Malo gde je bilo tako dinamično prethodnih nedelja kao u Ulici Kralja Petra broj pet. I za razliku od nekih, ne tako starih vremena, kada su se tresle gore i rađali miševi, poslednjih godina ima na pretek "kadrovskih promena" unutar Srpske pravoslavne crkve. Vesti ovog maja glase da su još dva episkopa razrešena dužnosti, čime se broj "naglo penzionisanih" vladika povećao na pet. Mediji se utrkuju u pikantnim detaljima sa zasedanja Svetog arhijerejskog Sabora, inače zatvorenog za medije, a antiekumenistički i "patriotski" sajtovi sustižu jedini druge sa teorijama zavere (da skratimo: u sve je, kako god okrenete, umešan Vatikan), dok je javnost, kao i obično, mahom nezadovoljna. Povlače se preteške reči poput "puča" i "raskola".

Šta se dešava unutar SPC-a? Šta povezuje pet razrešenih vladika? Koje su najglasnije kritike koje upućuju jedna drugoj dve grupe suprotstavljenih episkopa? Kako to da se, naizgled odjednom, toliko toka događa?

HRONOLOGIJA JEDNE PROMENE…: Kada je patrijarh Irinej došao na tron SPC-a, nemali broj sveštenstva je smatrao da je izabran najumereniji kandidat kojem se nema mnogo šta zameriti. U razgovorima koje smo tada vodili sa predstavnicima Crkve provlačila se jedna reč – lustracija, potreba da se uvede red u sopstveno dvorište.

U februaru 2010, privremeno je razrešen episkop Artemije. Ako bi se razlog sažeo u jednu, glavnu reč, on bi glasio – samovolja. Malo je reći da tadašnji vladika raško-prizrenski nije hitao da posluša odluke crkvenih tela (sam je kasnije pisao da su nekanonske te ih ne može poštovati), a zamerali su mu se i finansijski "propusti". U novembru iste godine, u scenariju koji je više podsećao na neubedljiv film, ne slažući se sa delanjem Sabora vladika Artemije je sa vernim monasima otišao na Kosovo i Metohiju da "osvaja" manastire. Na taj način je, izjavio je kasnije kada mu je plan propao, želeo da pokaže da je Eparhija raško-prizrenska njegova i da je on njen zakonski vladika. Nakon toga je raščinjen i vraćen u čin monaha. Još je aktivan – osnovao je svoju tzv. Eparhiju raško-prizrensku u egzilu, gde je, sa svojim pristalicama, među kojima je i određeni broj nekadašnjih monaha SPC-a, izgradio crkvu, drži liturgije, rukopolaže… Smatraju da je cela Crkva u raskolu sa njima te da su oni jedini predstavnici "Prave Vere".

(Iako nije primereno šaliti se sa ozbiljnim problemima, logika pomalo podseća na priču koju je ispričao jedan sveštenik SPC-a kada se vratio iz Svete gore. Razgovarao je tada sa monahom koji se osamio od svih tvrdeći da svi greše, a da jedini on živi ispravno. Za to je imao i "dokaz" u Bibliji jer lepo tamo stoji da ko istraja do kraja taj će biti spasen. Sveštenik ga je odmah upitao – pa znači samo ćeš ti biti spašen? – a ovaj mu je sasvim smireno i samouvereno odgovorio – A gde stoji u Bibliji koliko njih će biti spaseno?)

Događaj sa monahom Artemijem verovatno je bio i najteži potez za Crkvu imajući u vidu iskrenu posvećenost nekadašnjeg vladike.

Nakon toga, izbio je skandal sa vladikom Vasilijem Kačavendom o kojem se dovoljno govorilo i pisalo. Ukratko, kako je "Vreme" objavilo, ovog puta trojica đaka Cetinjske bogoslovije odlučili su da ispričaju svojim duhovnicima da ih episkop Eparhije zvorničko-tuzlanske kojoj su pripadali seksualno napastvuje i ucenjuje. Sinod je pokrenuo istragu, u međuvremenu je u javnost procureo i snimak, istina dosta mutan, vladike sa dotad nepoznatim mladićem. Moćni vladika Kačavenda, poznat po svojim raskošnim dvorima i vrlo oštrom odnosu prema onima koji mu se nisu povinovali, penzionisan je 2013. Otišao je, makar na prvi pogled deluje, mirnije nego što su se mnogi plašili.

Zbog finansijskih malverzacija i sukoba sa sopstvenim sveštenstvom, kao i sa narodom, dužnosti je razrešen i vladika srednjoevropski Konstantin. Ako je po onome što se do sada (ne) čuje u medijima, mirno je prihvatio odluku svoje Crkve, skoro i da nije ništa rekao u svoju odbranu i povukao se u manastir, ne praveći galamu i ne proglašavajući se žrtvom.

… I NJEN NASTAVAK: U martu ove godine, zbog optužbi protiv vladike Georgije, za, takođe, finansijske zloupotrebe, sukobe sa vernicima i delom sveštenstva i drugo necrkveno ponašanje, uključujući kršenje monaških zaveta, komisija SPC-a otišla je u Severnu Ameriku, razgovarala sa klirom i vernicima te proverila ondašnje račune, i po svemu sudeći, nije baš bila impresionirana onim što je čula i zatekla. Prema tvrdnjama medija, naišli su na prazne crkvene fondove i čuli i ne baš pohvalne stvari o samovolji vladike, njegovim odnosima sa ženama… a optužba koju su sastavili ima strana, da im se broj ne zna. Vladika Georgije je, u međuvremenu, unajmio pravni tim koji je saopštio da njihov klijent nije dobio odluku Sinoda o razrešenju te da ne može da se brani.

Kada je reč o vladici Filaretu, on je, poput vladike Kačavende, već, nažalost, isuviše poznat ovdašnjoj javnosti. Nije se libio da se istakne u dosta prilika. Bio je strastveni podržavalac Slobodana Miloševića, u jednom trenutku i zamenik ministra u Bulatovićevoj vladi, blizak je prijatelj sa Vojislavom Šešeljom, a spočitava mu se i, među već poznatim kritikama, da je proterivao ugledne monahe koji mu nisu bili po volji, a primao one poput Ilariona, optuženog za pedofiliju, kao i da je opominjan zbog svojih izjava i dela dosta puta, da se potom kajao, ali se vraćao na svoje.

Možda se, kako bi rekao Ivo Andrić, od sebe ne može ozdraviti. Već se dugo govorilo da će se Crkva baviti njegovim "slučajem".

Samo razrešenje je ipak došlo vrlo naglo. Uveče, u petak, 22. maja, stigla je vest da će vladika ostati na tronu Mileševske eparhije ne bi li ispravio propuste u rukovođenju, da bi se već koliko ujutru čulo da je razrešen dužnosti. Po nekim informacijama do kojih je "Vreme" došlo, pojedine vladike su podsetile na "praksu" svog sabrata da obeća, pa se ne popravi, a i plašili su se da bi došlo do veće odmazde prema onima koji su svedočili protiv Filareta.

Čini se da su u slučaju obojice pomenutih vladika tasovi "za" i protiv" u Saboru bili skoro izjednačeni. Presudio je jedan ili nekoliko glasova. U novijoj istoriji Crkve teško da se pamte odluke donete tako tesnom većinom.

PRAVILA, PRAVILA…: Rasprave u Saboru su bile žestoke i burne. Potezale su se, kažu, uvrede, ucene i pretnje. Nekoliko vladika je čak otišlo u hotel "Moskvu" da tamo boravi dok traje zasedanja. Prema pisanju pojedinih dnevnih listova, razlog je bio taj što je patrijarh tražio da ostave ključeve soba u Patrijaršiji ako izlaze vani.

Glavna tačka sukoba se, formalno govoreći, ticala procedure. Naime, "slučajevi" svih pomenutih vladika do sada su, donekle, razrešavani na isti način – Sinod, kao izvršno telo u kojem se svi članovi, sem patrijarha, menjaju na dve godine, pokrenuo bi postupak, komisija bi došla sa rezultatima (a imalo se šta pronaći), Sinod bi privremeno razrešio vladiku, a potom bi na Saboru ta odluka bila razmotrena – kažu jedni – a zatim potvrđena, ili samo potvrđena, kako tvrde drugi. Koplja se lome oko toga ima li Sinod prava da u prvoj instanci sprovodi smene, da li je to po kanonima i Ustavu, da li vladike imaju mogućnosti da se odbrane… Jedni kažu da je sve po kanonu, kao i da Ustav Crkve predviđa sinodsko nadziranje arhijereja, dok tvrde da je reč o nekanonskom delovanju.

Važno je naglasiti i da kanoni, ma koliko značajnu ulogu imali u životu Crkve, nisu dogma. Naime, oni su nastali kao izraz potrebe određenog vremena i primenjuju se i tumače shodno interesu Crkve – neka vrsta smernica za rukovođenje. Šta je interes Crkve određuje Sabor, kao najviše crkveno telo. Ko garantuje da je Sabor u pravu, zagraktaće neverni. Pa, tu je ključ, ko veruje, verovaće i da Saborom upravlja Sveti Duh, pa makar i on delao kroz odluke većine, a ne odluke svih. Na kraju, nisu ni odluke vaseljenskih Sabora, kao odluke koje se ne dovode u pitanje, donošene uvek konsenzusom, nego je i tu bilo trzavica, preglasavanja, trvenja… Ko ne veruje, taj će i onako Crkvu posmatrati isključivo kao poprište različitih ljudi i njihovih ćudi, a pošto je demokratija trenutno sistem koji važi kao najmanje loš, onda je ponovo odluka većine legitimna.

Na jednoj strani, ovom prilikom se našao vladika bački Irinej, na drugoj mitropolit Amfilhoje, a mnogo toga se i posmatra, u stvari, kao sukob dvojice moćnih vladika i nekadašnjih kandidata za patrijaršijski presto. U mesecima koji su prethodili pričalo se da bukti rat između njih dvojice. Vladika bački je bio predvodnik grupe od 19 episkopa koji su tražili da se utvrdi odgovornost Sinoda, da se vladika Filaret i Georgije vrate u svoje eparhije, da se odluke Sinoda ukinu i da se sazove novi Sinod, te da procesi protiv pomenutih krenu (ako krenu) od početka. Ovo je bilo dosta žestoko, s obzirom na to da neki smatraju da je cilj bio dovesti u pitanje i odgovornost patrijarha.

Niko ne zna šta se zbiva u glavama drugih, ali se po njihovom dosadašnjem delovanju da zaključiti da je manji broj potpisnika bio vođen "legalističkim motivima", a da su se drugi uplašili za sebe. Tu su se, među potpisnicima, našli mitropolit Porfirije, koji je inače vrlo vezan za vladiku bačkog, vladika braničevski Ignjatije, švajcarski Andrej, šumadijski Jovan u društvu vladike banjalučkog Jefrema, banatskog Nikanora, kanadskog Georgija, Filareta, Pahomija, moskovskog Antonija… Neki od ovih pominju se kao sledeći za (pre)ispitivanje o vođenju eparhija koje su im poverene. Kažu da su se mnogi uplašili da su sledeći na redu, a među prvima vladika Nikanor.

Zanimljivo i zbunjujuće deluje činjenica da je najmoćniji među njima, vladika bački, i sam bio u Sinodu kada se isti takav postupak, kao sada protiv vladika Georgija i Filareta, vodio protiv Artemija i vladike Konstantina.

REAKCIJE: U svojoj odbrani je vladika Filaret govorio o svom učinku kao vladike mileševskog, o novoizgrađenim i obnovljenim crkvama, konacima. Slično se čulo i kada je reč o drugim razrešenim episkopima. No, niko im nije opovrgavao neimarsku strast i uspehe, nego pastirsku brigu. Važne su zgrade, ali važniji su ljudi.

Vladika Georgije je odmah izjavio da prihvata odluku Sabora, iako ne priznaje krivicu, dok je vladika Filaret, u svom stilu, okrivio američku ambasadu da stoji iza njegove smene. Tačnije, on je odmah potom optužio mitropolita Amfilohija da je insistirao na njegovoj smeni, po nalogu američke ambasade. Teško da iko može da zamisli da je mitropolit Amfilohije Radović, u stvari, američki čovek, a da opet Americi od svih ljudi smeta baš vladika Filaret, kome se, eto, nema šta zameriti, nego je neophodno mešanje velikih sila da bi njega sklonili.

Kao jedno od pitanja postavlja se i buduće mesto stanovanja. Verovatno da će razrešene vladike tražiti da budu u svojim nekadašnjim eparhijama, što svakako može da bude problematično za one koji će doći na njihovo mesto, kao i za sveštenstvo. Vladika Georgije ima kuću u Miltonu, u Kanadi, i on se već izjasnio da želi tamo "da mirno provede ostatak života"; na jednom od antiekumenističkih sajtova su potom i njega kritikovali – umesto da se bori za veru poput, verovatno Artemija, te da osnuje svoju Crkvu u Kanadi, on bi tek tako da mirno provodi život…

"Slučaj" monaha Artemija i te kako poziva na oprez, a možda se u njemu krije i razlog zašto pojedine vladike nisu raščinjene. Jednostavno, nijedna Crkva ne voli raskol. Ako bi se išlo do kraja, sa bilo koje strane, to bi moglo da dovede do cepanja Crkve, kako u dijaspori tako i u Srbiji.

VLADAOCI: Jedna stvar povezuje pomenute vladike koji su prethodnih godina razrešeni dužnosti. To je u jednoj meri, način na koji su vodili eparhije. Ako postoji sukob na liniji episkop–sveštenstvo ili episkop–vernici, ako se vladike ponašaju samovoljno i kao da su isključivi gospodari u eparhijama, tada to postaje pitanje za Sinod, odnosno Sabor.

Situacija je poslednjih decenija u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i društvu bila takva da se crkveno bavljenje problemima u svojima redovima odlagalo za neke bolje dane. Nakon perioda komunizma, došle su devedesete i vreme u kojem se mnogi u Crkvi nisu snašli ili su se, što je još gore, suviše dobro snašli. Patrijarh Pavle je, nesumnjivo, bio veliki duhovnik i pastir, ali nažalost, i društvene okolnosti i njegove godine, bolest i neverovanje da su ljudi Crkve u stanju da učine nešto loše, učinile su da njegov naslednik dočeka Crkvu sa previše nerešenih problema. Ako ništa drugo, makar će onome koji dođe posle patrijarha Irineja biti lakše da upravlja i da ga ljudi prihvate. Jasno je da se on suočava sa ogromnim otporom i da je za ovakvo vođenje Crkve potrebna velika odlučnost. Crkva je na udaru sa svih strana, ma koliko istovremeno bila zaštićena. Sumnja se u namere crkvenih velikodostojnika kada se nešto menja, a još više kada sve miruje. Jedni zameraju naglost činjenja, drugi sporost. Jedni zameraju što se bavi sobom, drugi što se sobom dovoljno ne bavi. Plus, tu su i posve opravdane kritike…

PRAVE NAMERE: I dok deo javnosti i vernika kritikuje i dalje Crkvu što neke stvari nije učinila brže i odlučnije, dotle se drugi deo vernika sve više otuđuje, ako ne i napušta, Crkvu kojoj po krštenju pripada.

Naime, oni vide ekipu vladika koja je razrešena dužnosti (i zadovoljstva) upravljanja eparhijama kao redak bastion srpstva i svetosavlja. Kao što se može pročitati na pojedinim antiekumenističkim sajtovima ovog tipa, kao i forumima ili čuti u razgovorima na raznim mestima, razrešenje ovih episkopa se takođe tumači kao pokušaj ekumenista da "zavladaju" Crkvom i približe je Vatikanu, tako što će u zapećak gurnuti "pravoverne".

Zastupnici ovog stava kao da namerno previđaju različite prestupe pomenutih predstavnika SPC-a.

U vremenu koje dolazi važno bi bilo da ne dođe do daljeg produbljivanja sukoba. U dopisu koje je patrijarh Irinej poslao Kanadskoj eparhiji stoji: "Opominjemo da nije vreme ni za likovanje ni za slavlje, nego za usrdnu molitvu kako bismo sačuvali mir i prevazišli sve nesuglasice nastale u prethodnom periodu."

Konačno, u ovo doba kada se preispituje delovanje mnogih vladika, valja se podsetiti i jedne rečenice koju je jedan već sada stari vladika rekao grupi sveštenika brzo nakon što je hirotonisan: "Stalno mi svi govore da sam u pravu, još znam da to nije tako, ali bojim se, brzo ću im poverovati."

Izgleda da je u ljudskoj prirodi da suviše brzo poveruje.