "Rast u uslovima globalne recesije i finansijske krize: (ne)konvencionalne inicijative", bila je reč, ipak, o jednom stručno respektabilnom sajmu mišljenja, možda najboljeg što je naša ekonomska struka sačinila poslednjih meseci. Ovde možemo izdvojiti samo nekoliko ocena koje mogu zaintrigirati pažljivije pratioce domaćeg stručnog promišljanja problema Srbije u tekućoj krizi i možda natuknuti o čemu će se diskutovati sa Misijom MMF-a.

Na primer, zanimljiv je pokušaj Pavla Petrovića da tačno locira pravce udara finansijske krize na Srbiju, to jest da objasni krucijalni razlog sloma domaće konjunkture u poslednjem kvartalu 2008. godine. Prema podacima koje on navodi, Srbija je u prvom kvartalu prošle godine imala stopu međugodišnjeg rasta bruto društvenog produkta od 8,5 odsto, a u poslednjem kvartalu ta je stopa pala na 2,7 odsto. Međutim, kada se pogleda produkt prerađivačke industrije, onda smo 2008. godinu počeli kvartalom sa stopom od 3,9 odsto, a završili sa stopom od – pet odsto, to jest završili smo je sa dubokom industrijskom recesijom. Po Petrovićevoj oceni, glavni uzrok pada privredne aktivnosti jeste pad agregatne tražnje u poslednjem kvartalu – to jest pad domaće tražnje sa stope rasta od 10,7 u prvom kvartalu, na stopu rasta od 2,8 odsto u poslednjem kvartalu (a ona generira 90 odsto tražnje u Srbiji, dok izvozna tražnja učestvuje samo sa deset odsto). Iz ovih "suvih" cifara proizlazi nešto šire razumljiva ocena da su kupci u Srbiji odjednom ostali bez kredita. To pokazuje i podatak da je prirast kredita u prvom kvartalu 2008. godine u Srbiji bio 1333 miliona evra, a u poslednjem kvartalu samo 287 miliona evra. A bez kredita u Srbiji, pa ni u celom svetu, nema tražnje.

Petrović postavlja hipotezu da je Narodna banka Srbije, paralelno sa osekom priliva kapitala iz inostranstva i bekstvom 926 miliona evra devizne štednje i 113 miliona evra depozita privrede iz poslovnih banaka (u slamarice, pre svega), kontrolišući depresijaciju dinara prema devizama (prodajom deviza, pa tako istovremeno i "poništavanjem" dinara) toliko "isušila" tražnju (to jest smanjila ukupnu novčanu masu) da to nije mogla kompenzirati ni država, koja je trošeći svoje depozite na namirenje predizbornih obećanja išla naruku privrednoj aktivnosti. Krajnje uprošćeno, Petrovićev implicitan savet je da se sa MMF-om prodiskutuje pitanje monetarne politike i praksa faktičke politike "ciljanog deviznog kursa" NBS-a, jer osnovna kamata izgleda da više ne deluje, uprkos grotesknoj visini.

Samo da spomenemo još da je i prilog Dušana Vujovića u "Kopaoničkom zborniku" i ovoga puta zanimljiv, posebno zbog njegovog trenutnog položaja – položaja glavnog ekonomiste u nezavisnoj grupi za ocenu rada Svetske banke (on je inače dugogodišnji funkcioner ove banke). Vujović u svom prilogu, naime, daje i lično mišljenje o inače tugaljivom mestu u antikriznoj strategiji Vlade Srbije (koje inače spada u standardne pakete antikriznih mera) – onom u kome se "fiskalni stimulans" koristi za održanje ekonomskog rasta. On prvo ističe da su među našim ekonomistima oko ovog pitanja podeljena mišljenja, pa su jedni za što više tog stimulansa, a drugi su sasvim protiv. Vujović smatra da je rešenje negde u sredini. Tačnije rečeno, on kaže da je protiv neodgovornog korišćenja fiskalnog stimulansa (kako po obimu tako i po nameni) jer "svaki dinar (evro ili dolar) fiskalne ekspanzije za kojim danas posegnemo biće sutra javni dug koji ćemo morati da vratimo (sa kamatama)". Naravno, prethodno valja preživeti, da bismo mogli vraćati pare.