Kad god je, u nova i krizna vremena, dolazilo do lomova u društvu koji su se prelamali preko univerziteta, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, sociolog Marija Bogdanović, bila je na nekoj "dodatnoj" dužnosti, usred vatre. U vreme građanskih i studentskih protesta 1996

–1998. bila je dekan Filozofskog fakulteta i nepokolebljivo je stajala rame uz rame sa svojim studentima. Nakon donošenja "Šešeljevog" zakona o univerzitetu 1998, zajedno sa još 80 profesora Filozofskog odbila je da ispuni obavezu predviđenu tim zakonom i nije potpisala ugovor o radu. Umesto toga, podnela je ostavku na mesto dekana. Uz veliku podršku studenata i kolega, posle petooktobarskih promena 2000. izabrana je za rektora Beogradskog univerziteta i tu funkciju obavljala do 2004. godine.

"To je bilo teško vreme", kaže u razgovoru za "Vreme", jer trebalo je graditi autonomiju univerziteta, trebalo se suočiti sa mnogim novim pitanjima, kao što je odluka Vlade o vraćanju Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u okrilje Univerziteta u Beogradu, a ona je bila protiv. Danas, ime Marije Bogdanović, profesorke emeritus, stoji kao prvo među potpisnicima proglasa nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta, u kome se aktuelna vlast ocenjuje kao diktatorska i kojim se izražava podrška građanskim protestima koji se šire po Srbiji.

Profesorka za koju se pouzdano može reći da je simbol protesta na Filozofskom, prepoznatljiva po dubokoj, ubedljivoj i mirnoj snazi, i danas stoji na barikadama kritičke misli, učestvuje na protestima i predstavlja univerzitet iz njegovog najčasnijeg ugla.

"VREME": Kada ugledna institucija kao Filozofski fakultet podrži proteste i pozove na izražavanje slobodnog mišljenja, kakvog to efekta ima i na sve ostale pojedince uopšte?

MARIJA BOGDANOVIĆ: Samo da se razumemo, ovo je pobuna članova ove institucije, a njeni potpisnici od početka su i učesnici. Sâmo oglašavanje je imalo za cilj da se naš glas ponovo čuje kao glas slobodnih građana koji kritički misle i to javno izražavaju.

Ta vrsta angažovanja i javne kritike je u tradiciji Filozofskog fakulteta i ne mogu ni da zamislim da je sada mogla da izostane. Dogodilo se da je i ovoga puta Filozofski krenuo prvi i da su onda počeli javno da se oglašavaju i članovi drugih fakulteta i uopšte akademske zajednice. Kao što ste videli, skoro ceo Fakultet političkih nauka se brzo oglasio sa jakim argumentima, dok su profesori Pravnog fakulteta to učinili sa tačnim navođenjem zakonskih akata koji se neprekidno gaze, zaobilaze i narušavaju. Šteta je jedino što to nije bilo upućivano u vreme kada su ti zakonski propisi gaženi.

Proglas Filozofskog potpisalo je 105 profesora i saradnika. Da li je to manjina, većina, i da li je to uopšte važno?

Naravno da je važno, ali je ipak mnogo važnije da je to prodrlo u javnost, i treba reći da su se tom spisku od 105 nastavnika i saradnika pridružili i članovi Odeljenja za sociologiju, što povećava broj. To potpisivanje se dogodilo nekako preko noći i ljudi nisu ni stigli da se na vreme priključe, ali su zato taksativno, precizno i konkretno ukazali na nevolje i atmosferu u kojoj žive građani.

Primetno je da su se među potpisnicima jedni do drugih našli profesori dijametralno suprotnih ideoloških, pa i političkih opredeljenja.

Društvo je složeno, pojedinci su složeni, ne možemo tu čistotu da izvedemo do maksimalnih granica. Kao i u Savezu za Srbiju, i ovde imate i levih i desnih. Ali postoji i nešto zajedničko, a to su pravo i pravičnost, zahtev da prorade institucije, da u njima rade pošteni, moralni ljudi, da krenemo napred. Neka nas bude raznih, pa ćemo kroz dijalog i sukob mišljenja doći do nekog rešenja. Bez slobode mišljenja, o principima i konkretnim rešenjima, nema ni napretka društva. Ali ćutanje je nedopustivo.

Deo sociologa se izdvojio i dao vlastitu podršku protestima. Postoji li razlika između njihovog proglasa i proglasa 105?

To su dva potpuno kompatibilna proglasa. Kao što sam već rekla, u proglasu sociologa, na osnovu rezultata istraživanja naše stvarnosti, iznosi se dalja konkretizacija uzroka ovih protesta, a to je akumulacija ogromnog nezadovoljstva u mnogim sektorima života. Konkretizacija onoga što je rečeno na opštem nivou koji upozorava, a još su dati i primeri kroz koje se vidi u čemu mi godinama posustajemo i koje protivrečnosti više ne izdržavamo. Reč je o stanju koje je veoma teško izdržati u ovom sistemu.

U kom smislu je to stanje neizdrživo?

Kratko rečeno, mi smo jedan vrlo zatvoren sistem koji nigde nema oduška. I zbog toga je počelo iznutra da vri, a to mora negde da pukne. I puklo je sada. Sve ono što se u nama godinama skupljalo, akumuliralo, sada se ponovo ispoljava i izražava. Imali smo i pre 50 godina junske proteste 1968, pa smo imali 1996, pa sada ove proteste, na svakih 25 godina mi neprekidno pokušavamo da promenimo funkcionisanje našeg sistema, ali to ne uspevamo. Sada smo došli u situaciju da imamo nekoga ko je apsolutni gospodar tog zatvorenog sistema, sistema u kome slušamo kako premijerka države i predsednica Skupštine ponavljaju sve ono što kaže predsednik države. A njihovi poslovi koje treba da obavljaju se razlikuju, svi imaju različite domene svog rada, međutim imamo situaciju da nam jedan čovek određuje apsolutno sve. On vodi sve institucije, počev od Vlade pa nadalje, naši ministri stoje u njegovoj pozadini i ništa ne govore, govori samo on sa tom blagoglagoljivošću od servilnosti, zaštitničkog odnosa do vike i urlanja ne samo na opoziciju nego i na sopstvene saradnike. Neprekidno vodi dijalog sam sa sobom, a nikako da izađe na javnu scenu i krene u dijalog sa ljudima koji to traže. Rečnik je obogaćen uličnom terminologijom, a kada njegovi saradnici govore u Skupštini, svi uglas govore tim istim, ružnim jezikom, što posle pripisuju narodu koji pokušava da se izvuče iz tog zatvorenog sistema, da nešto kaže. Dakle, jedan čovek odlučuje o svemu. I to je na protestima, u svom govoru, jako dobro formulisao Nikola Kojo, neću da ga ponavljam ali se u potpunosti slažem s njim.

Ipak, na koji način jedan tvrdo zatvoreni sistem uopšte može da pukne?

On puca po šavovima. I kad krene da puca po šavovima, onda treba animirati sve raspoložive strane, sve političke opcije, stranke, građanstvo, roditelje, bake i deke, omladinu. Mladi treba sada da se pridruže protestima i da sami odrede temelje svoje budućnosti. Reč je o slobodi da se izborimo za slobodu svakog pojedinca koja je uslov da se formira jedno demokratsko društvo. Bez javne rasprave o svim problemima koji se pojavljuju u društvu i traže rešenja, ne može se govoriti o napretku. Kada se pojavi neki problem ne može jedan čovek da presuđuje, osuđuje, ocenjuje da li je neko kriv ili nije, ne može sebi uopšte da dozvoli takvo pravo. Pitam se zašto taj sveznajući čovek nema hrabrosti da uđe u dijalog sa kritičkom javnošću Srbije. Zašto? U čemu je problem? On se pravi jako hrabar, ali hajde, izađite da razgovaramo kao ljudi, ne samo da izdajete naredbe i presude.

Možda je to najvažniji mehanizam njegovog očuvanja vlasti?

Ali to je već prešlo sve granice. Mislim da to njegovo samohvalisanje da je bio najbolji student Pravnog fakulteta, da ga dekani predstavljaju kao najboljeg studenta prava, pokazuje da se on preučio. I misli da sve zna i da o svemu može da odlučuje. Pomera brda, zaustavlja nabujale reke, spasava decu iz snežnih smetova, sve može. Objasnite mi kako je to moguće? Ako je neko tek prozvan da treba za nešto da odgovara, on već zna da li je taj kriv ili nije kriv. On je i vidovnjak. Za jedan plagijat doktorskog rada našeg poznatog rukovodioca, a ima ih više, kaže: "To je najveća glupost koju sam čuo." I to onog trenutka kada se ta vest pojavila u novinama. To što je rečeno nije pitanje da li je pametno ili glupo, već da li je istina ili laž. I sad me osporite kad kažem da je on preučen. Previše zna. Kako je moguće da on zna da li je nešto plagijat ili ne, da li je on to proučavao? I da li on ima odgovarajuće obrazovanje da sudi o tome? Za tako nešto, za odbranu i proveru doktorata formiraju se komisije u kojima su uglavnom redovni profesori. A on je diplomirani pravnik.

I mnogi drugi stvarni problemi maskirani su pred javnošću u istom "slengovskom" maniru.

Tokom ovih protesta postavljeno je i pitanje kakav je predlog za rešavanje pitanja Kosova. On opet kaže: "Nikad veću glupost nisam čuo." Pa se onda ispravi: "A o tome nemam ništa da kažem." Kakav je stav ove države, kako narod uopšte da zauzme stav prema tom pitanju i ko to zna osim njega? Da li on uopšte ima predstavu šta bi u tom slučaju trebalo da bude platforma za razgovor? Stalno igraju ping-pong, ili će biti ovo ili će biti ono, i na kraju kažu biće kompromis. A onda nam premijerka objašnjava šta znači kompromis: kad dobiju oni nešto, pa dobijemo mi, izgube oni nešto, izgubimo mi, i svi smo zadovoljni. Je li tako treba da se rešava problem Kosova, zbog koga celo društvo stagnira na opštedruštvenom i na političkom planu?

S druge strane, ova vlast, čini se upravo zbog Kosova, uživa podršku međunarodne zajednice?

Dolaze veliki državnici koji ne čine ništa da se ova situacija reši, nego nas uljuljkuju u beskrajno dugim pregovorima o Kosovu. Neće oni da gube vreme na to, nego su nas ostavili na ledu i rekli, kako se dogovorite to će biti prihvaćeno.

Mislite li da će do dogovora ili do nekog rešenja uskoro doći?

Ne mislim. To će da se razvlači do beskonačnosti. Pustili su nas da se u svom kavezu sami snalazimo.

Protesti koji traju već dva meseca, i koji su se proširili po Srbiji, da li su dovoljan zamajac za stvarne i konkretne promene?

Ne mogu da zamislim nijedan drugi zamajac. Mi kao građani i slobodni ljudi treba da istrajemo u ovim protestima i da tražimo ono što nam je potrebno. Slobodu medija, slobodu izražavanja, pravdu, institucije u kojima će biti postavljeni stručnjaci, pošteni ljudi, gde će se uspostaviti kontrola obavljanja svih mogućih funkcija. Takav sistem želimo da uspostavimo.

U opasanom i zatvorenom sistemu mislite li da šetnje mogu da proizvedu nešto konkretno?

Sistem je i spolja i iznutra, kroz unutrašnju mrežu, vrlo jak, surov i sirov. Ipak, mi smo taj sistem načeli. Moramo istrajati.

Ako se protesti i dalje budu širili, možemo li očekivati i da odgovor na njih bude surov i sirov?

On se kune da do fizičkog ugrožavanja neće doći. Videla sam kako u Novom Sadu pokušava da bude nekako blag, ali njegov ton kada govori i dalje nije običan. On stalno ide up and down, gore-dole, što ukazuje na to da imamo posla sa čovekom kome teško pada da jednostavno govori, njegova prava priroda je da bude sirov i grub. Taj rečnik koji je ružan i koji vlada u javnom životu, upravo on promoviše. Od njega je počelo, zato što je neko negde dobacio ono "Vučiću, pederu". A onda on to uporno ponavlja na konferencijama za štampu, govoreći kako nema problem s tim da mu to kažu, pa onda opet ponovi, pa opet na istoj konferenciji ili na sledećoj. A onda na primer Maja Gojković u Skupštini nekoliko puta čita izjavu Sergeja Trifunovića sa Tvitera i sa zadovoljstvom pokazuje koliko je to pismo prosto. Pa zašto njegovi odani sledbenici ponavljaju to toliko puta? Zašto se jednostavno ne prećuti. Takvo izražavanje pripisuju samo drugima, a oni su zapravo ti koji su svojim uvredama, netolerantnošću i agresivnošću inicirali, uveli a i dalje praktikuju takav način komunikacije – psovke i ostalo, jer mi smo odavno za njih "ološ, glupaci, izdajnici, lopovi".

Šta mislite o izboru Sergeja Trifunovića za predsednika Pokreta slobodnih građana?

On je bistar momak, aktivan. Ne spadam u kategoriju ljudi koja voli pregrube i preoštre reči, ali ono što je za njega sigurno to je da ima nadahnuće, snagu i želju, i moguće je da će taj građanski blok profilisati u pravom smeru. Ja to očekujem od njega. A što se načina njegove komunikacije tiče, on se obraća ne na isti način, nego čak i na blaži od onoga kako se oni nama obraćaju kada nam kažu da smo ološ, izdajnici, lopovi. Ni od jednog predsednika bilo koje države nisam čula ružniji rečnik niti ton kao što ovde slušamo svakodnevno.

Slažete li se s tim da građani treba da ostanu nosioci aktuelnih protesta, a da se opozicioni političari i njihova vidljivost svedu na najmanju moguću meru? Koliko je to dobro?

Poslužiću se jednom analogijom. Čuli ste da na univerzitetu ne možete da se bavite politikom i čuli ste i rektorku koja se pritom poziva na zakon. Ali šta to znači da ne možemo da se bavimo politikom na univerzitetu? Naravno da ne treba umesto nastavnog sadržaja da držimo političke govore na času, ali mi smo slobodni građani i možemo javno da iznosimo svoje političke ideje i kritičko mišljenje. Sada imate političare koji imaju svoje političke partije ili organizovane građanske grupe koje će prerasti ili se pridružiti nekoj političkoj partiji i bez te dobro organizovane političke strukture teško je učiniti nešto ozbiljnije. Mora da se ima program po kome će se pridobiti građani da glasaju za njih. Mislim da je sada jako važno da svi predstavnici opozicije nađu zajednički imenitelj oko koga će se složiti, da iznesu to pred građane, pa da onda krenu u proteste i u borbu za ostvarivanje tih principa, za pridobijanje ljudi za te principe.

Vama, znači, ne smeta takozvana politizacija ovih protesta?

Oni jesu politički. Po mom shvatanju, svaka pobuna građana, a građanin je političko biće, svaki izlazak građana na proteste, bez obzira na to koji su razlozi tih protesta, da li je glad, beda, nepravda, kriminal, jeste već politički čin. Bez obzira šta je uzrok, a uzroci su uvek mnogobrojni. Nikad nije samo jedan. Imate jedan povod, ali uzroci se međusobno prepliću i pojačavaju i onda dolazi do ovakvih pobuna.

Devedesetih, kada ste bili dekan Filozofskog, takođe su krenule pobune i studentski protest, a vi ste ih podržali i odlučili da fakultet stane s radom.

Tada su se studenti prvi pokrenuli i javili mi da idu u štrajk. Našla sam se sa njima sutradan ujutro, čula njihovo mišljenje i donela odluku da ceo fakultet ide u štrajk, a povod je bio krađa glasova. I naši glasovi, kao građana i kao političkih bića, bili su ukradeni. Odmah sam održala sednicu Veća fakulteta, iznela situaciju i smatrala da treba da budemo uz studente. I dobila sam ogromnu podršku Veća. Sva odeljenja su dobila pismo da ulazimo u potpuni štrajk, da nema nastave, nema konsultacija, da nema ispita. Mi smo u taj štrajk u potpunosti ušli kao institucija, kao podrška studentima.

Kako je tada reagovalo Ministarstvo?

Tadašnji ministar obrazovanja pozvao je sve dekane i upozorio nas da sredimo stanje na fakultetima. I tada sam rekla da fakultet i ja ostajemo uz studente. Ostali dekani su ćutali, samo je dekan ETF-a rekao da će direktno da ode kod Miloševića jer ga je poznavao. Pozvala sam sve dekane da dođu kod mene na fakultet da se dogovorimo šta dalje da radimo, jer ja nisam imala iskustva u takvim situacijama i na takvom položaju. Osećala sam veliku odgovornost. I došlo je devet predstavnika fakulteta. Dogovorili smo se da ćemo da podržimo studente, a posle su se javno oglasila još četiri dekana i pridružila nam se. Kasnije su se pridružili i ostali. Medicinski fakultet je bio poslednji, pridružili su se kada su završili semestar jer su smatrali da je njihovo da leče ljude a ne da se bave politikom. Ta floskula da univerzitet ne može da se bavi politikom je potpuno besmislena. Studenti ne smeju da imaju zatvorena usta i da budu bez kritičkog mišljenja, jer to je onda strašno. Gde bi se onda to kritičko mišljenje razvijalo, ko bi davao podsticaj, pravac razmišljanja, ukazivao na probleme, ako to nisu profesori koji rade sa mladom generacijom i vaspitavaju je u svakom pogledu.

Prvi put od 1968. imamo situaciju da inicijativa i podrška protestima sa Filozofskog stižu najpre od profesora. A gde su studenti?

Studenti su apatični i oni se već u srednjoj školi spremaju za odlazak napolje. Smatram da studenti sada treba da se pridruže svojim roditeljima. Pa čak i ako odlaze, svojim roditeljima treba da obezbede pristojnu starost. Tačno, od ‘68. nikada nismo imali bunt na fakultetima a da ih prvo nisu pokrenuli studenti, ni ‘91, ni ‘96. godine. Tada su mi dekani sa raznih fakulteta govorili: "Kako to da su kod vas studenti tako jedinstveni? Izgleda da kako koji student uđe u zgradu Filozofskog fakulteta, on počinje da diskutuje, da ima svoje mišljenje i da bude kritičan, kao da udahne taj vazduh i tu atmosferu." I to je tačno. Tako je bilo sve do ovih godina.

Sâmo opredeljenje da neko upiše Filozofski fakultet, da izučava tu materiju govori možda i o afinitetima tih studenata ka slobodnoj, kritičkoj misli.

Jeste, ali šta je sada? Kada radim sa studentima na doktorskim studijama i objašnjavam im, recimo, analizu sadržaja kao metod, i predložim da neko uzme da uradi seminarski rad, kao vežbu, na primer analizu Vučićevih govora, analizu diskusije pozicije i opozicije u Skupštini, analizu nekog dnevnog lista u određenom vremenskom periodu, niko se ne javi. Ovaj metod je i razvijen za analizu komunikacije sa stanovišta aktuelnosti nekih tema, poruka koje ta tema šalje i kome ih šalje, njihovo otvoreno/latentno značenje i tako dalje. Ali, studenti u te teme ne ulaze.

A u koje ulaze?

U potpuno neutralne, na primer razvoj, saznajne mogućnosti, oblasti primene nekog metoda, i to na primerima iz literature.