Scena koja govori više od svakog komentara o vladavini Aleksandra Vučića ona je iz severnog dela Kosovske Mitrovice od nedelje 22. oktobra posle lokalnih kosovskih izbora, kad Marko Đurić, direktor kancelarije za KiM, okružen članovima i pristalicama Srpske liste drži svoj mobilni telefon uključen na spikerfon iz kojeg se čuje Vučićev glas: predsednik čestita Srpskoj listi na izbornom rezultatu. Kad je Vučić rekao svoje, narod nadvijen nad telefonskim aparatom, dobrano pokrenut entuzijazmom Marka Đurića, skandira "Aco, Srbine" i "Srbija, Srbija".

Ostalo se zna, šampanjac, vatromet i trubači.

Ova Vučićeva telefonska veza sa Srbima na Kosovu sem što je slika i prilika pravog stanja stvari između Beograda i kosovskih Srba (i to samo onih s privilegijom da se nađu blizu Đurićevog telefona) vrlo je dobar pokazatelj koliko je u ljudstvu uznapredovala Vučićeva petogodišnja vlast u Srbiji. Mada mu je svih ovih godina uglavnom spočitavano kako mu je partijski kadar do te mere loš da samo on može biti nosilac liste za izbore u Crnoj Travi jednako kao i u Beogradu, posredi je nešto sasvim drugo. (Vidi tekst "Državni posao")

Aleksandar Vučić i te kako ima koga da delegira. Srbijom, baš kao i Srbima na Kosovu, on vlada preko telefona, toliko ima dobro organizovanu vojsku partijskih i drugih svojih predstavnika. Jedni su bezimeni ljudi, sa terena, koji agresivnom kampanjom, pretnjama i ubeđivanjem ostvaruju povoljne izborne rezultate. Oni pak Vučićevi izaslanici koji se eksponiraju, poput Marka Đurića – drže telefon i objašnjavaju šta je "državni projekat" a šta izdaja Srbije. Bilo u Kosovskoj Mitrovici bilo u Rakovici.

RAMUŠE, SRBINE: Kao što je jednom, sad već beše mnogo davno, Vuk Drašković krunisan za "kralja trgova", sad bi se bez mnogo premišljanja Aleksandar Vučić mogao krunisati za "kralja kampanja". I to se najbolje vidi i na ovim kosovskim izborima jer kome bi drugom sem Aleksandru Vučiću pošlo za rukom da ubedi Srbe sa Kosova da glasaju za one (Srpsku listu) koji su prekjuče podržali čoveka sa poternice, bivšeg komandanta OVK Ramuša Haradinaja – za premijera Kosova?

Valja podsetiti svaki put, Ramuš Haradinaj je bivši haški optuženik koji je za zvanični Beograd ratni zločinac, i dalje na poternici Srbije. Iako je u Haškom tribunalu oslobođen po svim tačkama optužnice, Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu premijera Kosova sumnjiči da je odgovoran za dela koja nisu bila predmet suđenja u Hagu, za najmanje 76 ubistava (među kojima su i ubistva dece), za silovanja i stravična mučenja. U januaru ove godine, po Interpolovoj poternici koju je za njim raspisala Srbija, Haradinaj je uhapšen na granici Švajcarske i Francuske, potom pušten da na slobodi sačeka odluku suda, ali bez mogućnosti da napusti Francusku, da bi četiri meseca kasnije Apelacioni sud u Kolmaru odbio zahtev Srbije za njegovo izručenje i pustio ga da se vrati na Kosovo. Srbija je tada uputila oštar demarš Francuskoj i povukla svog ambasadora iz Pariza.

"Aca, Srbin" je dakle pre nekoliko dana čestitao Srbima na Kosovu na "ogromnom uspehu" zato što su glasali za "državni projekat" Srbije koji podrazumeva podršku klimavoj vladi na čelu sa ratnim zločincem, po tumačenju iste države.

Proletos, dok se nadgornjavao s medijima o mandataru nove vlade posle neke od Haradinajevih izjava da bi Vučić i Dačić trebalo da upute Prištini izvinjenje zbog zločina koji su činjeni na Kosovu, predsednik Srbije i svih državnih projekata u proteklih pet godina rekao je ovako:

"Zločine nisam činio ja, nego on. On i njegovi ljudi su silovali žene, i Srpkinje i Albanke i Romkinje. Ubijali ih, odsecali im glave i bacali u reke. Ne znam o čemu govori čovek."

Ako može da izbornim rezultatom na Kosovu kapitalizuje kontradiktornu i dvoličnu politiku koja ne donosi ništa baš korisno ni Beogradu ni Srbima na Kosovu (koliko god se trudio da je predstavi kao odgovornu i državničku) i sve to preko telefona, šta su njemu beogradski izbori, ili još jedni republički u Srbiji čije prizivanje naručuje na takozvanim konferencijama za novinare ili pre neki dan od svog koalicionog partnera Ivice Dačića na proslavi devetog rođendana SNS-a?

SAD JE VIDIŠ…: U Srbiji se rasprave o šizofrenoj politici Beograda prema regionu i svetu svode na izolovana tumačenja je li Vučić "pritajeni rusofil", "skriveni natovac", ili tek vlastodržac kojem ideološka a posebno geostrateška šibicarenja koriste isključivo za dobijanje izbora i opstanak na vlasti. Poštenja radi, treba reći da ovakva tumačenja nemaju nikakav domet, zato što je i medijski i politički uticaj tog malog dela zainteresovane javnosti poslednjih pet godina – mizeran. S druge strane, treba podsetiti i na to da se na politiku "podrška zločincu premijeru" ne obraća pažnja u EU i SAD sve dok Vučić popunjava svoje radne listiće po redosledu koji je dobio u Briselu.

Kad je reč o poigravanju s Moskvom i Vašingtonom, koje dosta podseća na prevarantsku igru nekadašnjih šibicara sa Zelenog venca, Amerikanci su tu za nijansu senzitivniji, pa tako treba i shvatiti nedavnu poruku koju je na 17. srpskom ekonomskom samitu u Metropolu doneo iz Vašingtona Brajan Hojt Ji, visoki zvaničnik Stejt departmenta. Taman naruku Vučiću, dan posle Haradinajeve pobede na severu Kosova uz pomoć infrastrukture koju je nesebično obezbedio Beograd, Hojt Ji je poručio Beogradu kako ne može da sedi na dve tako udaljene stolice istovremeno, da Srbija mora da pošalje vrlo jasnu poruku, a ne da balansira između dve strane. Pa tako, "SAD ne razumeju zašto bi osoblje ruskog humanitarnog centra trebalo da dobije diplomatski imunitet", reče Ji. Ako birači u Srbiji kojima naprednjaci i posle svega gotovo svakodnevno obećavaju "Kosovo u Srbiji" uopšte prate šta se događa na KiM i čemu služe izbori i formiranje institucija po kosovskom Ustavu, ova izjava visokog predstavnika Stejt departmenta i njena kasnija interpretacija u medijima samo dan posle izbora na Kosovu bile su dovoljno jake da momentalno zaborave ako im je promaklo ko je za koga glasao na Kosovu i ponovo uzviknu "Aco, Srbine".

Naravno da im je u tome pripomogla partijsko-medijska kamarila SNS-a predvođena Aleksandrom Vulinom, ministrom odbrane, pa Vladimirom Đukanovićem i ostalim predstavnicima Aleksandra Vučića, koji su odlično naučili u kom trenutku skandiranje valja da počne. To skandiranje i talambasi uglavnom su dosta važni kao efekti kad je vladavina zasnovana na kampanjama i propagandi, a ne na politici. Onda se od te zaglušujuće buke ništa drugo i ne čuje. Tu je vrstu vladavine Aleksandar Vučić tako dobro usavršio da se čini da će mnogo vode proteći Savom i Dunavom dok se opet ne pojavi neki novi majstor u takvoj veštini u ovim našim krajevima, i treba odati priznanje čoveku, propaganda je težak i zahtevan posao.

Primera ima koliko hoćete, evo recimo, je li u ovom trenutku ikoga briga, samo nekoliko nedelja posle, da li je Srbija na kraju poslala ono pismo o kojem su grmeli svi režimski mediji na čelu sa premijerkom Anom Brnabić? Reč je o pismu Evropskoj komisiji "s nizom pitanja" povodom stava Komisije da se slučajevi Kosova i Katalonije ne mogu porediti, a trebalo je da ga u Brisel odnese premijerka Brnabić lično. Tolika je važnost pisma bila. Posle je negde Vučić izjavio da neće pismo moći sad da se pošalje, iako je "ozbiljno napisano", jer nije u redu "zbog španskih prijatelja". I nikom ništa. Važan je prvi utisak, a to je da se šalje pismo u Evropu zbog Kosova povodom Katalonije. Ozbiljni marketinški stručnjaci znaju, nema druge prilike za prvi utisak, i to zna i Vučić.

JEDVA ČEKAM IZBORE: Jelena Mirković, novinarka TV N1, primetila je u svom prilogu da stranačkih obeležja na proslavi 9. rođendana Srpske napredne stranke na beogradskom Tašmajdanu u subotu 21. oktobra – nije bilo. Nego da su svi nosili srpske zastavice. Naprednjaci bi kazali: ne valja vam kad imamo stranačka obeležja jer nas optužujete da smo u kampanji, a kad ih nemamo, opet ne valja. Zli jezici bi odbrusili da su naprednjaci dan kada je osnovana Srpska napredna stranka počeli da slave kao državni praznik. Jedan naprednjak iz Rakovice je ovoj novinarki na dečjem rođendanu priznao da je istina negde na sredini: "Tačno je da nam ne treba stranačko predstavljanje. Pa vodimo ovu zemlju, aman!" I to jeste u neku ruku važna poruka građanima koja još nije decidirano izgovorena. U partokratiji a potom i autokratiji u kojima su godinama rastakane sve najvažnije institucije ove države, jedina institucija koja "radi" i koja može građanima da omogući kakav-takav život jeste partija na vlasti, a da biste koristili njene "institucionalne usluge" morate ući u tu partiju, raditi za nju, pa će i ona nešto učiniti za vas.

Na drugoj jednoj godišnjici, povodom 21 godine Demokratske stranke (2011), tadašnji predsednik Srbije i DS-a Boris Tadić rekao je da je DS nacionalna institucija. Jedni su se smejali, a drugi su tačno predviđali kraj demokratske vlasti u Srbiji. Tadićeva brzopletost u izrazu danas deluje prilično naivno, jer smo, ne zaboravljajući sve kritike na račun tadašnje partokratske vlasti i to na istom ovom mestu pre pet godina, tek sad u Vučićevom eksperimentu in vivo naučili kako se partijska infrastruktura instalira u državnu i kako se građanima ove zemlje svakodnevno stavlja do znanja da ukoliko nisu u kategoriji predstavnika ili bar sledbenika vlasti Aleksandra Vučića – građani su drugog reda. Da parafraziramo Marka Đurića iz kampanje za kosovske izbore: ko nije za SNS, nije ni za sebe ni za Srbiju, tako nekako.

Elem, bilo je slavlje na stadionu na Tašmajdanu, a na slavlju nije bio osnivač stranke Tomislav Nikolić. I o tome se pričalo. O sujeti i ljutnji Nikolićevoj što nije došao, o Vučićevom prigodnom govoru u kojem je predsednik više spominjao kao osnivača stranke Branu Crnčevića nego Tomislava Nikolića. Dirljivo prisećanje na Crnčevićeve reči o deci, potomcima i precima, zli jezici su protumačili kao potvrdu da se na Tašmajdanu proslavljalo osnivanje neke nove države prosvećenih, oslobođenih i reformisanih građana.

To što na skupu nije viđena ni premijerka Ana Brnabić, nekako nije izazvalo veliku medijsku pažnju. Mada su drugi državni funkcioneri bez "članske" SNS-a i te kako bili i potrudili se da budu viđeni.

Kao, recimo, Ivica Dačić koji je u svom prepoznatljivom maniru bio veći naprednjak od svih naprednjaka koliko ih se na Tašmajdanu okupilo, a bilo ih je po različitim procenama od nekoliko hiljada do deset hiljada. Šef diplomatije je nabrajao "uspehe" vlasti: "Izbavili smo zemlju iz bankrota, dolaze investicije u Srbiju, idemo ka EU, ali ne po cenu da rušimo prijateljstvo sa Rusijom." Ali se najviše uzbudio prizivajući nove republičke izbore:

"Pred nama su beogradski izbori, ali ja sam se uželeo izbora, i zato jedva čekam da (Aleksandar) Vučić odluči da se ide na izbore", rekao je Dačić.

Priznao je da mu je lider SNS-a veoma drag, ali da mu je "još draži kada vidi ko ga sve napada", i poentirao:

"Vi se zovete naprednjaci, ako se vi tako zovete, onda su ovi drugi koji vas napadaju – nazadnjaci."

Tako je Dačić onako iz prve klupe, ali đačkim, pojednostavljenim rečnikom i bez citata izrekao ono što nam se poslednjih pet godina servira u različitim prilikama, bilo da je reč o izbornoj kampanji, konferenciji za novinare sa naručenim pitanjima za predstavnike vlasti, ili Vučićevoj odi "Ikei", prodavnici nameštaja. Svi koji nisu za Vučića, oni su otpadnici, izdajnici, škart, ukratko smetnja novoformiranoj klasi.

Slično je govorio i predsednik Srbije. Svoje političke neistomišljenike nazvao je gubitnicima čiji je rezultat – nula:

"Pobedite u Beogradu ubedljivo, baš zato što misle da su već pobedili, pobedite radom, a ne lažima i krađama (…) Oni nisu toliko puta otišli na posao u Beogradu, koliko sam ja fabrika otvorio, o kilometrima puta da ne govorim, i nemojte da ih mrzite, ne odgovarajte mržnjom već radom i budite neustrašivi jer imate rezultate. Pobeđujte, ali radite, menjajte se, učite."

U REDU ZA DRUGOG: Jasno je da ovakav jedan skup nije mogao da prođe bez najsvežijeg istraživanja javnog mnjenja. Vučić je rekao da je na devetu godišnjicu svog postojanja stranka jača i da je "dosegla istorijski maksimum u istraživanju javnog mnjenja, koji je bilo koja stranka imala od uvođenja višestranačkog sistema u Srbiji". Ali da naprednjacima ne prenosi rezultate istraživanja zato da bi se ulenjili nego da bi radili još više "brže, jače, bolje, za dobrobit zemlje" nego što su to činili do sada.

I tu još pohvalio "divne ljude" u SNS-u, one čije vreme tek dolazi, eto već za desetogodišnjicu stranke. Na koga je tačno mislio, ne zna se. Ali oročio je bar vreme kad će se možda znati. I tu se sad ponovo izlazi na sredu s pitanjem o drugom, trećem, četvrtom i ostalim naprednjacima. O tome je, kako rekosmo, nezahvalno licitirati sve dok Vučiću svi oni dobro obavljaju posao, pritom, ljudi od najvećeg Vučićevog poverenja i nisu u stranačkoj strukturi.

Poznavaoci prilika među naprednjacima tvrde da Vučić sve uočljivije mora da disciplinuje državne i stranačke funkcionere koji bi da uđu u trku za "drugog" u SNS-u. Kad je, recimo, Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova ali i šef beogradskih naprednjaka, izjavio kako je stav GO SNS-a, čiji je on predsednik, da gradski izbori budu u decembru, Aleksandar Vučić je preko medija odgovorio da "to nije najbolje, ali da se neće protiviti". A posle je, kažu upućeni, baš na Stefanovića mislio kad je kazao: "Ovo je poslednji put da idete na izbore u Beogradu pod mojim imenom."

Razume se da je Vučićeva poslednja. Drugačije je nešto, međutim, sa Anom Brnabić, koja nije omiljena među viđenijim naprednjacima i zato što se svako od njih s pravom mogao zamisliti na njenom premijerskom mestu. Da najveća i najjača partija ne bude nagrađena mestom premijera oduvek je bilo nešto što nije prijatno za članstvo i najviše funkcionere stranke. Verovatno je odatle i vidljiva netrpeljivost između pojedinih članova Vlade i premijerke Brnabić. Jedna od poslednjih je izbila u medije nedavno kad je komentarišući priče o sve većim čarkama između ministara u Vladi povodom afere "Tetka" kazala da će u Vladi biti smena samo ako izostanu rezultati. Jadranka Joksimović, ministarka za evropske integracije, odgovorila je:

"Ja svoj posao radim odgovorno i predano, mandat sam dobila od stranke kojoj pripadam, koja je ubedljivo pobedila na parlamentarnim izborima. Ako izostanu rezultati u više oblasti, onda svi snosimo odgovornost, uključujući i premijerku kao prvu među jednakima."

Ipak, sve to skupa su uobičajene "bolesti" stranke koja je svih ovih godina rasla sa vlašću koju je osvajala bespogovornom spremnošću na izbore. Izbori su od početka glavna poluga Vučićeve vlasti. Neprekidna kampanja iz koje nikada ne izlaze, omogućila im je da usput dovrše uništenje dve najvažnije institucije slobodnog društva – univerzitet i medije. Krajem septembra usvojen je novi Zakon o visokom obrazovanju, kojim je stavljena tačka na kakvu-takvu bar formalnu autonomiju univerziteta na sličan način na koji je to urađeno Zakonom o univerzitetu 1998. godine. Medijska strategija, najavljeno je, biće završena do kraja ove godine, ali – bez novinara. Reprezentativna novinarska udruženja izašla su iz radne grupe Ministarstva kulture i informisanja koja radi na tom tekstu, i trenutno razmenjuju optužbe o tome ko se bavi politikom, a ko se "politički pozicionira u strukturama moći". I bez toga, ovu strategiju od početka prati veliki broj nepoznanica, ali je najvažnija hoće li vlast ovim dokumentom pokušati dodatno da pojača pritisak na medije. Bez novinara u radnoj grupi, teško da nečeg dobrog tu može biti.

O opoziciji Vučićevom režimu ovde je mnogo puta bilo reči. Dok jedni postavljaju uslove režimu za fer i demokratske izbore u Beogradu, drugi pozivaju na bojkot jer poštenih uslova neće biti, treći tvrde da bi bojkot izbora u Beogradu Aleksandar Vučić jedva dočekao.

Vučić, već iskusan u žongliranju najavama vanrednih parlamentarnih izbora, poručuje opoziciji: "Neka razmisle još jednom da li izbore žele ili ne. Ako ih dovoljno žarko budu želeli, možda ih i dobiju, samo nemoj posle da plaču ili kukaju kako je Sveti Petar kriv što su izbore izgubili."

Žongliranje se nastavlja.