DOS je od 28. juna do danas klizio iz "do sada najveće krize" u "do sada najveću krizu". Politikolog Vladimir Goati čak kaže da DOS ne postoji od 17. avgusta, od afere Gavrilović. U utorak popodne (11. novembra) šef poslaničke grupe DSS-a u Skupštini Srbije Dejan Mihajlov uputio je zvanični zahtev Skupštini da po hitnom postupku izglasa obavezujuću preporuku na osnovu koje bi vlada predložila predsedniku Republike da raspiše vanredne parlamentarne izbore u Srbiji. Nova predsednica Skupštine Nataša Mićić iz formalnih razloga je odbila inicijativu, jer po hitnom postupku se može usvajati samo zakon. Prihvatila je da u dnevni red uvrsti predlog DSS-a za donošenje zakona o Haškom tribunalu. DSS-ovci su po samodefiniciji legalisti i formalisti i malo je verovatno da nisu videli formalni nedostatak svog predloga. To i nije bio predlog već demonstracija preko koje je tema izbora ušla u politički život.

FORMULA 131: Veče pre toga čelnici (ili opunomoćenici) 17 članica Predsedništva DOS-a (bez predstavnika DSS-a) usvajaju saopštenje u kome se kaže: "Predsedništvo DOS-a poziva DSS da se vrati na reformsku političku platformu, koju je napustio, da bismo bez prethodnog uslovljavanja razgovarali o normalizaciji međusobnih odnosa". U osnovi, Predsedništvo DOS-a je zapravo konstatovalo da ta koalicija raspolaže sa 131 mandatom u Skupštini Srbije, što je, kako se navodi, "jasna parlamentarna većina za sprovođenje reformi", čitaj, srpski premijer Zoran Đinđić sakupio je većinu koja onemogućuje da vlada ne padne u Skupštini. U tom smislu može biti važan nedavni razgovor srpskog premijera (dva razgovora, radi razjašnjenja nesporazuma) s Velimirom Ilićem, predsednikom Nove Srbije, čiji je predstavnik takođe glasao za otpozdrav na Koštuničino pismo u kome je ovaj zahtevao da se u Skupštini Srbije sve vrati na prethodno stanje, to jest da se mesto predsednika Skupštine vrati Demokratskoj stranci Srbije. Skupštinska većina je u jednom neprijatnom trenutku (uhvaćeni u krađi) pokrenula postupak za opoziv Maršićanina, ovaj je, pred samo glasanje, podneo ostavku, pa je skupštinska većina izabrala novu ličnost za predsednika Skupštine – Natašu Mićić, članicu Građanskog saveza Srbije, koji sada ni kriv ni dužan drži ministarstvo spoljnih poslova, gradonačelničko mesto u Beogradu, ministarstvo prosvete i Telekom. Za nju je od 240 prisutnih poslanika glasalo 125 (i ona je glasala "za", što nije morala), protiv je bilo 79, nije glasalo 35, a uzdržan je bio jedan poslanik.

Obrazlažući predlog DOS-a, šef poslaničke grupe DOS-a Čedomir Jovanović optužio je predsednika Skupštine Dragana Maršićanina, da je prekršio koalicioni sporazum, da je stavljao u prvi plan interese DSS-a, da nije poštovao dogovor da podrži zakon o radu…

Vladina strana je optuživala DSS da manipuliše videodokazima (glasanje Lejle Ruždić), ali je, naravno, prestala da dokazuje da je "solunac" Novaković, inače predsednik Skupštine Novog Sada glasao. Sve je zatim zamenjeno jačom pričom o "sudbini reforme". Tako je "reforma" ubila dostojanstvo parlamenta u trenutku kada se ređala serija skandala koji su prošli bez kazni (ministar rada Dragan Milovanović se nekoliko dana ranije potukao sa socijalističkim poslanicima, odsutni poslanik glasao – do kraja je ostao nerazjašnjen taj sporni video dokaz).

KONCEPCIJSKI RAZLAZ: Formalno gledano, DSS je prvi ušao u taj "završni obračun" time što je, nejasno zbog čega, glasao protiv Zakona o radu u načelu, ne sačekavši da u raspravi o amandmanima neki od ključnih prigovora DSS-a budu eventualno prihvaćeni. Kasnije je DSS povukao amandman kada je većina izglasala jednu kompromisnu formulaciju Nove Srbije.

Čedomir Jovanović, šef poslaničke grupe DOS-a, zamerio je Maršićaninu da se ovaj držao obaveze da će poslanička grupa DSS-a podržati Predlog zakona o radu kao ključan za sprovođenje privatizacije, pošto je, zauzvrat, DOS podržao paket pravosudnih zakona koje je predložio DSS. Maršićanin je, braneći se, negirao bilo kakvu trgovinu kad je reč o Zakonu o radu, dodavši jednu optužujuću aluziju: "Može Čeda Jovanović da priča šta hoće, DSS nije trgovac u ovom hramu!" Maršićanin je, naravno, ponovio da je prilikom glasanja za Zakon o radu utvrđena krađa. Đinđiću je prebacio da politiku još od 1991. smatra kao sredstvo za ličnu korist. Na prigovor da je DSS – "antireformska" Maršićanin se ruga "samoproglašenim reformatorima" iz Đinđićeve vlade koji vladaju uredbama kao u vreme Slobodana Miloševića i Mirka Marjanovića i da čuvaju nesposobne ministre Batića, Mihajlovića i Milovanovića.

Jovanović, a kasnije i Đinđić, tvrdili su da je obračun bio neminovan zato što je došlo do "potpunog koncepcijskog razmimoilaženja DSS i DOS-a" i zbog "koalicije DSS-a sa strankama koje su politički oponenti DOS-a". Ta koalicija se po Jovanovićevim rečima potvrdila prilikom donošenja Zakona o privrednim komorama, o Agenciji za mala i srednja preduzeća i Zakona o radu. Braneći se od neprijatne optužbe DSS-ovci su pokazivali da je jedna stranka, koja bi takođe trebalo da spada u oponente DOS-a, Stranka srpskog jedinstva, najavila da će glasati za smenu Dragana Maršićanina, zajedno s DOS-ovcima i da je glasala i za druge vladine predloge.

SSJ je, doduše, najavio da će glasati i za smenu Đinđićeve vlade, ako postupak za njeno razrešenje bude pokrenut. U toj mogućnosti (da vlada bude oborena) možda leži i važan uzrok za ubrzanje rascepa.

SABIRANJE I ODUZIMANJE: Đinđićeva vlada je na početku sukoba očito bila suočena s brigom za svoj opstanak i morala je da sanira nekoliko problema. Najviše spekulacija izazivalo je nejasno držanje Nove Srbije, koja ima sopstvenu poslaničku grupu od 8 poslanika, što je vladinu većinu sa 131 moglo da spusti na 123 poslanika. Vođeni su pregovori da se Ilić obećanjima i ubeđivanjem pacifikuje i zadrži u jatu. Ilić je dao svoj glas za složan odgovor sedamnaestorice DSS-u u trenutku kada bi glasanje za povratak na prethodno stanje objektivno značio poniženje samog parlamenta, ali je dan kasnije objašnjavao da mu je nezgodno da se pogađa, da on nije trgovac, da on, inače, smatra da vladu treba rekonstruisati, da DSS treba da dobije veće učešće u vlasti, itd.

Rascep u PDS-u generala Perišića doveo je u pitanje tri poslanička mandata, ali su statutarnim odlukama ove partije i većinom u Skupštinskom odboru mandati disidentskim "Vuksanovićevim" poslanicima (Karajčić, Tomić, Bajčetić) oduzeti i vraćeni pod kontrolu generala Perišića i vladine većine. Ostaje sumnja oko toga šta će biti s tužbom drugog generala, socijaldemokrate Obradovića, koji pokušava da pred Vrhovnim sudom ospori odluku srpskog Ministarstva pravde i liši mandata Orlićevu grupu poslanika. Zgodno je pretpostaviti kako će sud suditi u ovoj političkoj materiji!

Orlićeva grupa je, kako izgleda, tražila da njen član Rodoljub Šabić bude novi predsednik Skupštine, a bilo je i drugih protesta (iz Socijaldemokratske unije kojoj Orlićevo krilo teži) zbog toga što nisu dovoljno pitani tokom skupštinske krize, pa je kvorum za smenu Maršićanina i izbor nove predsednice sakupljan u nekoliko navrata, te se rasprava koju je vladina većina želela da zbrza (dogovor je bio da se njihovi poslanici ne javljaju za reč) s pauzama produžila na dva radna dana.

Kada je skupština nastavila rad, vladina većina (koja se zbog nečega, a valjda ne zbog anticipacije budućnosti, još zove Demokratska opozicija) nekoliko puta je imala problem s kvorumom, da bi u utorak uz pomoć Administrativnog odbora izdejstvovala tumačenje poslovnika po kome poslanici koji prilikom utvrđivanja kvoruma napuste salu zaslužuju disciplinsku meru opomene (koja povlači materijalnu kaznu). To su već znaci nervoznog uterivanja discipline u inače nedisciplinovan i neozbiljan parlament, što ne svedoči o sigurnoj i komotnoj većini.

GUMICA: Na vladinoj strani videla se izvesna užarenost i želja da se DSS popuno potuče i izbriše gumicom. Predsednik vlade Đinđić, zatim Jovanović, Vesić, a naročito lideri ili savetnici manjih stranaka predlagali su da se DSS-u oduzmu mandati. Sociolog Slobodan Antonić smatra da je Đinđić izjavom da će promeniti sastav parlamenta (oduzeti mandate) ukoliko bude pokrenuto pitanje poverenja vladi, zapravo dao povod za pokretanje postupka za smenu, jer ne treba vlada da kontroliše parlament, već parlament vladu. Kralj Milan je jednom, kad su pobedili radikali, odlučio da u parlament uđu samo drugi s liste, pa je ostao izraz "dvoglasci". Politikolozi tu pojavu zovu "ministerijalizam", koji u našem slučaju ima sasvim specifičan oblik. Srpska vlada ima mnogo potpredsednika, to su uglavnom šefovi manjih stranaka koji imaju u šaci svoje poslanike.

Najava oduzimanja mandata DSS-u delimično je predstavljala pretnju praznom puškom, jer vladina većina u DOS-u više i nema u rezervi dovoljno poslanika da bi, na primer, zamenila celu poslaničku grupu DSS-a (potrošili su, ako je dobra naša računica, nekih 28 rezervnih mandata sa izborne liste i ako bi oduzeli mandate DSS-u, pa bi deo mesta morali da poklone socijalistima, radikalima i Stranci srpskog jedinstva). Iz DSS-a su poručivali da to može da se desi "isključivo pravnim nasiljem" uz podsećanje na to da zajednička poslanička lista ipak nosi ime Vojislava Koštunice.

DIM: U DSS-u očito smatraju da "strela leti" prema Đinđićevoj vladi. Maršićanin je naglasio da se dok je bio predsednik Skupštine, zalagao da Skupština kontroliše vladu, što joj je ustavna obaveza, ali da DOS "to očigledno ne želi". I on je konstatovao da je došlo do velikih koncepcijskih razlika po tome što su neki za vladavinu zakona a neki za vladavinu uredbama. Čak je uneo i ličnu notu primetivši da on nikada nije bio član DOS-a, bio je to samo preko članstva DSS-a u DOS-u, samo što nije rekao da mu skinuše teret s duše.

Kao ni Đinđićeva, ni Koštuničina strana ne može sada stati. "Mi ne postavljamo pitanje ko je predsednik vlade, ali postavićemo", najavio je Maršićanin. Bilo je logično pretpostaviti da bi DSS mogao da primeni jedan sporiji institut, institut interpelacije, s obzirom na to da ovo nije povoljno vreme za izbore, pošto pregovori s Crnogorcima još nisu počeli, a i vladina strana ponavlja da upravo predstoje važni međunarodni finansijski pregovori. Najmanje 50 narodnih poslanika može da podnese interpelaciju na Vladu ili ministra. Vlada razmatra interpelaciju i dostavlja predsedniku Narodne skupštine svoj stav povodom interpelacije najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema interpelacije. Interpelacija se stavlja na dnevni red prve naredne sednice Narodne skupštine, koja se mora održati najkasnije 15 dana od dana dostavljanja stava Vlade. To bi problematizovalo položaj vlade, a DSS bi možda bio u povoljnijoj situaciji da raspravu pretvori u glasanje o poverenju. Za tu varijantu morao je međutim da ima saradnju bar pet nekompromitovanih poslanika koji bi se pridružili inicijativi.

Neki od poslanika su skloni da zaključe kako nije zakon o radu iznervirao Đinđićevu vladu, već je to bio miris duvanskog dima. U dnevni red je još za Maršićanina, začudo bez neke javne pažnje, uvršten Predlog odluke o obrazovanju Anketnog odbora radi sagledavanja stanja u oblasti proizvodnje i prometa duvana i duvanskih proizvoda. U predlogu, cilj tog Anketnog odbora je da ispita da li postoje razlozi za ustavno osporavanje Uredbi o evidentiranju prometa robe koja ide na Kosovo i Metohiju; da utvrdi koliko su budžeti Srbije i Jugoslavije oštećeni činjenjem ili nečinjenjem vlade Srbije i da utvrdi činjenice vezane za pisanje strane i domaće štampe koje se tiču prometa duvana. Ta tema je eskalirala još u avgustu kada je DSS najavio da će tražiti raspravu u radu vlade. Tu temu vlada dočekuje s konsolidovanom većinom od 131 poslanika, ali će biti interesantno videti da li će vlada sprečiti formiranje tog odbora, a ako ne odbije, šta će odbor utvrditi.

Đinđić se posle sednice Predsedništva DOS-a ponašao kao da su sve nevolje za njegovu vladu prošle – rekao je da DSS između vlasti i opozicije ne može dugo da se opstane, zaključivši da je "ovde čvrsto jedinstvo 17 stranaka". "Izvorni DOS je tu", kaže Đinđić, objašnjavajući da podrška koju ima DSS i "nije autentično reformska", a da je javnost u većini za reforme i da stoji iza njegove vlade.

Koštuničina strana Đinđića proglašava samoproglašenim reformatorom, prebacujući mu da ako bi se merilo po njegovoj ličnoj popularnosti, reforma bi imala više protivnika nego pristalica.

Zasad jedino DOS u celini ima dovoljnu podršku (za nekoliko procenata manju od polovine biračkog tela, zavisno od istraživača do istraživača i njihove metodologije merenja, dok je druga polovina rasuta na opozicione partije i na neopredeljene). Politički "neutralni" ekspertski reformisti kao Labus ili Đelić imaju znatnu popularnost, ne veću od Koštuničine, a bliži su Đinđiću, ali je pitanje šta od toga oni mogu pretvoriti u glasove (neki istraživači lociraju kao potencijalne vlasnike čak oko 15-19 odsto glasova, a i umnožavaju se spekulacije o tome da se oni približavaju trenutku kada će formirati sopstvenu stranku). Bilo kako bilo, Labus, Svilanović, pa i Mićunović javno su poniženi na toj sednici Predsedništva DOS-a, jer je bez obrazloženja njihov predlog pomirenja žrtvovan Đinđićevoj energičnosti.

SEDAM POLOVINA: Đinđić ima taktičku prednost utoliko što 15 članica DOS-a trenutno nema rejting veći od cenzusa i što mnogi od partijskh lidera realno ne mogu očekivati da će posle izbora biti vlast. Oni će zubima braniti njegovu vladu (i reformu, i reformu) čak i ako je se on odrekne i nahuškavaće ga na glavnog takmaca, draškajući njegovu sklonost ka političkom oceubistvu, što i ne moraju, pošto sam za sebe radi usud nekadašnje Demokratske stranke (raspala se na "sedam polovina" – DC, DS, DSS, LS, DHSS, NDP i na Kostu Čavoškog).

Đinđić tako ima veći "koalicioni potencijal" od svog direktnog takmaca Vojislava Koštunice, koji snuždeno ponavlja da će na izbore ići sam, čime unapred dovodi u neizvesnu situaciju potencijalne partnere. (Vuksanović je po otcepljenju od PDS-a ostao da visi u vakuumu.) Jedna personalna koalicija, vlada i vladine službe rade na tome da Koštunicu dovedu do sudbine Vuka Draškovića, uz nadu a da će vlada kad učvrsti moć zadobiti i popularnost. Međutim, izgleda da negativna kampanja počinje da šteti obema stranama, od oktobra do danas, popularnost i jedne i druge strane je, kako izgleda, u opadanju.

S druge strane, u Koštuničinom taboru verovatno procenjuju da ako izostane svaka uslovna podrška DSS-a, za Đinđićevu srpsku vladu dolaze teška vremena. Manji partneri bi mogli tražiti više i više, neobuzdani Čanak u Vojvodini već "piše ustav", Velja Ilić još vrluda. U narodu takva Đinđićeva vlada stoji na šagrinskoj koži jer s polovine biračkog tela pada na jednu petinu populacije.

Slobodan Antonić procenjuje da bi vlada (sudeći po nekim od istraživanja) mogla imati i četvrtinu glasova podrške ali i tako bi došla u tešku situaciju da sa jednom četvrtinom glasova podrške drži tri četvrtine mesta u parlamentu. Tako bi se stvorila disproporcija koja se brzo može pokazati neodrživom, što bi značilo da nastupa ozbiljna i duboka politička kriza. Ni Milošević u naponu snage 1991, kada je sa 45 odsto glasova držao 76 odsto mesta u parlamentu, nije mogao dugo da održi takvo stanje.

To znači da od četiri moguće kombinacije (ponovni "američki" kompromis dva šefa; raspad DOS-a a "dodikovski" opstanak vlade; ostatak DOS-a, isključenje DSS; DOS se raspada, vlada pada) zapravo vode relativno skorom raspisivanju vanrednih izbora – samo još nije vreme za to. A šta će se na njima pojaviti? To se zna još iz 1997 – nova "olako obećana brzina".