"Mađioničar tranzicije", "vunderkind sa Harvarda", "ekonomski tinejdžer", "profesor u farmerkama" samo su neki od epiteta kojima je štampa osamdesetih opisivala dr Džefrija Saksa. Berlinski zid se već polako krunio, Evropa i svet su se nepovratno menjali, a Saks je postao ekonomski superstar još 1985. kada je zaustavio bolivijsku hiperinflaciju za samo godinu dana, pa je stopa porasta cena pala sa 24.000 odsto na godišnji nivo od 15 odsto. Ovenčan slavom ovog poduhvata, kasnije je bio savetnik niza drugih zemalja koje su smišljale kako da obuzdaju inflaciju. Konsultovan je i prilikom antiinflacionog programa Ante Markovića, krajem 1989. godine, kada je promocijom konvertibilnosti dinara, deregulacijom deviznog i spoljnotrgovinskog zakonodavstva, zamrzavanjem plata i kontrolom cena infrastrukturnih privrednih grana, za samo pola godine zaustavljena hiperinflacija koja se bila popela na godišnju stopu od oko 2700 odsto. Ta jedna "Antina godina" pred raspad SFRJ ostala je u sećanjima mnogih kao zlatno doba ekonomske stabilnosti i prosperiteta. Ove nedelje, Džefri Saks je ponovo u Beogradu, ali mu je fokus interesovanja danas, skoro tri decenije kasnije, na malo drugačijim temama.

"VREME": U poslednje vreme iz Evropske unije, posebno Francuske, stižu mišljenja da Evropska unija nije spremna za novo proširenje, čak ni 2025. godine. Da li je Evropska unija pitanje proširenja izbacila sa liste prioriteta? Mislite li da bi se region Zapadnog Balkana bržim integrisanjem lakše stabilizovao?

DŽEFRI SAKS: Proširenje Evropske unije je ispravna ideja, kako za Zapadni Balkan tako i za Evropu, ali se ono ne događa jer je Evropska unija u krizi. Kriza ima tri velike komponente. Prva je migrantska kriza, gde nema zajedničke vizije kako upravljati granicama, kao ni o odgovornosti Evropske unije za uzroke tih migracija, bilo da se radi o ratu, siromaštvu ili nekoj drugoj vrsti nestabilnosti. Dakle, migracije su politički problem broj jedan, koji faktički cepa Evropsku uniju.

Drugi veliki problem je to što evropske institucije ne funkcionišu. To je zato što je 28 članica vođeno različitim komisijama koje nisu sposobne da donose i sprovode odluke. To je nezavidna situacija. Originalna ideja bila je da postoje snažne institucije, koje će imati izvršnu moć u Evropskoj uniji. Ipak, one su slabe, dok su nacionalne države moćne. Postoji 28 država. Jugoslavija je imala svojih šest republika, pa je i to bilo neodrživo i na kraju propalo. Problem sa Evropom je u održanju zajedništva kada postoje različiti interesi. Trenutno, Evropska unija nema rešenje.

Treći problem je što niko nije preterano velikodušan. Svaka evropska vlada kaže "mi nemamo novca da pomažemo drugima", i rezultat je to da je evropski budžet prilično mali, na nivou od svega jedan odsto ukupnog BDP-a zemalja EU. To je premalo da bi se investiralo u regione koji zaostaju, a pre svega u nauku i tehnologiju. To su tri najdublja problema danas.

Naravno, pitanje proširenja je stavljeno na stranu i to je veoma loše za Srbiju i region. Takođe je loše i za Evropu, jer očigledno proširenje pomaže i zemljama unutar integracije. Odlaganje proširenja uopšte nije mudra odluka. Evropska unija trenutno ne zna kako da organizuje ni trenutne članice.

Imate li neku dugoročnu prognozu o svemu tome, da li će se naći konačno rešenje za političke probleme, gde je izlaz?

Politički, ja sam socijaldemokratske orijentacije, stoga verujem da bi socijaldemokratske ideje trebalo da budu jače, kao i da se koordinišu politike unutar evropskog prostora. Ali, ideje levog centra su prilično slabe. Nasuprot njima jačaju populističke, nacionalističke, antimigrantske ideje na desnici. To su snage koje Evropsku uniju čine manje efikasnom. One poručuju: "Ne treba nama niko da govori šta da radimo". To je ono što čini da se države raspadaju, što znamo iz jugoslovenske prošlosti. Nisam zadovoljan trenutnom situacijom i prilično sam zabrinut zbog toga.

Mislite li da su desničarske ideje posledica ekonomske krize iz 2008?

Teško je tačno odrediti odakle potiču ideje koje su iznedrile Trampa, Bregzit, Orbanovu ili politiku Kačinjskog. Nacionalizam je, prosto, oruđe za političare. Kao nacionalista možeš pobediti na izborima, ali ćeš ipak završiti praveći katastrofu, jer logika čovečanstva, kojom se stvari unapređuju, jeste saradnja, a ne nacionalizam i oponiranje. Ali, nacionalizam je veoma efektivno oružje kada napraviš atmosferu straha. Primere toga imamo u mnogim zemljama, uključujući, bojim se, i Srbiju.

Kao neko ko dolazi iz zemlje liberalne demokratije i progresivnih vrednosti u politici i ekonomiji, kako vidite obrnute tendencije koje predsednik Tramp započinje svojim potezima u poslednje vreme? Koliko će to u dugom roku naštetiti američkoj privredi?

Tramp će samo napraviti štetu. On ima veoma opasne, besmislene ekonomske ideje i naivne poglede, koji okreću Ameriku protiv ostatka sveta. Nikoga to ne treba da čini zadovoljnim. Trgovinski rat je loša ideja za svakoga. Uvedene poreske olakšice, preraspodela dohotka najbogatijim Amerikancima i povećanje budžetskog deficita, neprijateljstvo prema ostalim zemljama – nisu ni u čijem interesu. Mislim da je to loš zaokret u američkoj politici i nisam pristalica toga.

Ko jeste? Da li je sve to odraz njegovih ličnih želja ili postoje širi interesi u pozadini?

Neki delovi Trampove politike imaju određenu podršku. Poreske olakšice su podržali bogati pojedinci i velike kompanije. Napad na ideju o klimatskim promenama podržava naftna industrija. Ali, za trgovinske ratove koje započinje po svetu zaista nema podrške u poslovnom svetu.

Pravi takve poteze iako je i sam biznismen…

On nije pravi biznismen. Više je šoumen, TV rijaliti vrsta ličnosti.

Takođe, za ono što radi, a to je narušavanje odnosa sa tradicionalnim saveznicima, nema podršku stručne javnosti. Borba protiv Kine je veoma naivna. To je odraz čistog nacionalizma. Načinom na koji se ponaša obraća se svojim biračima, koji predstavljaju manji deo populacije. Nažalost, ne i poslovnoj zajednici, niti bolje obrazovanom delu stanovništva.

U jednom od svojih tekstova, Trump’s Insane Trade War, označili ste 25. amandman američkog Ustava, koji predviđa smenu predsednika ukoliko se utvrdi da nije sposoban da vlada, kao način da se prekine njegova pogrešna politika. Kako bi se taj politički proces odvijao i koliko je on danas realan?

Ono o čemu sam pisao, nadovezujući se na druge probleme, jeste to da je predsednik Tramp, prema mom mišljenju, mentalno inferioran, u smislu da ima opasne odlike ličnosti. On je nepristojan i bez sažaljenja napada druge ljude. U pitanju je tip osobe koji podržava oduzimanje dece od roditelja i stavljanje u kaveze za migrante. Prema tome, njegova ličnost nije normalna. Nije kadar da bude predsednik. Mi imamo Ustavom predviđen postupak uklanjanja neadekvatnog državnika. Ali, da bi se u tome uspelo, mora se poći od njegovog kabineta i Kongresa. Očigledno smo, stoga, vrlo daleko od takvog rešenja. Psiholozi mi govore da njegovo stanje može da se pogorša. To bi postalo očigledno mnogim drugim ljudima, što bi verovatno olakšalo upotrebu ovog instrumenta ukoliko bude neophodno.

Ko konkretno određuje da li je on sposoban ili ne?

Poštujući ustavni postupak, o nesposobnosti bi morao da odluči predsednički kabinet, tačnije polovina članova kabineta. Tada vidite koliko je to malo verovatno. Ako se predsednik usprotivi odluci, Kongres bi morao da glasa. Trenutno, na taj proces ne računam. Osim u slučaju da njegove loše osobine postanu još ekstremnije, pa ljudi shvate da je opasan.

Da li vam se, kao priznatom stručnjaku na temu klimatskih promena i održivog razvoja, čini da je zbog trenutnih svetskih problema ta tema "gurnuta pod tepih" i da joj se ne poklanja dovoljno pažnje? I dalje je veoma važno raditi na njima na najvišem nivou.

Mislim da je suština upravo u tome da su politički problemi koje u poslednje vreme imamo: Irak pre petnaest godina, Libija, Sirija, sada trgovinski ratovi – zapravo velika diverzija i odvraćanje pažnje od ozbiljnijih problema, poput ulaganja u obrazovanje, energetske sisteme, prevencije novih epidemija ili zagađenja prirode. To su zaista ozbiljni problemi. Sve što se trenutno događa, događa se zbog politike i publiciteta, i jedino je destruktivno. Ne rešava ni jedan problem. Ratovi to nikada ne rade. Ne posvećujemo se pitanju kvaliteta obrazovanja, modernizaciji infrastrukture, investiranju u budućnost…

Većina stvari koju Tramp radi, poput trgovinskog rata, samo je stvaranje opasnosti ni iz čega. Stvaramo probleme koji ne postoje, a ne rešavamo one koji postoje.