Kada je preko televizijskih ekrana proletela slika Radovana Karadžića, postalo je jasno da šale njegove bratije sa promocija knjiga ovog haškog begunca nisu bile sasvim lišene smisla. Na predstavljanju Odabranih dela, predsednik Međunarodnog odbora za istinu Kosta Čavoški nije propustio priliku da zagolica pažnju javnosti opaskama kako je sam Radovan Karadžić pomagao da se napravi izbor intervjua i govora. Čavoški je i ranije u sličnim prigodama imao običaj da kaže kako je Karadžić bio obavešten o promociji. Govorio je da nije isključeno da će se i on sam pojaviti na predstavljanju novog dela. Da je možda čak tu negde, među publikom, nakon čega bi se posetioci zbunjeno osvrtali po sali, dok se Čavoški smejuljio. Kada pogledate Karadžićeve fotografije, shvatićete da je Čavoški znao više od drugih: među jurodivim licima u publici, verovatno je sedeo i sam Dragan Dabić.

PALJANSKI KLAN: No čak i da u pošalicama paljanskog klana nema istine, Karadžićevi zaštitnici nikada nisu tajili da održavaju veze sa svojim štićenikom. Oni su sa otvorenim cinizmom govorili o golubovima koji donose pisma, kamenju u gorama ispod koga se skrivaju Radovanove poruke i nepoznatim dostavljačima Karadžićevih rukopisa koji pod okriljem noći kucaju na prozore njegovih jataka. Nakon upozorenja tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića da će biti procesuirani svi koji na bilo koji način, "posredno ili neposredno, usmeno ili pismeno, preko elektronske pošte ili goluba pismonoše, komuniciraju sa haškim beguncima", kuriri i golubovi počeli su naglo da zaobilaze beogradske stanove Karadžićevih štovalaca, čak se i ono stenje koje se ranije lako prepoznavalo po Karadžićevom dodiru odjednom stopilo sa svojim prirodnim okolišem. Zbog toga Kosta Čavoški nije hteo da otkrije kako mu je brat Radovan davao uputstva o tome šta bi trebalo izabrati za štampu iz obimnog materijala Intervjua i govora, koji su se pojavili kao poslednji tom Odabranih dela, ali je očigledno da su te sugestije stizale od samog dr Dabića, koji je ordinirao po Beogradu.

IMA ČUDA: Dok su se u Bosni i Hercegovini jedino organizovale tajne promocije novih Karadžićevih knjiga, ovaj haški begunac je poslednjih godina mirno koračao sa ove strane Drine. Ne tako sigurno kao kada se u Beogradu uspaljeno mahalo oružjem i etničkim mapama u suton raspada nekadašnje Jugoslavije, ali dovoljno samouvereno da su se njegovi novi radovi, drama Sitovacija i pesme za decu Ima čuda – nema čuda, koje je ilustrovao Momo Kapor, mogle naći u gotovo svim knjižarama glavnog grada. Kao da je optužnica koja ga tereti za genocid neki slučajni nesporazum koji će biti razrešen svakog trenutka, Karadžić je u dokolici nastavio da piše političke eseje, sećanja i šaljive komade, rugajući se u lice međunarodnoj zajednici, policijskim poterama i liderima bosanskih Srba. Grubom ironijom sudbine, čovek koji je osumnjičen za najteža krivična dela, uključujući genocid, zločine protiv čovečnosti i povredu zakona i običaja rata, spremao je nova književna dela. Dok je taj poetsko-prozni opus polako narastao, Međunarodni odbor za istinu, pridodavao je naslove o Karadžićevim političkim aktivnostima. Objavljene su Ratne naredbe, Ratna pisma, Akti milosrđa i Intervjui i govori. Za razliku od proznog, odmetničkog ciklusa Radovana Karadžića, opus političkih dela ovog haškog begunca rastao je bez većeg truda samog autora.

Nakon kvazi-šaljivog komada Sitovacija, Karadžić je u Čudesnoj hronici noći uronio u bosanske teme, smeštajući radnju svog romanesknog prvenca u Sarajevo sa početka osamdesetih godina prošlog veka. Ime njegovog alter ega Jakoba očito je predstavljalo direktnu aluziju na starozavetnog Jakob(v)a koji dosledno sledi svog Boga, dok je Crnković bio parafraza samog Karadžićevog prezimena, ali možda i pozdrav iz duboke ilegale Milanu Crnkoviću, predsedniku Udruženja građana Zajedno do istine, koje se zalagao za izdvajanje Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine, što je ostao Karadžićev nedosanjani san. Izgleda da se Radovan poslednjih godina okrenuo Bibliji, pripovedajući o zatvorskom ambijentu u kome su se našli Jakov i njegova supruga špansko-jevrejsko-srpskog porekla Žana u suton raspada Jugoslavije, pre nego što je pokuljao sav trulež, na kome će isplivati i sam Karadžić. Miroslav Toholj je ovaj rukopis dobio na dve diskete. Da je Karadžić imao vremena za pisanje romana od četiri stotine strana, moglo se i pretpostaviti, ali je tek tada postalo očigledno da on nije čučao u nekoj blatnjavoj rupi kao što bi to mogli očekivati njegovi progonioci, već mirno sedeo i radio on line, uz sve pogodnosti kompjuterske ere.

PRIZNANJA: Revija za kulturu, umetnost i društvena pitanja "Zbilja" dodelila je ubrzo potom Radovanu Karadžiću nagradu za životno delo s obrazloženjem da je on "utuženik haške konkviste i najtraženiji begunac pred inkvizitorima novog svetskog poretka". Sama Čudesna hronika noći dobila je književna priznanja koja nose imena Jovana Dučića, Branka Ćopića i Mihaila Šolohova, dok su Odabrana dela Radovana Karadžića ponela jedinu državnu nagradu za dizajn, koja je izdavaču svečano uručena na Novosadskom sajmu knjiga, što ukazuje na to da je ova vrsta izdavačkog pregalaštva dobijala društvenu satisfakciju. To i nije bilo nešto neuobičajeno, jer je u Srbiji postojala jedino spremnost da se sudi onima koji su neposredno izvršili ratne zločine, držali oružje i pucali, kao bilo kojim drugim ubicama. Ništa više od toga. Isporučivanje Haškom tribunalu onih koji su naredili ili dopustili da se streljaju zarobljenici, i na svakojake načine zlostavlja i ubija civilno stanovništvo – uz raspirivanje podzemnih strasti kako je dokaz patriotizma ubijanje pripadnika drugih naroda – doživljavalo se kao puka prinuda koju je nemoguće izbeći, jer je to pre svega stvar druge vrste odgovornosti, koja nije tako očigledna kao zločini koje su počinili neposredni izvršioci.

No, način njegovog skrivanja otkriva da je Karadžić bio mnogo maštovitiji nego što je to uspeo da pokaže u svojim književnim delima. Ekscentričan izgled i javni nastupi bili su, paradokslano, najbolje utočište za onog koji je morao da se kloni tuđe pažnje. To je Radovan Karadžić više nego dobro osećao, što njegov život čini daleko interesantnijim od spisateljskog opusa, bez obzira na to što se on, u godinama promenjenog identiteta, nije odvojio od svoje izvorne struke, tako da, poučen ovim primerom, možda i njegov ratni komandant prodaje zimi petarde na "zelenjaku".