Transparenti s natpisima "Slobo, čekamo te" i "Sloba dolazi", desetak postera Slobodana Miloševića, isto toliko zastava udruženja Sloboda, zatim nekoliko zastava Socijalističke partije Srbije i više stotina ljudi na Trgu Republike, među nijma i Milorad Vučelić, Aleksandar Vučić, bugarski akademik Velko Vlkanov i još desetak članova međunarodnog Komiteta za oslobađanje bivšeg jugoslovenskog predsednika iz haškog zatvora – svi oni kao neki zaostali glumci na pozornici koju su mnogi davno napustili – okupili su se prošlog ponedeljka po podne da na (plus 30) obeleže trogodišnjicu vidovdanskog odlaska u Hag Slobodana Miloševića. Osim na posterima, Slobodan je bio prisutan i glasom – sa razglasa je pušten govor koji je Milošević održao 28. juna 1989. na Gazimestanu. Isti onaj koji mu i Karla del Ponte pušta povremeno u haškoj sudnici, tražeći ponekad u tom govoru mnogo više nego što u njemu zaista može da se nađe.

Okupljenih je na tom mitingu na kome su se spojile teška omorina i stare priče o "izdajnicima koji su izručili Miloševića", "slugama stranih moćnika koji prodaju patriote za šaku dolara", ili o "zločinačkom sudu u Hagu", bilo neuporedivo manje nego ljudi koji su dan ranije slavili izbornu pobedu Borisa Tadića. Pa ipak, Aleksandar Vučić, generalni sekretar SRS-a, pokušao je da ohrabri okupljene svojom matematikom i porukom da je aktuelna vlast blizu kraja. "Niko im se ne raduje, osim pedesetak fanatika ispred zgrade Demokratske stranke. Sledeće godine na Vidovdan bićemo slobodni. Pobedićemo ih do kraja godine da se nikada ne ponovi ono od pre tri godine kada su hapsili i odvodili sa čarapama i kesama na glavi", poručio je Vučić okupljenima koji su zahtevali slobodu za Miloševića, kraj zlostavljanja njegove porodice, oslobođenje svih političkih i ratnih zarobljenika iz Haga i hapšenje lidera NATO-a. Da su se bar setili da citiraju nemačkog kancelara Gerharda Šredera (jednog od onih čije se hapšenje tražilo) koji je nešto keša dobijenog na donatorskoj konferenciji posle odlaska Miloševića u Hag, tada sasvim otvoreno nazvao "dividendom demokratije".

Istoga dana, na petnaestogodišnjicu čuvenog gazimestanskog mitinga, Slobodan Miloševiće je sedeo u svojoj zatvorskoj kancelariji u Hagu u kojoj kao "sam svoj advokat" može da priprema sopstvenu odbranu i razgovara sa svedocima koje je odbarao. Možda se i prisećao Gazimestana, gde mu se pred milion okupljenih ljudi pre 15 godina verovatno činilo kako mu je more do kolena. Prošlog ponedeljka imao je ipak preča posla – zatrpan morem dokumenata, papira i traka, očekivao je važan telefonski poziv iz Tribunala. Očekivao je da ljudi iz sudskog registra još jednom proračunaju koliko je dugo, po savetu lekara, morao da prekida pripreme za nastavak suđenja čiji je prvi deo okončan još u februaru ove godine. Ta računica mogla mu je dati još nekoliko nedelja pauze za pripremu odbrane i pomeriti početak drugog dela suđenja sve negde do kraja avgusta. Računica sudskog registra poklopila se na kraju sa onom Miloševićevom (poboljevao je čak 51 dan), ali tročlano sudsko veće nije želelo da menja već zakazani termin početka suđenja.

U ponedeljak 5. jula Slobodan Milošević dakle, ponovo ulazi u sudnicu i tog prvog dana nastavka suđenja imaće pravo da govori puna četiri sata. I nema, naravno, nikakve sumnje da će odmah na početku pokušati da još jednom, po ko zna koji put tokom ovog procesa, zameni ulogu sa tužiocem Džefrijem Najsom – po njemu bi u Hagu moralo da se sudi upravo onima koji su njega tamo doveli, liderima zemalja NATO-a koje on ujedno smatra i razbijačima SFRJ. I to nasuprot timu Karle del Ponte koji listu razbijača bivše Jugoslavije uglavnom svodi na njegovo ime. Milošević se, sasvim sigurno, ni tokom drugog dela suđenja neće odreći ničega što je pokušavao da u glavnoj haškoj sudnici primeni dok je tamošnje tužilaštvo izvodilo svoje svedoke. U tom prvom delu suđenja branio se uglavnom kombinacijom ignorisanja procesne strane ovog slučaja i ponuđenih dokaza, neuporedivo više se obraćao domaćem javnom mnjenju vodeći računa o političkim prilikama u zemlji, nastajao je da ponekad pozira za istoriju, neprekidno je insistirao na onome šta su tokom ratova radili drugi, kao najveći zločin pominjao je NATO bombardovanje SRJ, redovno je negirao sopstveni doprinos bilo kakvim zločinima, a ponekad je negirao i same događaje opisane u dokumentima haškog tužilaštva.

Već u utorak 6. jula u sudnicu će ući i prvi Miloševićev svedok sa liste od 1600 svedoka koju je nedavno predao Sudu. U trenutku pisanja ovog teksta (utorak po podne) neki "važni" domaći svedoci još su čekali odluke institucija na čijem su čelu da im odobre putovanje u Hag. Zato će najverovatnije među prvim svedocima defilovati uglavnom stranci, bivši vojnici poput nemačkog generala Elmara Šmelinga koji je već u nekoliko navrata viđen u sudnici, ali na filmovima koje je Milošević puštao u prvom delu suđenja. Optuženi inače namerava da odbranu počne sa istog mesta sa koga je počelo i Tužilaštvo – od Kosova i tamošnjih ratnih zbivanja. Među prvim svedocima trebalo bi da budu i aktivni i penzionisani vojnici i policajci, učesnici ratnih operacija na Kosovu koji se ne ustežu da govore o ratnim sukobima.

Neuporedivo više nego u prvom delu suđenja, Slobodan Milošević će morati da ekonomiše i s vremenom – sudsko veće ostavilo mu je 150 dana da se brani od optužbi za genocid, ubistva, progone i druge zločine protiv čovečnosti za koje Tužilaštvo smatra da su počinjeni upravo Miloševićevom zaslugom u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu. Računica Sudskog veća pokazuje da bi od tih 150 Miloševićevih dana za odbranu bar 60 trebalo odbiti na tužioca Džefrija Najsa koji u drugom delu suđenja ima pravo da unakrsno ispituje svedoke. Na početku drugog dela suđenja trebalo bi da bude poznato i kako će Sud reagovati na Miloševićev zahtev da se kao svedoci u Hagu pojave Klinton, Bler, Širak, Holbruk ili Olbrajtova. Svojevremeno, dok nije slutio da će biti tužilac u Miloševićevom slučaju, Džefri Najs je u jednom intervjuu za BBC tvrdio kako bivši predsednik SRJ ima puno pravo da zahteva pojavljivanje lidera zemalja NATO-a na klupi za svedoke.

Miloševića će narednog ponedeljka sačekati izmenjeno Sudsko veće kojim više ne predsedava oboleli Ričard Mej. Njega je zamenio Škotlanđanin Ijan Bonomi, koji je samo nekoliko dana posle polaganja sudske zakletve već učestvovao u donošenju jedne važne odluke. On i sudija Patrik Robinson sa Jamajke odbili su predlog "prijatelja suda" da se i pre nastavka drugog dela procesa Milošević oslobodi optužbe za genocid (treći član Sudskog veća, Korejac O Gon Kvon, bio je suprotnog mišljenja), čime je otpala mogućnost da se optužnica i pre kraja ovog suđenja skrati po svim onim tačkama koje nisu bile potkrepljene sa dovoljno dokaza. Tako je odlukom 2:1 tročlano veće zaključilo kako je u prvom delu suđenja Tužilaštvo ponudilo sasvim dovoljno dokaza za utvrđivanje Miloševićeve odgovornosti za genocid.

Od narednog ponedeljka bivši predsednik SRJ i bukvalno postaje sam svoj advokat u glavnoj haškoj sudnici, ubeđen da može da se nosi sa svim onim togama u timu Karle del Ponte, u procesu u kome on može malo šta da dobije a oni da izgube. Ono "Slobo, čekamo te", uostalom, mnogo bolje pristaje haškom tužilaštvu nego grupi ljudi okupljenoj po vidovdanskoj omorini u centru Beograda.