Već dugo građani žive ubeđeni da ih u zemlji Srbiji ništa ne može iznenaditi i ostaviti bez teksta i daha – svakakvih su se čuda, ubistava i primordijalnih izliva nasilja nagledali i naslušali da su praktično na sve to oguglali, takoreći utrnuli. Vesti o mafijaškim obračunima, likvidacijama koje kao da su replike scena iz američkih filmova C produkcije, automobilima-bombama, sačekušama – takoreći su postale svakodnevica i većinu interesuju manje nego vremenska prognoza. Javnost je navikla i na nasilje policije i raznih parapolicijskih batinaša – imala ih je prilike gledati onoliko u direktnom prenosu u julu ove godine, tokom protesta građana. Pa ipak, snimak brutalnog prebijanja mladića u nekada davno pitomom panonskom gradu Novom Sadu, koji je postao viralan na društvenim mrežama dok si rekao keks, ostavio je sve zabezeknutim. U pitanju je akt nasilja koji ima nešto htonsko u sebi što bukvalno fizički deluje na gledaoca. Čak i oni koji imaju tvrd stomak kazaće da scenu nisu odgledali do kraja, a neki koji su bili "štreberi" i ceo snimak propratili – žalili su se da su morali da odu u toalet i da se dobro ispovraćaju. Na video-zapisu se vidi sada već "slavni" Ivan Kontić kako brutalno prebija jednog mladića (tabloidi su objavili identitet žrtve), besomučno ga pesniči dok je u nesvesti, a potom ga obrće i "stručno" mu lomi obe ruke.

Neki će tvrditi da je pomenuti snimak tek malo prenaglašen impuls onoga što se zapravo dešava u našoj stvarnosti, na "vrelim ulicama" gradova kojima suvereno vladaju žestoki momci, spremni da iščupaju grkljan svakom ko ih ružno pogleda. Za ovo brutalno prebijanje nikada javnost verovatno ne bi čula da ga kamera nije zabeležila i da snimak na čudan način nije završio u javnom prostoru, a možemo samo da nagađamo šta se tek dešava kada kamera nema ili kada su one – slepe i gluve. Nikada u Srbiji kriminal i nasilje nisu umanjeni na civilizacijski prihvatljivu meru, nikada se ovo društvo sa tom pošašću nije izborilo, ali je – reći će analitičari – sasvim logično da ona dobija neslućene razmere kada državom apsolutistički vladaju oni koji su potekli iz krugova s one strane zakona i koji dobar deo svog političkog uspeha zasnivaju na instrumentalizaciji kriminalnih klanova. I kada nije jasno gde počinje država, a gde se završava kriminal. I kada onim institucijama koje bi trebalo da štite našu bezbednost ne upravljaju profesionalci već političari ili – što je još gori slučaj – parapolitičke ličnosti direktno povezane sa kriminalom.

BRBLJIVA LEGENDA: Iako je novosadsko premlaćivanje verovatno – tako tvrde brojni mediji – bilo lično motivisano (navodno je siledžija premlatio brata čoveka koji mu se zamerio), i nije imalo, bar ne direktnu, političku pozadinu – sve ono što se potom dešavalo po svemu sudeći i te kako ima veze sa politikom i instrumentalizacijom policije i/ili tužilaštva. U javnosti su izneti mnogobrojni dokazi koji deluju prilično uverljivo i koji ukazuju na to da je neko ovaj slučaj hteo da zataška, kao i da je neko omogućio Ivanu Kontiću da u pravom trenutku "nestane". Iz "nepoznatih" razloga čekalo se 19 dana da se pokrenu istražne radnje i počne potraga za brutalnim nasilnikom. Postupak je započeo tek nakon što se snimak pojavio u javnosti i kada mnogi građani zbog njega nisu mogli da spavaju, a veliko je pitanje šta bi se desilo da on uopšte nije ugledao svetlo dana. Posebno je indikativno prebacivanje odgovornosti između policije i tužilaštva, koje može da svedoči o nečistoj savesti.

U pojedinim trenucima, predstavnici policije su se ponašali kao dete uhvaćeno sa teglom džema u ostavi. Uglavnom, danima nakon premlaćivanja Kontić se, slobodan i ponosan, šetao po gradu, pa je čak jedared zabasao i u Tužilaštvo kako bi, sledeći tzv. načelo oportuniteta, uplatio lovu u dobrotvorne svrhe za neko pređašnje krivično delo. I baš je postao "nedostupan organima gonjenja" pre nego što je snimak emitovan. Inače, Ivan Kontić nije tek tako neki obični nasilnik i repa bez korena, već je u pitanju osobnost koja je donedavno direktorovala firmom "Ju-Krijkos", osnivačem velikog, međunarodnog lanca kladionica "Maxbet".

Po novosadskoj čaršiji kruži storija da je jedan od ljudi iz vrha novosadske policije zadužen za to da proverava da li se neki od počinilaca krivičnih dela nalazi u tzv. sistemu Srpske napredne stranke. Ako su u "sistemu", onda se sa njima ima postupati drugačije nego sa "običnim građanima", i to u koordinaciji sa lokalnim vrhom stranke i moćnim parastranačkim strukturama. Legenda kaže da se na vrhu te parastranačke strukture u Novom Sadu i dobrom delu Vojvodine nalazi mlađi brat predsednika Aleksandra Vučića – Andrej, i da je njegov glavni saradnik gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević. Elem – brbljiva je ta legenda – i Ivan Kontić se, veli ona, nalazio u naprednjačkom sistemu i navodno je pripadao onoj vojsci nabildovanih likova koji su svih ovih godina postali eksperti za izborni inženjering, i kojima je dužnost da obezbede i u kutije uteraju sigurne glasove za vladajuću stranku. To je, kažu, bio i razlog zbog kojeg je Kontić prvobitno zaštićen i zbog kojeg mu je omogućeno da na vreme – kako spekulišu mediji – klisne u Crnu Goru. Naravno, sve ovo je teško proveriti, to jest potvrditi istinitost iznetih teza, ali je jedno ipak sigurno: ako je odista pobegao u Crnu Goru, čije državljanstvo poseduje, ova država nije u obavezi da ga izruči srpskom pravosuđu, već može eventualno da traži da joj novosadski sud ustupi predmet. Ukoliko bude osuđen, Kontić bi u Crnoj Gori i izdržavao eventualnu zatvorsku kaznu.

LIČNI NAČELNIK: U moru vesti koje prate slučaj, nedavno se pojavila i ona o smeni načelnika novosadske policije Milorada Šušnjića. Nije jasno da li ova smena ima veze sa slučajem premlaćivanja, pošto je on navodno karijeru na čelu Policijske uprave u Novom Sadu završio još početkom septembra, a da se – je li – samo čekalo da se vrati sa godišnjeg odmora pa da mu bude uručeno "pismeno". Neki tvrde da je dubinska pozadina afere premlaćivanja zapravo vezana za odnose koje imaju Andrej Vučić i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, a koji su navodno veoma loši. Oni se, kažu, bore za kontrolu nad novosadskom policijom, između ostalog. Šušnjić je, vele, bio Stefanovićev čovek i trebalo ga je diskreditovati. Činjenica da je snimak u javnost pustio kontroverzni, ultranacionalistički političar Miroslav Parović, blizak saradnik gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, koji je opet, kako rekosmo, sudbinski vezan za Andreja Vučića – možda tome govori u prilog. Inače, Parović je bivši Vučevićev savetnik, čovek koji je promenio nekolike političke partije, a sada je lider nečega što se zove Narodni slobodarski pokret, minijaturne stranke koja se nalazi u orbiti SNS-a. Do danas nije razjašnjeno odakle Paroviću snimak. U tom pogledu, interesantna je izjava državne sekretarke MUP-a Srbije Biljane Popović-Ivković da je cilj ove afere da se "obesmisli rad policije i rad ministra koji je na njenom čelu".

Još jedan detalj, čini se, ukazuje da priča o borbi naprednjačkih klanova za kontrolu novosadske policije nije sasvim bez osnova. Naime, novi načelnik Policijske uprave u Novom Sadu postao je Slobodan Malešić, doskora pomoćnik direktora policije, koji je – kako je to ovih dana saopštila Narodna stranka – u snažnim, prijateljskim, dugogodišnjim vezama sa jednim od vlasnika kompanije Galens Nebojšom Petrićem (obojica su rodom iz Prijepolja). Ova kompanija gradi na svakom ćošku Novog Sada ponešto, a involvirana je i u megalomanski, kontroverzni projekat "Novi Sad na vodi", vredan stotine miliona evra. Narodna stranka upozorava da je "najveći problem kriminala u Novom Sadu sprega Andreja Vučića i Miloša Vučevića sa kompanijom Galens", te da su oni sada dobili svog "ličnog načelnika". U saopštenju se, inače, navodi i da je ovo već treći načelnik policije koji nije potekao iz policijskih struktura Novog Sada, već je u glavni grad Vojvodine doveden sa strane. I postavlja se pitanje da li je moguće da "u profesionalnom sastavu novosadske policije ne postoji dostojno i kvalitetno rešenje". Uzgred budi rečeno, kada je o efikasnosti policije reč, podsetimo da skoro niti jedan slučaj silnih novosadskih likvidacija ili pokušaja ubistva proteklih godina – a koji potencijalno imaju mafijaško-politički karakter – nije razrešen.

Poznavaoci novosadskih političkih i podzemnih prilika tvrde da je Novi Sad postao grad kriminalnih obračuna jer se u njemu dešavaju velika restrukturiranja i borbe za premoć u onoj zoni u kojoj se prepliće politika, tajne službe i kriminal. I oni ukazuju na loše odnose između naprednjačkih interesnih grupa, koji pogoduju procvatu nasilja. Navodno je, čak, i priča o predugom konstituisanju nove Vlade Srbije delimično povezana sa Novim Sadom. Kažu da je gradonačelnik Miloš Vučević kanio da postane novi ministar unutrašnjih poslova, ali da mu Aleksandar Vučić nije u tom smislu mogao izaći u susret, jer su predstavnici nekih moćnih zemalja bili zadovoljni saradnjom sa Stefanovićem i voleli su da on ostane na čelu policije. Vučić je Vučeviću ponudio mesto predsednika Narodne skupštine, ali to bi za njega bio prelazak sa konja na magarca, pa je odlučio da ipak ostane gradonačelnik drugog po veličini grada u Srbiji, u kojem ima mnogo toga što političari i mladi vole.

Koliko u svim ovim pričama ima istine, možda ćemo nekada saznati, a možda i nećemo. Činjenica je da samo veoma retki žele otvoreno da govore o procvatu kriminala u Novom Sadu i sprezi politike i kriminala. Naravno da je strah u pitanju. U svakom slučaju, biće interesantno videti da li će Nebojša Stefanović ostati i u novoj vladi ministar unutrašnjih poslova.