Otkako je krenula kampanja naplate poreza na ekstraprofit BK televizija često ima sasvim ekskluzivne finansijske vesti – koje ne možete pronaći na drugim tv i radio stanicama ili po novinama. Osim serije informacija o navodno sve urednijem radu Astra banke, uprkos pritiska štediša i depozitara da povuku svoje uloge koji su izazvale vesti o "zaduženju" ove Karićeve banke za 67,8 miliona nemačkih maraka po osnovu poreza na ekstraprofit, ova tv-stanica je u protekli utorak iz sata u sat objavljivala i informaciju da je dr Zoran Đinđić, predsednik Vlade Srbije, izjavio da je "Upravi javnih prihoda prilikom primene Zakona o ekstraprofitu važno da naplati utvrđeni iznos od dužnika, a ne da nekome zatvori firmu primenom prinudne naplate". Premijer je prema toj informaciji još dodao da se "preduzećima omogućava da u pristojnom roku plate dug jer su u većini slučajeva dugovanja veća od stvarne vrednosti dobara dužnika koja bi mogla da se upotrebe u naplati".

Nije čudo što je ova službena izjava dr Đinđića, prepuna značenja, privukla pažnju uredništva BK televizije, koja se i sama nalazi u lancu BK grupe, a koja je, opet, preko svoje Astra banke daleko najveći dužnik poreza na ekstraprofit (veće je čudo što tu vest niko drugi nije objavio). Možda su Karići, u poslednje vreme izloženi baražnoj vatri pretnji poreskih i monetarnih vlasti, kad su čuli ovu vest, pomislili da je napokon neko stao i u njihovu odbranu, da je i njih sunce ogrejalo.

"PRISTOJAN ROK": Prvo što pada u oči u ovoj Đinđićevoj izjavi jeste to da nije potpuno jasno da li on samo prenosi stav Uprave javnih prihoda ili joj možda, na specifičan način, šalje "službeno tumačenje" jednog zakona koji je i pisan u Vladi Srbije. U oba slučaja dr Đinđić dobro definiše glavni cilj Uprave javnih prihoda, ali se odmah nameće pitanje zašto je potrebno da jedan premijer pri tom naglašava da Vladinoj poreskoj upravi nije cilj prinudna naplata. Prilikom primene spomenutog zakona, naime, kao i prilikom primene svakog drugog poreskog propisa – predviđena je i prinudna naplata, ako poreski obveznik ne izmiri obavezu u roku. Možda je premijer Đinđić došao do uverenja da veliki poreski dužnici po ekstraprofitu ne mogu izmiriti svoju obavezu u zakonskom roku, pa zato u drugom stavu svog saopštenja ocenjuje da im je sada dat "pristojan rok" da plate što su dužni. Valjda da bi objasnio potrebu odobravanja "pristojnog roka" , republički premijer dodatno ocenjuje da su "dugovanja veća od stvarne vrednosti dobara dužnika koja bi mogla da se upotrebe u (prinudnoj) naplati". Kao poznati pragmatičar, dr Đinđić, možda, zapravo hoće da kaže da je za državu bolje da malo sačeka, pa da poreski "napadnute" firme zarade novac kojim će platiti porez, nego da im zapleni imovinu pa da iz nje izvuče manje nego što su dužne. Takav pragmatizam, istina, ne poznaju poreska zakonodavstva savremenih zemalja – jer bi to značilo da poreski obveznik stiče pravo da plati porez kad mu bude bilo zgodno i kad bude imao novca, a to se kosi sa najčešće veoma fiksiranom dinamikom državne potrošnje, koja ne trpi neizvesnosti takve vrste.

CENA PROMAŠAJA: Spomenuta ocena da je srpskim ekstraprofiterima "u većini slučajeva" razrezan porez veći od stvarne vrednosti njihove imovine implicira još mnogo drugih značenjskih kombinacija. Takva ocena prvo bi se mogla shvatiti kao svojevrsna kritika metoda utvrđivanja poreske osnovice i kritika visine poreskih stopa. No, takve kritike fiskalna teorija obično ne prihvata jer se polazi od stava da država nije dužna da vodi računa o tome da poreski obveznik nije baš sasvim efikasno koristio privilegije i na osnovu njih nije zahvatio baš sav mogući profit. Prevedeno na običan jezik, reklo bi se da ni Uprava javnih prihoda Srbije nije dužna da vodi računa o tome jesu li Karići, Mišković, policajac Mihajlović ili muštikla Mihajlović, nafta Tomić ili drvo Tomić i drugi – baš sva sredstva koja su zahvatili iz primarne ili sive emisije konvertovali u nešto vrednosno sasvim čvrsto i trajno, a pogotovu nije dužna da vodi računa o tome kakve su "nestandardne" troškove oni imali povodom samog sticanja privilegija i povlastica (koji pod Miloševićem svakako nisu bili mali). Kad bi Uprava javnih prihoda morala da vodi računa i o tome– ona bi morala da izrazi finansijsko razumevanje i za to da je neko od ekstraprofitera možda morao da podmićuje ljude koji donose presudne odluke ili plaća reket ili čak neku vrstu otkupnine "tamo gde je trebalo" i kad je naišla kakva nevolja, da "amortizuje" pažnju medija, da potpomaže neke (ili sve) političke stranke ili neke "ideološke strasti", te da na niz drugih načina "neguje" svoju privilegovanu poziciju. Svi ti troškovi verovatno su umanjili imovinu ekstraprofitera, a kada bi se verovalo samo njima samima, ispalo bi da su privilegije imali samo u tuđu korist i na sopstvenu štetu.

Naravno, uza sve to, u nesigurnim vremenima moguće je da su ekstraprofiteri imali i čisto poslovnih promašaja, jer uprkos dokazanoj bistrini (nisu se, naime, baš svi hohštapleri obogatili) mnogi od naših novobogataša nisu znali sve finese tržišnog poslovanja u svetskim relacijama kojem se ne može "doakati" baš svim balkanskim štosovima i koje krasi mnogo strašnija pohlepa od one koju zamišlja poslovično promućurna srpska glava. No, moderna poreska teorija i praksa, bar kada je u pitanju oporezivanje teorijskih dobitaka na bazi privilegija na tržištu, nemaju razumevanja ni za promašaje takve vrste.

STVARNA VREDNOST: Đinđićevo razumevanje za okolnost da se prodajom (valjda samo vidljive) imovine naših novobogataša ne može doći do novca koji bi bio dovoljan za naplatu razrezanih poreskih obaveza ima još jednu dimenziju. Najpre se po tom razumevanju može zaključiti da je on došao do informacija o stvarnoj vrednosti te imovine "u najvećem broju slučajeva", što verovatno pojednostavljeno znači da je proteklih sedmica bio zasut ne samo nalazima Vladinih službi nego i "dokumentovanom" kuknjavom i žalbama "napadnutih" obveznika. Ne znamo ništa o tome da li su te "intervencije" bile iznete u ličnim kontaktima ili preko posrednika – i kakvi su sve argumenti bili u igri – ali, uspelo je. Đinđić je poslao poruku da je pakt sa fiskalnim dužnicima moguć ili je već zaključen, te da cilj ove operacije nije plenidba (valjda smo ljudi, a ne krvožedne zveri), već naplata poreza.

Kad su u pitanju "šampioni" razrezanog poreza na ekstraprofit, braća Karić (ukoliko i oni spadaju u "najveći broj slučajeva"), Đinđićeva izjava o "imovini manjoj od poreza" ima i jednu tugaljivu, ali, po mišljenju pisca ovih redova, realističnu dimenziju. Naime, ta izjava svodi u podnošljivije okvire raznovrsne procene o "finansijskoj težini" čuvene braće Karić. Svi se sećamo kako su i neki strani analitičari po najuglednijim londonskim novinama procenjivali njihov kapital na preko milijardu i dvesta miliona dolara.

Oni sami, budući da potiču s juga gde je glavni dokaz životnog uspeha gradnja velike kuće "na centru" (sveta), nisu naravno demantovali te glamurozne procene i nisu štedeli "pozlate" da se prikažu i podiče svojim uspehom (bogatstvom). U našem sirotinjskom ambijentu opsenjivali su čak i takozvanu stručnu i intelektualnu javnost imenima desetina firmi i banaka po belom svetu, nekim zamkovima po Engleskoj, kućama u Kanadi, koncesijama po Sibiru i po muslimanskim državama bivšeg Sovjetskog Saveza itd. No, ne podtcenjujući njihovo bogatstvo (koje najbolje ilustruje činjenica da su mogli da plaćaju školovanje svoje dece po dobrim svetskim školama, što mi ostali nismo mogli), čini se da je ono ipak bilo "naduvano". Tu fantastičnu fatamorganu najviše je podsticala loše montirana priča da navodno čak 95 odsto svojih poslovnih operacija (ergo, i profita) ostvaruju mimo Srbije, na međunarodnom tržištu. To je, po oceni ovog novinara, čista budalaština, jer zanat i znanje koje su imali ili mogli da kupe braća Karić, na svetskom tržištu kapitala i usluga (što je njihova glavna oblast, pored izvoza građevinarske radne snage) nisu imali šanse.

IZVOR BOGATSTVA: Najveći deo zavidnog Karićevog bogatstva oderan je s leđa građana Srbije (primarna emisija, povoljni zajmovi, devizno zelenašenje, nepokriveno osiguranje, komercijalno obrazovanje itd.), a onaj drugi deo, verovatno manji, oderan je s ruskih leđa u svetu već čuvenom preprodajom resursa jedne zemlje čiji se sistem oko devedesete godine raspadao. Sada, kada je Karićima stigao papreni poreski račun, uglavnom dvadeset puta veći od računa koji je ispostavljen onima koji su proteklih godina radili slične stvari (a možda se obogatili i više od njih), pred tim ljudima je neugodan posao – da dokažu da nisu u stanju da ga plate, a do juče su zvanicama na prijemima u svojoj kući delili mobilne telefone kao ruzmarine. Zato je nelogično očekivati da ovih dana ugledate g. Bogoljuba Karića da pred televizjskim kamerama nogom otvori vrata republičke uprave javnih prihoda i novinarima sa osmehom pokaže ček na 20 miliona nemačkih maraka (prva rata) koliko "časti" Srbiju za sve nezahvalnosti koje je ona prema njemu sada pokazala. Scenu sa čekom od milijardu dolara priredio je pre nekoliko godina Li Ajakoka na vratima Krajzlera, ali tog bahatog Amerikanca krasilo je ne samo više stila nego i mnogo više kapitala. U Srbiji, naprotiv, ljudi sa stilom godinama su merkali zabačene kontejnere, a oni bez stila svršavali su poslove.

Gore spomenuta (moguće taktička) izjava republičkog premijera da cilj poreza na ekstraprofit nije zaplena imovine, značajna je, naročito za Kariće, i po tome što bi mogla da znači i poruku da se njima neće oduzimati Mobtel, najverovatnije njihova "zlatna koka" oko koje su i spleli niz (verovatno parazitskih) firmi, s kojima mobilna telefonija radi tako da je ona navodno u gubicima, a one u dobicima. Ako je Đinđić i na to mislio dajući spomenutu izjavu, onda se čini da je unapred obavešten i o sudbini istrage (je li to bila istraga?) o "stvarnoj vrednosti" Karićevog osnivačkog kapitala. Ako je doista o tome obavešten, trebalo bi da kaže o čemu se tu radi i zašto je tu sve u redu i nama ostalima, koje je ophrvala sumnja da su Karići "za tepsiju ribe" dobili danas najunosniji posao na svim svetskim meridijanima.

IMIDŽ VLADE: Ako je Đinđić jednom izjavom podgrejao nade srpskih profitera da u njemu mogu steći "svog predsednika", to istovremeno ne znači da su se lišili svih briga. Ne zna se, na primer, da li će dr Vojislav Koštunica, predsednik SRJ (kad reši istorijske poslove kojih se latio), ponovo, povodom mogućeg zastoja u naplati poreza na ekstraprofit, izgovoriti sada već čuvenu rečenicu (iz vremena početka Miloševićevog hapšenja) ravnu kakvom kategoričkom imperativu "Ko nešto započne treba i da dovrši!". Ili, ako Koštunica ne stigne da obrati pažnju na ovu stvar, možda se g. Božidar Đelić, ministar finansija, oseti pogođen Đinđićevom izjavom jer je upravo on ranije tvrdio da obveznici poreza na ekstraprofit ne mogu izmaći poreskim makazama, jer – ako pobegnu pare, tu je imovina. A neka neočekivana Đelićeva jaka povređenost zbog dezavuisanja može u velikoj meri da liši Vladu Srbije reformskog imidža (i imidža vlade dobrih namera).

Tu je ustalom i savezni guverner Mlađan Dinkić koji Karićima doista ne da mira. Prvo je pustio "bubicu" pitanjem jesu li Karići doista vlasnici svih svojih kompanija (a pokvarena publika je odmah pomislila da je vlasnik Karića možda i sam Milošević ili neko sa njegove strane u Moskvi), a sada je iz Londona doneo vest da je sa tamošnjim klubom poverilaca uglavio da se ne priznaju menice koje su ranije po niskoj ceni otkupljene od prvih poverilaca, te da su se tim poslom bavili i Karići. Zbog toga je ova grupa morala da saopšti da je 1991. godine za 10,25 miliona dolara doista kupila nominalno potraživanje od 29,5 miliona dolara (preko bečkog posrednika), računajući da će cena tog papira porasti. No, to, kako kažu, "nije bio profitabilan posao", tim pre što je pre nekoliko sedmica Aleksandar Radović, šef Uprave javnih prihoda, odbio predlog da se upravo tim papirom namire poreska dugovanja Astra banke.