Kada ste poslednji put izmerili torbu koju vaš osnovac ponese ujutru u školu? Ako je upravo pošao u prvi razred i ima između prosečnih 20 i 25 kilograma, prema preporukama lekara njegova torba bi trebalo da teži između 2 i 2,5 kilograma. Međutim, u osnovnim školama u Srbiji skoro da je nemoguće ostvariti ovu "zlatnu proporciju", po kojoj težina đačke torbe ne bi smela da premaši 10 odsto težine učenika. Uprkos dvema radikalnim reformama školstva sprovedenim posle 2000. godine, rezultati sistematskih pregleda pokazuju da se "higijena kičme" kod đaka u Srbiji nije nimalo poboljšala. U prvoj dekadi XXI veka, koju je Svetska zdravstvena organizacija proglasila Decenijom kostiju i zglobova, đak u Srbiji još tegli torbu koja je teška između četiri i devet kilograma. Institut za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut" će i ove godine objediniti rezultate sistematskih pregleda koji se obave na skoro pola miliona dece u Srbiji. Prema poslednjim nalazima, sakupljenim pre dve godine, loše telesno držanje uočeno je kod 28 odsto dece, dok svako osmo dete ima deformaciju kičmenog stuba. Oko pet odsto dece boluje od kifoze, sedam odsto od skolioze, a lordoza je dijagnostikovana kod 0,3 odsto pregledane dece. Deformiteti stopala, najčešće prouzrokovani problemima sa kičmom, javljaju se kod čak 13 odsto dece.

Zakon o udžbenicima još nije završen, pa nije regulisano pitanje standarda za njihovo štampanje. Izdavači se stoga, vođeni željom za profitom, često odlučuju da udžbenike štampaju na kvalitetnom papiru i opreme tvrdim povezom. Jelena Ivanović iz Službe za odnose sa javnošću Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva objašnjava da se Zavod prilikom pripreme i štampanja udžbenika isključivo pridržava plana i programa koje propisuje Ministarstvo prosvete i sporta, a koji je usvojen od strane Nacionalnog prosvetnog saveta Republike Srbije. "Za štampanje jednobojnih udžbenika Zavod koristi najlakši papir, od 70 grama, a za četvorobojne od 80 grama. Ukoliko bi papir bio lakši, stranice bi bile providne, a tekst nečitljiv. Poslednjih nekoliko godina su nastavnici imali primedbe na to što su udžbenici za strane jezike inostranih izdavača bili odštampani na daleko kvalitetnijem papiru, tzv. sjajnom kunstdruku. Želeći da ostanemo konkurentni, Zavod je za određene udžbenike ponudio upravo takav papir, ali je to uticalo i na njihovu težinu. Od svih izdanja Zavoda, samo je bukvar u tvrdom povezu. Inače, od ove godine se vraćamo šivenom povezu, koji je najkvalitetniji", objašnjava Jelena Ivanović.

Ipak, na početku svake školske godine roditelji i učitelji upozoravaju da su đačke torbe neprimereno teške. Ove jeseni u Srbiji ima 78.477 đaka prvaka. Pored udžbenika, u njihovim torbama se nalazi raznovrsni školski pribor – plastelin, bojice, flomasteri, a ovih dana u nekim školama deca nose i kestenje, jer uče o jeseni. Nedavno je redakciji domaćeg dnevnog lista stiglo pismo majke jednog prvačića, koja je nadležnima uputila sledeće pitanje: "Interesuje me šta će prvom razredu udžbenik iz likovnog i muzičkog, kada oni ne znaju da čitaju?"

Mirjana Ilić, sekretar Saveza učitelja Srbije, kaže da prema važećem zakonu učitelji nisu u obavezi da predaju po svim udžbenicima, već da poštuju nastavni plan i program. "Učitelji biraju udžbenike u skladu sa svojim pedagoškim pristupom. Bilo bi poželjno da sve škole imaju ormariće u kojima bi učenici mogli da ostave knjige. Međutim, to zavisi od finansijskih mogućnosti same škole, tačnije od lokalne samouprave. Učitelji su ipak najviše odgovorni za to šta će deca nositi u torbi. Teške torbe najčešće imaju đaci učitelja koji se ne pridržava rasporeda časova", kaže Mirjana Ilić. Savesni učitelji su nedavno merili težinu torbi svojih učenika. Uočeno je da je u trećem razredu školska torba teška već preko četiri, a u petom razredu čak 4,5 kilograma.

(NE)OBAVEZAN SPORT: Pre desetak godina, zbog bolova u leđima su kod lekara odlazili stariji od četrdeset godina, a danas nije retko da se na tegobe žale i deca i mladi. Indikativan je podatak da više od 60 odsto četrnaestogodišnjaka ima loše držanje tela. Takozvani "sedeći način života" glavni je krivac što se degenerativne promene kičme javljaju sve ranije. U ne tako davnoj prošlosti, roditelji nisu mogli decu da nateraju da dođu kući sa igrališta. Danas mališani nakon višesatnog sedenja u školskim klupama kod kuće ne mogu da se odvoje od kompjutera i televizora. Što bi rekao Ljubivoje Ršumović, "malo radnem/onda sednem/lezi lebu/da te jednem".

Udruženje vaspitača Beograda je u aprilu ove godine sprovelo istraživanje o fizičkoj aktivnosti dece, na uzorku od 1592 mališana predškolskog uzrasta i učenika četvrtog i osmog razreda osnovnih škola u prestonici. Utvrđeno je da deca pred televizorom dnevno provode od 30 minuta do šest sati, najčešće gledajući emisije koje nisu primerene njihovom uzrastu. Za kompjuterom deca provedu još otprilike jedan sat dnevno. Polovina mališana trenira neki sport, a roditelji dece koja se ne bave sportom su kao najčešće razloge tome navodili nedostatak sredstava i sportskih terena ili otvorenih igrališta u blizini.

Milka Andrić, pomoćnica ministra prosvete i sporta za predškolsko i osnovno obrazovanje i vaspitanje, smatra da je prema novom nastavnom planu i programu za osnovne škole, koji je donet pre šest godina, mnogo urađeno po pitanju zdravlja školske dece. "Ranije su učenici osnovnih škola imali časove fizičkog vaspitanja dva puta nedeljno, a sada imaju tri puta, jer je uveden obavezan izborni sport. Drugo je pitanje zašto mnoga deca najveći deo časa fiskulture uglavnom sede u salama. Za to je odgovoran nastavnik", objašnjava Andrićeva.

Beograd ima 38 sportskih centara, što praktično znači da svaka gradska opština ima bar jednu sportsku halu. Međutim, u prestonici još ima škola koje nemaju fiskulturne sale ni sportske terene, dok samo tri osnovne škole u Beogradu imaju bazen – "Nikola Tesla" u Rakovici i dve novobeogradske škole, "Branko Radičević" i "Laza Kostić". Milka Andrić kaže da su u Ministarstvu prosvete i sporta izdvojena sredstva za obnovu fiskulturnih sala u nekoliko škola u Srbiji, ali da finansijsku pomoć školama moraju pre svega obezbediti lokalne vlasti.

UZROCI I POSLEDICE: Među uzrocima deformiteta kičme i stopala kod dece i odraslih, najčešći su nepravilno držanje tela, nedostatak fizičke aktivnosti, nošenje prekomernog tereta i nepravilna ishrana. Spominju se i kratkovidost, levorukost, loša osvetljenost, neodgovarajući školski nameštaj (naročito visina školske klupe), kao i genetska uslovljenost. Dr Petar Dinić, specijalista fiziolog i doktor hiropraktike sa američkom licencom, smatra da je najveći uzročnik poremećaja kičmenog stuba nepravilno držanje tela, jer je ono prisutno tokom celog dana. Istog mišljenja je i dr Ljubica Nikčević, lekar u Bolnici za prevenciju i lečenje cerebrovaskularnih oboljenja "Sveti Sava" i član Udruženja fizijatara Srbije. Doktorka upozorava da se broj školske dece sa deformitetom kičme povećava s godinama starosti. "Svaki četvrti srednjoškolac ima neki od oblika deformiteta kičme, dok je kod svakog desetog reč o težem obliku poremećaja, što zahteva da nose pomagala za poboljšanje statike kičme, kao što su ortoze i mideri. Kod radno sposobnog stanovništva je stanje još alarmantnije, jer skoro svaka druga odrasla osoba ima različite poremećaje u leđima, kukovima ili stopalima", kaže dr Nikčević.

Kritični period za nastanak poremećaja kičmenog stuba je period adolescencije, od 12. do 18. godine, zbog intenzivnog rasta dece. Interesantno je da se kod devojčica tog uzrasta deformiteti javljaju dva puta više nego kod dečaka. Lekari ne znaju pouzdan uzrok tome, ali se sumnja da se devojčice namerno pogrbljuju, jer se stide karakteristika ženstvenosti koje dobijaju u periodu puberteta. Najčešći deformiteti kičme kod dece su kifoza (iskrivljenje kičme unazad, povećana okruglina leđa, nalik na grbu), skolioza (krivljenja kičmenog stuba na levu ili desnu stranu, na rendgenskom snimku kičma formira oblik nalik na latinično slovo "s"), njihova kombinacija – kifoskolioze i lordoza (kičma gubi prirodnu zakrivljenost i postaje gotovo ravna, može da se javi u vratnom ili lumbalnom delu kičme). Na deformisanoj kičmi se kod dece i mladih u poslednje vreme javljaju i degenerativne promene, a u težim slučajevima i kardiovaskularne smetnje. Dr Nikčević objašnjava da je lečenje uvek individualno, kao i da terapija podrazumeva odgovarajuće fizičke vežbe. "Nažalost, veliki broj pacijenata vežba samo u bolnici, a kada dođu kući, prestanu sa njima. Može se reći da se samo 20 do 35 odsto njih pridržava terapije kod kuće", smatra dr Nikčević.

Naravno, preventiva je i ovde mnogo bolja od terapije i ovo pravilo važi za sve uzraste, a ne samo za mališane. Kako stručnjaci joge kažu, čovek je mlad onoliko koliko mu je mlada kičma.