U ponedeljak 25. aprila na aerodromu u Surčinu vladalo je vanredno stanje. Na krovovima su bili raspoređeni snajperisti, a ulazi blokirani jakim policijskim snagama. Veoma važan putnik, zbog koga je sve to obezbeđenje dovedeno bio je, naravno, bivši načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković, haški optuženik. Pavković je u pratnji ministra Zorana Lončara, svog advokata Ljubiše Živadinovića i grupe lekara sa Vojnomedicinske akademije vladinim avionom najpre odleteo u Roterdam, a zatim, posle lekarskog pregleda, u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala u Ševeningenu. Time je završena duga i mučna priča koja je počela još pre godinu i po dana, kada je Pavković, uz još trojicu vojnih i policijskih generala, optužen za ratne zločine na Kosovu. Dvojica Pavkovićevih kolega, generali Vladimir Lazarević i Sreten Lukić su manje ili više dobrovoljno, otišli nešto ranije; general Vlastimir Đorđević je nestao mnogo pre nego što je optužen. Pavković je bio poslednji na spisku, i najglasnije se opirao pritiscima da se preda.

Da li su jake mere obezbeđenja bile neophodne zato što je postojala dojava da će neko pokušati da Pavkovića ubije ili otme, ili se neko uplašio generalove "kombi-partije" Narodni blok, koja je pretila da će formirati živi zid oko Pavkovića, niko iz Vlade nije objasnio. I bez toga, mnogo je zavisilo od bezbednog specijalnog leta u Roterdam. Ne slučajno, u Briselu je istog dana zasedao Savet ministara inostranih poslova EU-a koji je odlučivao o Studiji o izvodljivosti za Srbiju i Crnu Goru; i pored toga što su odatle stizali signali da bi pozitivna studija bila moguća i bez Pavkovića, zbog načina odlučivanja u EU-u (konsenzus), uvek je postojala opasnost da neka članica uloži veto. S druge strane, pozitivna studija je po kriterijumima same vlade predstavljala ključni i opipljivi uspeh njene politike; njen izostanak, zbog jednog jogunastog generala, teško bi ugrozio ionako tanak kredibilitet kabineta premijera Vojislava Koštunice. I tako su, kad je Pavković sleteo u Roterdam, svi odahnuli. Ipak, mnogo toga je ostalo nejasno, a najviše nagla promena Pavkovićevog stava u vezi sa odlaskom u Hag.

KONjSKA GLAVA: General je, naime, netragom nestao nekoliko nedelja pre nego što se pojavio na aerodromu, i za njim je bila raspisana poternica. Pre toga je, preko jednog tabloidnog nedeljnika, javnosti poručio da mu ne pada na pamet da se preda. "Moja odluka da se branim od lažnih i suludih optužbi u mojoj zemlji je, u stvari, odluka vojnika koji je hrabro, izvršavajući naređenja pretpostavljenih, samo branio svoju zemlju i narod, očekujući da će se zemlja boriti za svoje branioce", pisao je Pavković, dodajući "da bi više voleo da je poginuo na Kosovu", nego da ga sada ubijaju lažnim i nameštenim optužnicama. "Daću život za Srbiju i to sam spreman da učinim u svakom trenutku, ali ne ovakvom nečasnom trgovinom glavama. Ovo je ludo vreme u kome Srbija još jednom, odlukom manjina, ubija one koji su spremni da je do smrti brane", glasilo je pismo. Istovremeno, iz generalove stranke su poručivali da će po svaku cenu braniti "heroja sa Kosova." "Narodni blok se sprema za mogućnost hapšenja, koje bi moglo proći mnogo gore od hapšenja Veselina Šljivančanina. Iznenađen sam time koliko se ljudi javlja da pomogne kod eventualnog hapšenja, a pozvaćemo sve njih i one koji su bili prisutni prilikom hapšenja Šljivančanina da se okupimo i napravimo živi zid", govorio je potpredsednik stranke Rodoljub Stanimirović. Za to vreme, Pavkovićev advokat je tvrdio da odbegli general sprema odbranu, i da bi to moglo da traje veoma dugo… Neizvesnost je trajala sve do 22. aprila, kada je Vlada kratko sopštila da će Pavković, "do kraja veran vojničkoj zakletvi", u ponedeljak ipak otputovati u Holandiju. U međuvremenu, od samog generala nije se čula ni reč, ako se izuzme jedan ranije snimljen intervju koji je emitovan na Televiziji BK.

Vladini funkcioneri pak uglavnom su se zagonetno smeškali na pitanja o metodama kojima su Pavkovića nagnali da se predomisli, ograničavajući se na floskulu da "politika dobrovoljnih predaja daje rezultate". Najzanimljivije tumačenje dao je funkcioner Demokratske stranke Srbije Nebojša Bakarec, koji je u jednoj televizijskoj emisiji rekao da "Pavkoviću niko nije stavljao konjsku glavu u krevet" (aluzija na mafijaški metod ubeđivanja iz filma Kum), i nagovestio da je kod generala došlo do "sazrevanja svesti i savesti". Kako kod Pavkovića, koji će ostati zabeležen kao jedan od najpohlepnijih i najbeskrupuloznijih likova u istoriji srpske vojske, ranije nisu primećeni zameci pojava koje je Bakarec spomenuo, u javnosti je teorija o sazrevanju ispraćena sa dosta skepse.

Umesto toga, u čaršiji kruže priče o mnogo opipljivijim argumnetima kojima se Vlada poslužila prilikom ubeđivanja haških optuženika (njih trinaest do sada) da se predaju. Reč je, navodno, o popriličnim sumama novca koje su isplaćene beguncima i njihovim porodicama, a procene o veličini "haškog fonda" kreću se od pola miliona do milion i po američkih dolara po optuženiku. Samo se po sebi razume da taj novac ne potiče iz budžeta, odnosno iz skromnog fonda (40 miliona dinara) koji je vlada namenila za troškove odbrane i za avionske karte i koji je, uostalom, za sada netaknut; navodno se novac obezbeđuje reketiranjem uspešnih firmi. Do sada, međutim, niko nije dokazao da crni haški fond uopšte postoji. Dragan Šormaz, poslanik Demokratske stranke Srbije u Skupštini Srbije, kaže: "Sve što smo videli, a da je materijalno vezano za neku pomoć optuženima koji su se predali Haškom tribunalu, jeste ona ‘škoda’ koja je poklonjena u Nišu porodici generala Lazarevića. Znači, to je sve što ja znam. Nemam saznanje da neki biznismeni naklonjeni DSS-u to rade." S druge strane, šef radikala Tomislav Nikolić kaže da mu taj odgovor ne deluje ubedljivo i da "ima utisak da tu nekog novca ima."

MAČKA I MIŠEVI: Druga teorija koja kruži u javnosti (a koja ne isključuje prvu) počiva na dvojici haških optužanika koji su se u decembru vratili u Beograd: Jovici Stnišiću i Franku Simatoviću Frenkiju. Odluka suda da ovu dvojicu pusti na slobodu do početka suđenja svojevremeno je izazvala dosta nedoumica, a naročito tajanstveno pismo podrške američke vlade koje je bilo upućeno Stanišiću. Značaj ovog tandema u ubeđivanju optuženika, naročito onih iz Republike Srpske, da se preko Beograda predaju Hagu, ima dosta logike kada se ima u vidu uloga koju su imali tokom rata u Bosni. Inače, advokati Franka Simatovića oštro su demantovali pisanje lista "Danas" koji je njihovog branjenika pominjao u tom kontekstu i najavili su tužbu. Ipak, ostaje koincidencija da je "haška tekuća traka" pokrenuta kratko vreme nakon što su se Stanišić i Simatović obreli na slobodi, a ministar Stojković je, možda i nehotice, potpirio glasine svojom nedavnom izjavom da je "puštanje Stanišića i Simatovića bilo prelomni momenat u promeni odnosa optuženih prema Haškom tribunalu". Uostalom, mnogi će reći da nije važno koje je mačka boje ako lovi miševe, pa makar se zvala i Jovica. Ostaje, međutim, pitanje naknade za tu vrstu dobrih usluga, ko će je platiti i kako.

Bilo kako bilo, Ševeningen se poslednjih nedelja intenzivno puni (i nešto sporije prazni, jer je sud upravo pustio na privremenu slobodu četvoricu optuženih iz Srbije). To, naravno, ne znači da će vlada moći da zaspi na lovorikama, odnosno na Studiji o izvodljivosti: treba očekivati pojačan pritisak da se knjiga sasvim zatvori upućivanjem preostalih optuženih u Hag. To je, najzad, sasvim jasno stavljeno do znanja i ministru Lončaru, kome je nakon što je doveo Pavkovića suvo rečeno: "Dođite nam brzo ponovo, i povedite Gorana Hadžića."

Kopernikanski obrt

(Slika: NOVA CRVKVENA POLITIKA?: Vladika Grigorije i vladika Teodosije)

Znaci vidljive promene u odnosu prema haškim optuženicima primećuju se u instituciji koja se po svojoj prirodi teško menja – Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Naime, episkop zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije, koji je vodio delegaciju Crkve prilikom nedavne posete Sjedinjenim Državama, iznenadio je mnoge intervjuom koji je po povratku dao banjalučkim "Nezavisnim novinama". Episkop je rekao da je obaveza svakog čoveka kog pozove neki sud, pa tako i haški, da se odazove pozivu i da "nije svetija glava starog čoveka od glava mladića koje su padale u ratu".
"Svuda na svetu postoje sudovi na lokalnom, širem i svetskom nivou i kada te neko pozove na sud, ti si dužan da se odazoveš. To je bolna stvar, ali to je sud ovoga sveta i on postoji. Da mene neko pozove ili ljude koje ja znam, počev od patrijarha Pavla do mog vladike Atanasija, niko ne bi rekao neću. Spakovali bismo lične stvari i otišli tamo. E sad, kako ovi ljudi misle? Ja bih volio da mi neko da neku malo bolju argumentaciju od one ‘ne treba se predati’", kazao je vladika za "Nezavisne novine". "To je slaba argumentacija i ne može se na taj način potcenjivati inteligencija naroda. A sad, i ta priča ‘ja sam junak’. U redu, ali kakve su sve glave padale za tu državu i za tu slobodu. Pa je li možda glava nekog starog čoveka sveta i lepša od momaka čije su glave padale i koje su ovi ljudi, na kraju krajeva, predvodili. To postoji i to je realnost. Bolno je, ali i bol se nekada mora pretrpeti", dodao je vladika Grigorije, a slično je govorio i na konferenciji za novinare u beogradskoj Patrijaršiji.

Inače, s nepunih 38 godina, Grigorije je jedan od najmlađih i najdinamičnijih vladika u SPC-u. Rodom je iz sela Planinica u opštini Vareš, rano je izgubio oca, a brat Stanislav je prezviter Humske Saborne i Vaseljenske crkve. Kao svoj uzor navodi monahe iz manastira Hilandar, Ostrog i Tvrdoš, a naročito vladiku Amfilohija jer je, kako kaže "njegov lik uticao na dušu moju i ukrepljivao je u strijemljenju za divnim anđelskim obrazom monaškim".