Prema onom pakosnom vicu iz tzv. postkumanovskog ciklusa, dr Mirjana Marković ustaje jednom usred noći i u dvorištu predsedničke rezidencije primećuje do zuba naoružane ljude u pancirima. Uplašena onim što vidi, odmah budi Slobodana Miloševića, a on se mrzovoljno okreće na drugu stranu, nastavlja da spava i onako usput kaže: "Ne brini, Miro, pa to su naši graničari."

Nepune dve godine od potpisivanja Kumanovskog sporazuma, SR Jugoslavija se nije baš skupila do Dedinja (iako se i dalje izgleda skuplja), ali su se naoružani ljudi ipak pojavili u dvorištu bračnog para Milošević. Izgledali su onako kao iz vica, jedino što nisu bili graničari i što nisu brinuli o mirnom snu nekadašnjeg predsednika, već su nameravali da ga uhapse. Ni Milošević se nije tek tako okrenuo na drugu stranu i nastavio da spava jer je bilo isuviše bučno – ljudi oko njega su zapucali na nezvane goste, u njegovoj rezidenciji kasnije je nađeno mnogo oružja, a i sam Milošević je posedovao pištolj sa 25 metaka.

RUKAVICOM DO ISTINE: Dva dana kasnije, pošto je nekadašnji predsednik Srbije i SRJ dopao zatvora, u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije održana je konferencija za štampu na kojoj je novinarima prikazan deo naoružanja pronađen u rezidenciji Slobodana Miloševića. Slika je umnogome podsećala na one iz "pretkumanovskog ciklusa" i Prištine, gde su naše snage bezbednosti redovno pozivale novinare da vide i snime ono što je ostalo iza neke zarobljene ili razbijene grupe terorista. Podsećanja su išla još i dalje – gotovo isti ljudi u uniformama koji su nekada po Kosovu, sledeći naredbe tadašnjeg predsednika države, oduzimali i zatim pokazivali zaplenjeno oružje sada su organizovali izložbu oružja pronađenog u kući svog nekadašnjeg komandanta i, reklo bi se, svoje nekadašnje ikone.

Još dok je vladala velika neizvesnost oko ishoda događaja u Užičkoj 11 javnosti je saopšteno da se oko Slobodana Miloševića (ne računajući narodne straže oko kuće), nalazi oko tridesetak ljudi za koje se nije baš sasvim pouzadno znalo da li su njegovo regularno, privatno ili parapartijsko obezbeđenje. Tzv. parafinska rukavica, uzeta pošto je Milošević stigao u zatvor a policija ušla u njegovu rezidenciju, pokazala je da je bivšeg predsednika SRJ čuvao kombinovan privatno-partijski tim, spreman da se, ako zatreba, za njega baci i na mač. Vojvoda Siniša Vučinić i izvesni Radovan Martešić spadali su izgleda u privatno Miloševićevo obezbeđenje, a Bogoljub Bjelica i Ratko Zečević u čuvare određene u ime partije, ili možda pre partijske dobrovoljce. "Rukavica" je pokazala da su sva četvorica očito pucala na pripadnike MUP-a, s tim što su prva trojica odmah uhapšena, dok se Zečević za sada izvukao pozivajući se na poslanički imunitet (poslanik u saveznom parlamentu).

Široj javnosti malo poznati Bjelica verovatno se učinio kao neki momak iz ekipe levičara četničkog usmerenja vojvode Vučinića. Bjelica je, međutim, predsednik SPS-a Starog grada. Ne tako davno živeo je u Pančevu gde je bio gradonačelnik, a jedno vreme bio je i ministar u saveznoj vladi. Poslednjih nekoliko meseci postao je čovek od najvišeg Miloševićevog poverenja, jedan od onih koji su ga često posećivali i, izgleda, pričali šefu ko se kako drži u partiji od kako je SPS izgubio vlast. Bjelica je kratko vreme važio i za nezvaničnog kandidata za predsednika SPS-a Beograda ali je, uprkos šefovoj naklonosti, kasnije ispao iz igre. Do sada nije bio poznat po vitlanju pištoljima, što se ne bi moglo reći i za poslanika Ratka Zečevića, nekadašnjeg prvog čoveka Topličkog okruga i predsednika SPS-a u Prokuplju. Za vreme mitinga opozicionog Saveza za promene, 8. jula 1999. godine, Zečević se pojavio na prozoru prokupačkog sedišta socijalista i pucao sa udaljenosti od nekih pedesetak metara od bine na kojoj je stajalo pola sadašnjeg DOS-a. Slučajno ili ne, tri dana kasnije ukazom Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika SRJ, Ratko Zečević (čovek koga u Prokuplju zovu još i Šerif) odlikovan je Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena za izrazite rezultate u odbrani zemlje od agresije. Ovoga puta, za izuzetne zasluge u odbrani Miloševićeve kuće od upada specijalaca, Zečević će najverovatnije ostati bez poslaničkog imuniteta.

SEDAM PATULJAKA: Jedan od socijalista koji je najviše činio da se dedinjska kriza okonča na miran način, potpredsednik ove stranke Branislav Ivković, objašnjavao je kasnije kako su njegovi partijski drugovi pucali (i ranili policajce) jer su Slobodana Miloševića zapravo branili od lovaca na ucene. Miloševićeva glava zaista je ucenjena na pet miliona dolara, a zvanično obezbeđenje bivšeg predsednika bilo je, kaže Ivković, svedeno na minimum, zbog čega se izgleda prešlo i na onu privatno-partijsku varijantu sa neuobičajeno mnogo oružja i eksploziva. Ova priča o pet miliona dolara kombinovana je inače sa onom o 50 miliona dolara za koliko je navodno aktuelna vlast, prema optužbama socijalista, "prodala" Miloševića Zapadu, odnosno Vašingtonu za nešto malo finansijske pomoći.

Borba za spašavanje Miloševića zatekla je socijaliste na prilično različitim nivoima "borbene spremnosti", ali i različite emotivne vezanosti za nekadašnjeg neprikosnovenog šefa. Gotovo svi funkcioneri ove stranke odmah su se prijavili da dežuraju u narodnim stražama ispred njegove kuće. Jedni su, poput Bjelice i Zečevića, bili izgleda spremni i da se prihvate oružja da bi ga odbranili, verujući možda da bi iz svega toga mogao da se izrodi i kakav opštenarodni ustanak. Drugi su saosećali sa čovekom koji im je godinama donosio vlast i bezbrižan život na funkcijama, ali se nisu usuđivali da svoje učešće u svemu uzdignu iznad služenja u nenaoružanoj narodnoj straži i povremenog svraćanja u Miloševićevu rezidenciju. Bilo je svakako i onih koji su sa setom gledali na prošla vremena, prisećali se "šefa" onako moćnog i snažnog iz vremena dok je policija radila za njega, ali su istovremeno osećali kako je sve ovo možda i prilika da se SPS spase konačnog propadanja.

Izuzme li se Miloševićevo "zatvorsko zamrzavanje" čelne partijske funkcije, zatim zatvorsko odsustvo Bjelice, pa potencijalni odlazak u zatvor Nikole Šainovića, Mihalja Kertesa, Ratka Zečevića i još nekolicine visokih partijskih funkcionera, socijalisti "sasvim normalno funkcionišu". Tako je bar u razgovoru za Betu tvrdio ovih dana Ivković, koji je otkrio da stranku vodi sedam ljudi koji su u redovnom kontaktu sa Miloševićem (osim Ivkovića, to su još Zoran Anđelković Baki, Ivica Dačić, Dmitar Šegrt, Živadin Jovanović, Živorad Igić i Bojan Kekić). Prilikom prvog sledećeg kontakta sa svojim odsutnim predsednikom neko od ljudi iz vrha stranke svakako će obavestiti Miloševića da je na prvoj sednici Glavnog odbora, održanoj neposredno po okončanju dedinjske krize, iz SPS-a isključen njegov nekada bliski saradnik Dragan Tomić, bivši predsednik Skupštine Srbije i prvi čovek Jugopetrola. Tomić je odavno prestao da svraća u sedište stranke i među prvima je izgleda pokušao da zaboravi da je ikada poznavao Slobodana Miloševića. Iz stranke je, međutim, isključen zbog zaborava druge vrste. Svojevremeno je obećao da će za potrebe GO stranke sagraditi prostorije u okviru JUBMES banke i da će, takođe, u komšiluku dograditi jednu koncertnu dvoranu i prostor za TV Košava. Stigao je da završi samo prvi deo posla, ali na način da je SPS-u ostalo oko 300 miliona dinara duga. Iz partije je pre nekoliko dana i zvanično isključen zbog duga, što je prilično razljutilo mnoge članove SPS-a koji smatraju da je obrazloženje o Tomićevom isključenju moralo da sadrži još mnogo toga.

Za vreme dežuranja po "narodnim stražama" i kasnije na sednicama partijskog vrha proteklih dana svakako najvažnija tema među socijalistima bila je upravo pozicija u kojoj se našao Slobodan Milošević. Većina socijalista smatra da bi na fer i poštenom suđenju "predsednik" (kako ga i dalje zovu) lako sa sebe odbacio sve ono za šta ga danas optužuju, iako niko ne poriče da je mnogo toga u državi i samom SPS-u (ali svojevremeno i u RSK-u, RS-u i još ponegde) zaista funkcionisalo zahvaljujući parama koje je Mihalj Kertes nelegalno namicao preko carine. Nenamensko trošenje budžetskih para za njih očito je bilo nešto sasvim prirodno u danima kada je država bila pod neprirodnim sankcijama, a činjenica da je deo tog novca nesumnjivo završio i u privatnim džepovima mogla bi se u tom slučaju uzeti kao "kolateralna greška" na putu ka ostvarenju inače plemenitih ciljeva. Većina socijalista takođe smatra da bi ovaj "montirani i politički" sudski proces protiv Miloševića mogao da bude prilično bolan za mnoge u ovoj državi, pa i za sadašnji režim. Možda je na tako nešto mislio i Ivica Dačić kada je samo sat-dva pošto je Milošević stigao u Centralni zatvor, na konferenciji za štampu održanoj u sedištu SPS-a, bled i usporen od nespavanja, poručio kako je sve ovo što se dogodilo samo prvi, nikako poslednji čin započete drame. Dačić je, doduše, mogao da ima na umu i odluku partijskog vrha da se ubuduće, ne svakodnevno već kada se za to ukaže pogodna prilika, članstvo SPS-a poziva na ulične proteste kojima bi se kasnije mogli da pridruže i svi nezadovoljni građani. A vremenom će ih svakako biti, bez obzira na to što mnogi od njih ne navijaju za SPS.

Na pitanje zašto je Slobodan Milošević uprkos tvrdnji da "živ neće ići u zatvor" na kraju ipak promenio mišljenje, Branislav Ivković, jedan od glavnih svedoka lične drame bivšeg predsednika SRJ, odgovara pozivajući se na visoku svest Miloševića da se više ne sme prolivati krv. "I jedni i drugi bili su izuzetno naoružani i obučeni", kaže Ivković u intervjuu Beti, misleći na branioce rezidencije i pripadnike specijalne jedinice MUP-a. Neki drugi socijalisti tvrde da je Milošević sasvim sigurno dobio i određene garancije (o kojima nije uputno pričati) posle čega mu je bilo lakše da prelomi i uputi se ka istražnom sudiji. Na pitanje – zašto je u tom trenutku pucala Marija Milošević – jedan socijalista sleže ramenima i kaže: "Zato što Slobodan očito nije znao da izađe na kraj sa svojom decom. Marija mu je samo otežala situaciju. Do sada se u SPS-u šaputalo da je svojevremeno u ljutnji ubila kera onom Draganu Hadži Antiću, ovoga puta zamalo da ubije i nekog drugog."

Narodne straže, članovi bratstva Milošević iz Crne Gore, privatno-partijska formacija naoružana do zuba i Marija lično nisu, dakle, uspeli da bivšeg predsednika SRJ sačuvaju od odlaska u zatvor i sprovođenja istrage mimo zidova njegove kuće, što je on priželjkivao. Slobodan Milošević u zatvoru (makar to zvučalo pomalo cinično) mogao bi, međutim, da sačuva socijaliste od dalje propasti. U prvi mah on će SPS-u pomoći da se emocionalno homogenizuje i zakači za njega kao za mučenika i žrtvu novog režima i međunarodne zajednice. Vremenom će, međutim, neminovno doći i do otvaranja pitanja njegovog naslednika i naravno nasleđa, na šta će on sve manje moći da utiče. Upućeni u zbivanja u ovoj partiji tvrde da među "sedam patuljaka" koji po Ivkovićevom tvrđenju sada vode stranku i navodno redovno kontaktiraju sa "šefom" svi nisu iste visine i ambicija. A to bi uskoro moglo i da se vidi.