"U akciju sam pošao kao patriota…", bila je prva rečenica Đorđa Ševića (32), jednog od četvorice optuženih u beogradskoj Palati pravde zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. Zapravo, ubistva 17 građana SRJ muslimanske nacionalnosti iz sela Sjeverin 22. oktobra 1992. godine kod mesta Mioč. Izgovorena pomenuta rečenica, stekao se utisak, nije očevidno izazvala očekivanu reakciju, ni sudskog veća ni prisutnih u sudnici upućenih u detalje bestijalnog mučenja i masakriranja bespomoćnih žrtava. Naravno, pre likvidacije sve žrtve su bile brižljivo opljačkane u opšteprihvaćenom maniru "patriota", posebno pripadnika Srpske radikalne stranke među kojima je bio i Šević.

Pored Ševića na optuženičkoj klupi je i Dragutin Dragičević (34) iz Srebrenice, dok su glavni akter zločina Milan Lukić (36) i Oliver Krsmanović (40) u bekstvu, te im se sudi u odsustvu. Sva četvorica su, inače, bili pripadnici zloglasne paravojne formacije Osvetnici predvođene Lukićem.

Masakr civila iz Sjeverina nije bio prvi zločin nad muslimanima: u proleće 1992. godine pripadnik policijsko-pljačkaške jedinice Žute ose Dušan Vučković Repić u Domu kulture u Čelopeku, nedaleko od Zvornika, ubio je takođe 17 civila muslimana i 30 ranio uz prethodno iživljavanje hladnim oružjem. Osuđen je prvostepenom presudom na sedam godina zatvora, a svoje članstvo u Šešeljevoj stranci je objasnio: "Niko drugi me ne bi primio zbog mog rastrojenog psihičkog stanja." Nema sumnje da je među pripadnicima Šešeljeve stranke bilo najviše psihički poremećenih, budući da je svaki dobrovoljac bio dobrodošao. Bili su primani bez ikakvog zdravstvenog pregleda.

Đorđe Šević je pred sudom objasnio da je nekoliko puta, kao dobrovoljac SRS-a, odlazio na ratište i da je Milana Lukića upoznao u Višegradu sredinom 1992. godine. Očigledno je Šević bio takozvani vikend-ratnik, kakvih je i u Beogradu bilo u velikom broju. Vraćali su se sa opljačkanim novcem, zlatom i rukama krvavim do ramena.

Šević tvrdi da nije znao da u akciji koju je predvodio Milan Lukić 22. oktobra 1992. treba da iz autobusa otmu sve muslimane niti je znao šta će im se kasnije dogoditi. "Oliver Krstanović je vozio kamion sa otetima do Višegrada. Ja sam tu izašao iz automobila i otišao u stan. Ne znam šta su uradili sa muslimanima jer sam sutradan otputovao u Rumu. U toj akciji je učestvovalo dvadesetak naših boraca", pričao je Šević pred sudom ne sećajući se mnogih detalja, tako da je većina pitanja sudije ostala bez odgovora. "Ja uopšte nisam znao da se naša jedinica zove Osvetnici", tvrdio je Šević. Drugooptuženi Dragutin Dragićević, zvani Bosanac, pred sudom se za sada brani ćutanjem, odnosno ništa ne priznaje, što u ovakvim situacijama advokati preporučuju svojim klijentima kako bi se dobilo u vremenu za smišljanje teze odbrane i kompletnijeg sagledavanja procesa.

Milan Lukić je posebna priča. Zbog mnogobrojnih zverstava počinjenih tokom ratnih sukoba, uglavnom nad civilima, dobio je nadimak Zver. Njegova jedinica Osvetnici bila je deo Vojske Republike Srpske i uživala je punu podršku, kako većine srpskog stanovništva Republike Srpske tako i vlasti u Beogradu. Bio je slavljen kao nacionalni heroj, pa se pretpostavlja da se poput Karadžića i Mladića nalazi negde u planinama pod zaštitom svojih saboraca. Lukić je u Beogradu bio uhapšen početkom 1993. godine zbog sumnje da je na železničkoj stanici Štrpci krajem februara 1992. "protivpravno lišio slobode" 17 putnika iz voza Beograd–Bar". To se sigurno ne bi dogodilo da se izvesni Duško Petrović, ratni dobrovoljac iz Despotovca, nije pojavio sa tvrdnjom da je bio svedok otmice. "Milan Lukić i njegovi ljudi oteli su i pobili otete iz voza", obelodanio je Petrović što je samo za trenutak dalo nade da će se zločin rasvetliti i utvrditi ko ga je i po čijem nalogu počinio. Naravno, to se nije dogodilo zahvaljujući pre svega tada već bivšem ministru policije i predsedniku Odbora za odbranu i bezbednost Veća republika Skupštine SRJ Radmilu Bogdanoviću, i dalje uticajnom i pouzdanom policajcu koji je više puta ponavljao: "dok sam živ ostaću ministar policije i pripadnik službe" ("Ekspres", 22. jul 1994. godine).

Uhapšeni Lukić bio je predat istražnom sudiji beogradskog Okružnog suda Dobrivoju Gerasimoviću, koji je protiv uhapšenog pokrenuo istražni postupak. Tokom istrage bili su saslušani brižljivo odabrani svedoci, koji ili nisu ništa znali ili su, po svemu sudeći, bili stručno preparirani, tako da su "zaboravili" ono što su govorili odmah posle otmice. Dvojica sprovodnika voza, policajci SUP-a Užice, Miroslav Vranić i Zoran Udovičić, kao i otpravnik vozova Slobodan Ičagić bili su sasvim sigurni da čoveka na predočenoj fotografiji nisu videli prilikom otmice muslimana iz voza. Ipak, jedan od saslušanih svedoka, čije ime sudija Gerasimović nije pominjao, ispričao je da je bio prisutan kad je svojevremeno Milan Lukić negde na nekom fudbalskom igralištu priredio takmičenje u brzom klanju muslimana i osvojio prvo mesto: za tri minuta prerezao je grkljan dvanaestoric, dok je drugoplasirani za isto vreme zaklao devet žrtava. Sudija Gerasimović bio je ozbiljan čovek, nije imao razloga da laže. Istraga nije mnogo insistirala na ispitivanju Vranića, koji je nekoliko dana posle otmice identifikovao Lukića kao jednog od kidnapera. Tada je na pitanje da li poznaje čoveka na fotografiji odmah odgovorio: "To je Milan Lukić." Dvojica policajaca su objasnili da su u patrolnom listu imali naredbu MUP-a Srbije da dozvole ulazak u voz vojnim formacijama Republike Srpske radi potrage za vojnim obveznicima i beguncima. Indikativno je što u istrazi nisu bili saslušani ključni svedoci, bliski i dalji rođaci otetih muškaraca. Naravno, bilo je razumljivo što istražni sudija nije nastojao da angažuje policiju kako bi našli "dva crnca i devet Srba", koji su, prema pisanju režimske štampe, takođe bili žrtve otmičara. To je zapravo bila poruka vlasti da zločin valja marginalizovati jer, eto, to se događa ne samo muslimanima već i crncima, pa čak i Srbima.

Istraga je posle dvadeset dana bila okončana uz konstataciju da nema dokaza o Lukićevoj krivici. Svom dobrom prijatelju i drugu iz detinjstva sudija Gerasimović je u poverenju objasnio da je zločin bio naručen iz vrha MUP-a i da igru vodi bivši ministar Radmilo Bogdanović. Prilikom puštanja iz KP Zabela Lukića su, opet u režiji MUP-a, sačekali policajci i sa lisicama na rukama smestili u Beogradski centralni zatvor. Kakve li slučajnosti: baš u to vreme stigao je u beogradski Okružni sud zahtev istražnog sudije na Palama da se Lukić izruči Republici Srpskoj zbog sumnje da je tamo počinio neko razbojništvo. "Ekstradicija" je bila obavljena u rekordnom roku.

Bio je to vrhunac burleske u zajedničkom izvođenju vlasti Srbije, odnosno MUP-a, i vlasti sa Pala koje su Lukiću priredile veličanstven doček kao junaku i heroju koji je, eto, nevin stradao. Bio je i odlikovan tom prilikom. Vratio se u Višegrad, otvorio kafić i u bermudama sa dva pištolja na bokovima šepurio se gradom uz pratnju dvojice gorila.

U beogradskoj Palati pravde takođe je bilo održano malo slavlje: u kabinetu istražnog sudije Gerasimovića, u prisustvu Radmila Bogdanovića koji je doneo flašu viskija "čivas regal", nazdravljeno je završenoj predstavi, zapravo uspešno okončanom izručenju Milana Lukića.