Pokušaji "Vremena" da dobije neko – bilo kakvo – objašnjenje da kako je bilo moguće prisluškivati telefonske razgovore Slobodana Miloševića (ali i drugih lica) vođene iz vojnog objekta u Karađorđevu naišli su na samo dve vrste odgovora: prvi je da to nije istina; drugi je da to tek treba ispitati, jer da su nadležni "veoma iznenađeni". Razume se da je najlakše reći da su prepisi telefonskih razgovora iz zagrebačkog "Globusa" izmišljeni, kao što su to neka – tada odgovorna lica – i izjavila; problem je u tome što ti prepisi deluju sadržinski krajnje autentično, a postoji i opasnost da se pojave i tonske trake… Uostalom, takvi se sadržaji veoma teško izmišljaju: ti razgovori imaju činjenične korelate u stvarnosti i to takve prirode da nesumnjivo potiču iz neposrednog uvida i direktnih saznanja. Pretpostavka da su hrvatske ili neke druge obaveštajne službe bile u tolikoj meri infiltrirane u vrhove Miloševićeve vlasti i porodice jednostavno je neverovatna: to bi značilo da je režim bio obaveštajno "probušen" na suviše mesta, što bi imalo i druge političke posledice. Ne zaboravimo da je period o kome je reč – barem po onome što je iz Ministarstva obrane Republike Hrvatske stavljeno do znanja – od kraja 1995. do maja 1998. Ako je to tako, postavljaju se neka logična metodološka pitanja: zašto baš od tada do tada, a ne i pre i kasnije; ko je to radio od početka 1996. pa do reintegracije Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srijema (zona UNTAES) u Republiku Hrvatsku 1999, ako je reč o prisluškivanju hrvatskih službi, kako se tvrdi? Kao što je poznato, hrvatska obaveštajna zajednica još ne raspolaže špijunskim satelitima, koji bi pod izvesnim okolnostima mogli da snime barem deo razgovora iz Karađorđeva. Sve nekako izgleda da je to bila neka vrsta zajedničkog poduhvata; pod zaštitom UNTAES-a i Žaka Pola Klajna mogle su se odvijati raznorazne elektronske aktivnosti sa same granice preko Dunava i na liniji razgraničenja Dunav-Sava…

CRNI KABINETI: Ključ cele ove priče, dakle, nalazi se ovde; konkretno – kod Uprave bezbednosti i Uprave za veze Vojske Jugoslavije, ali i kod Službe državne bezbednosti MUP-a Srbije. Pravo i dužnost Obavještajne uprave Glavnog stožera Hrvatske vojske jesu da prisluškuje sve što može (i ne samo iz Jugoslavije); dužnost navedenih organa VJ-a i MUP-a Srbije bila je da spreče takva prisluškivanja i da osiguraju bezbedne komunikacije jednog šefa države i vrhovnog komandanta, pa makar i sa članovima porodice (ali i sa ministrom inostranih poslova, kako vidimo). Da je Slobodan Milošević koristio posebno kriptografski zaštićen telefonski uređaj u komunikaciji sa Franjom Tuđmanom poznato je od rane 2000. godine, kada je Stipe Mesić takav telefon pronašao u predsedničkim dvorima na zagrebačkom Pantovčaku (ali bez korisničke identifikacione kartice, koju je neko smotao u gužvi posle Tuđmanove smrti). Poznato je da to nije bio jedini takav telefon u sistemu veza Slobodana Miloševića. Ali: i te telefone je napravio neko ko je u boljim odnosima s velikim silama ovoga sveta nego sa Miloševićem i Tuđmanom… Dakle, sve i ako je Milošević koristio takav šifrovani telefon u ovim uhvaćenim razgovorima, od toga očigledno nije bilo neke koristi.

Stvar se, dakle, fokusira ovamo, u smeru ustanovljavanja tadašnje – ali i sadašnje – odgovornosti određenih lica za izvršavanje poverenih im dužnosti na poslovima i radnim zadacima kontraobaveštajne zaštite sistema veza predsednika Republike Srbije, predsednika Savezne Republike Jugoslavije i vrhovnog komandanta VJ-a. Kontraobaveštajna zaštita sistema veze u redovnom službenom lancu subordinacije (političke, policijske i vojne) nije lak posao u današnje vreme. Mada je mnogo vode proteklo Temzom, Šprejom, Dunavom i Potomakom od 1914, kada su svom snagom proradili "crni kabineti" tadašnjih velikih sila, koji su se tada bavili samo nevidljivim mastilima i šiframa (jedno od najstarijih zanimanja na svetu, uostalom), suština problema nije se promenila. Jedni pokušavaju da komuniciraju u potaji, a drugi pokušavaju da njihove poruke ipak pročitaju; i tako od starog Egipta do danas. Hvatanje i dešifrovanje neprijateljskih komunikacija bilo je i ostalo značajan faktor pojačavanja vojne sile – amplifikator – iz razloga razumljivih. Kažu da su mnoge bitke – ali i neki ratovi – dobijene upravo zahvaljujući blagovremenom poznavanju neprijateljskih planova. Obaveštajne napore pratili su u stopu kontraobaveštajni, pa smo tako došli i do ove sadašnje situacije.

Budimo pravedni: veoma je teško obezbediti sasvim sigurne telekomunikacije u današnje vreme, pogotovo trenutne glasovne (telefon i radio-veza). Prvi aksiom tog posla glasi: svi slušaju sve i stalno. U alfanumeričkoj komunikaciji radio-vezama i kompjuterima (kroz telefonsku mrežu) postignuta su izvesna dostignuća primenom kriptografskih sistema za jednokratnu upotrebu; te se šifre dadu razbiti moćnim računarima koje imaju samo velike sile, ali to traje suviše dugo, pak je rizik otkrivanja prihvatljiv (kad pročitaju, već je prekasno). Stvar se opet svodi na matematičarsku pamet i računarske kapacitete: nedavno je objavljeno da su američki hakeri – umreženi u sistem od više hiljada personalnih kompjutera – uspeli da izračunaju izvestan prim-broj sa ogromnim brojem decimala; značaj tog naizgled akademskog dostignuća važan je za sada samo tvorcima novih kriptografskih sistema.

KABLOVI, RAZDELNICI, ŠAHTOVI: Jugoslovenska kontraobaveštajna zajednica praktično je nazadovala od prvih sankcija (septembar 1991), kada je bila odsečena od svetskih dostignuća na tom planu. Osim sankcija, tu je reč i o novcu: potrebna tehnika postajala je sve skuplja – pogotovo na crnim tržištima. Svi znamo da Slobodan Milošević nije štedeo na nabavkama tehničke opreme za svoju Državnu bezbednost, ali ta je oprema bila drugačije prirode: najveći deo tih investicija išao je u tehniku za prisluškivanje političkih protivnika, u policijske komunikacije i slične "aktivne mere". Milošević se nije plašio spoljnog, nego unutrašnjeg protivnika; mislio je da će sa spoljnim neprijateljem uvek izlaziti na kraj kao i do tada. Uostalom, sve do pred kraj bio je u pravu… Pomisao da mu možda prisluškuju telefone iz Karađorđeva verovatno ga nije mnogo mučila: on se bavio "velikom politikom" iz svoje glave, a tu prisluškivanje telefona ne igra neku ulogu. Na izvestan način bio je u pravu: sve i da je ostao na vlasti i dan-danas, ovi objavljeni (a verovatno i neobjavljeni) prepisi njegovih telefoniranja ne bi mu naškodili.

Sve to, međutim, ne olakšava položaj onima čiji je posao bio da obezbede poverljivost Miloševićevih komunikacija – i komunikacija bilo kog narednog šefa države i vrhovnog komandanta. U ovom slučaju odgovornost se deli na Vojsku i Državnu bezbednost podjednako: Karađorđevo je vojni objekt, a Državna bezbednost od početka "duži" Miloševića kao vođu uopšte, dakle u svim aspektima njegove zaštite, pa i tom, komunikacijskom. Možemo se samo nadati da su zaista poverljive informacije između Miloševića i njegovih najbližih saradnika (Jovice Stanišića, na primer) išle po kuririma na motociklu, pisane na tankom papiru i sa naređenjem da kurir poruku proguta ako ga presretnu… Sada je, međutim, kasno: eno čoveka u Holandiji. Pitanje je da li se i šta promenilo – ili: da li će se promeniti – posle ovog skandala sa "Globusom" i hrvatskim prepisima? Može li se predsednik i vrhovni komandant Vojislav Koštunica pouzdati u obećanja Nebojše Pavkovića i Aca Tomića da su njegove komunikacije apsolutno zaštićene od prisluškivanja, u Karađorđevu i inače? Može li Zoran Đinđić imati isto pouzdanje u obećanja MUP-a Srbije kada su njegovi razgovori u pitanju?

Sve nam se nekako čini da je, dok se sve to lepo ne razjasni, najbolje držati se dalje od višestruko kobnog Karađorđeva. Dok Vojska ne prekopa sve svoje telefonske kablove i ne proveri sve svoje razdelnike i šahtove; dok se ne vidi kakvi se telefoni koriste u službenim prostorijama, kuda veze idu, ko sve može da se za njih zakači i kako; dok se ne provere sva lica koja svim tim linijama i vezama imaju pristupa. A sve je to malo duži posao…