Kome treba privatni medicinski fakultet (2)
Školica, sudnica, ludnica…
Zašto neki privatni fakulteti dobijaju dozvole za rad iako ne ispunjavaju ni osnovne prostorne, kadrovske i finansijske kriterijume
"Društvo privatnih lekara i stomatologa Srbije izražava protest protiv odluke ministra zdravlja da zabrani državnim zdravstvenim ustanovama iznajmljivanje slobodnih kapaciteta privatnom medicinskom fakultetu. Društvo upozorava da državne zdravstvene ustanove, kao i sva ostala javna dobra, pripadaju svim građanima, pa i osnivačima i zaposlenim u privatnim medicinskim i stomatološkim fakultetima." U ovom saopštenju se dalje, prilično neakademskim tonom, naglašava da "…ministar zdravlja nije vlasnik državnog resursa već službenik čiji je zadatak da radi u interesu svih građana Srbije, a ne samo uskih birokratskih interesnih grupa. Ovakvo arogantno ponašanje državnog službenika je pokušaj da se zbog privatnih i parcijalnih komercijalnih interesa zadrži i ojača monopol na tržištu univerzitetskih obrazovnih usluga…" U sličnom tonu se oglasilo i Društvo privatnih stomatologa Srbije koje smatra da "…samo u ravnopravnoj utakmici možemo doći do kvalitetnih lekara po prihvatljivim troškovima za celo društvo… U uslovima prave konkurencije biće moguće oceniti korisnost državnih i privatnih fakulteta, i objektivno odrediti broj budućih lekara i stomatologa. Svaki zahtev za administrativnim suzbijanjem konkurencije je kontraproduktivan i vraća nas u vremena kolektivističke ideologije", stoji u saopštenju ovog društva. Da li su ove paušalne ocene, bez argumenata, slika nepoznavanja suštine problema ili svesne zamene teza? "Po ovakvom shvatanju javnog dobra, svako bi mogao da na ‘svom’ kvadratnom metru parka zasadi luk, paradajz ili šta god, ili da poseče ‘svoje drvo’ u tom istom parku. Obrazovanje kao delatnost jeste javno dobro, ali institucije to nisu. U najvećem delu Evrope i visoko obrazovanje se smatra za javno dobro: dužnost je države da omogući svojim građanima da se, ukoliko to žele, školuju i na univerzitetima/fakultetima. Taj stav stoji i u dokumentima koje je Republika Srbija potpisala pristupajući Bolonjskoj konvenciji.
Naravno, potpuno je apsurdno iz toga izvlačiti zaključak da su zgrade fakulteta, klinika i bilo čega drugog na raspolaganju svima nama u smislu korišćenja prostorije u namene koje mi smislimo. Najzad, pozivanje privatnih institucija koje su osnovane radi profita na obrazovanje kao javno dobro više je nego paradoksalno: naprosto, na privatne institucije tog tipa pristup imaju samo oni koji to mogu da plate i ni u kom slučaju svi građani", kaže u izjavi za "Vreme" prof. dr Bogdan Đuričić, dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu.
IZNENAĐENI I UVREĐENI: Prvi privatni medicinski fakultet u Srbiji – Medicinska akademija US medikal skul trebalo je da počne da radi još sredinom oktobra prošle godine. U javnosti se čuo samo glas dr Momčila Babića, iako je bilo obnarodovano da su osnivači prvog privatnog medicinskog fakulteta u našoj zemlji članovi Medicinskog akademskog foruma, udruženja lekara iz Beograda. Ni posle godinu dana zapravo se ne zna ni ko bi bili nastavnici na privatnom medicinskom fakultetu, ni ko bio na čelu ove privatne visokoškolske ustanove koja planira da upiše 80 studenata: prema prvim najavama, US medikal skul trebalo je da ima ovdašnjeg i američkog dekana, rukovodstvo iz Čikaga (!). Na sajtu je pisalo da će studenti imati na raspolaganju materijal biblioteke Univerziteta u Ilinoisu, pete po veličini u SAD. Na kraju studija polagaće se čuveni USMLE ispit, posle koga će se dobijati diploma koja se priznaje u čitavom svetu. Petogodišnja školarina – 35.000 evra. Može i u deset rata. Na sajtu su bila i imena nekih inostranih profesora koji su ovom vešću veoma bili iznenađeni pa i uvređeni. "Vreme" saznaje da su neki odmah zatražili od osnivača dr Momčila Babića da se njihovo ime ukloni sa sajta, što je učinjeno. Očigledno, nisu želeli da se njihovo ime dovodi u vezu sa ovom pro-profit školicom. Od domaćih profesora pominjana su imena, pored dr Babića, i dr Jovana Bukelića, dr Radivoja Papovića, bivšeg rektora Prištinskog univerziteta, a za dekana je, navodno, bio viđen sveprisutni dr Jovan Marić. Saznajemo da je profesor Marić ovu vest i zvanično demantovao. U međuvremenu, izgleda da je nestao i sajt www.medicinaus.com. Takve adrese na internetu trenutno nema?! Ostale su samo tužbe i pretnje tužbama dr Babića i njegovih advokata na račun ministra zdravlja profesora dr Tomice Milosavljevića i dekana Medicinskog fakulteta prof. dr Bogdana Đuričića.
LICENCE I PRITISCI: Ministar prosvete dr Slobodan Vuksanović ne izjašnjava se ovim povodom, ali zato prof. dr Aleksandar Lipkovski, član Republičkog saveta za razvoj univerzitetskog obrazovanja i prorektor Beogradskog univerziteta ukazuje da alarmantno raste broj privatnih fakulteteta: "Privatni fakulteti dobijaju dozvole za rad iako ne ispunjavaju ni osnovne prostorne, kadrovske i finansijske kriterijume. Na članove Republičkog saveta za razvoj univerzitetskog obrazovanja vrši se pritisak da daju licence. Ministar prosvete i predsednik Saveta Slobodan Vuksanović promenio je Poslovnik o radu Saveta, tako da sada pri glasanju o dozvolama za rad fakulteta ne mora da bude prisutna većina članova, rekao je dr Lipkovski u intervjuu "Blicu". Po njegovim rečima, broj privatnih fakulteta se drastično povećao, tako da će uskoro broj njihovih predstavnika u Republičkom savetu nadmašiti broj članova sa državnih univerziteta. Osnivači vrše pritisak da dobiju licence što pre, dok novi zakon o visokom obrazovanju ne stupi na snagu, jer će onda teže doći do dozvole. Na poslednjoj sednici Republičkog saveta 10. juna ove godine usvojen je Pravilnik o kriterijumima za osnivanje i obavljanje delatnosti visokoškolskih ustanova. On određuje minimum uslova koje osnivač mora da ispuni da bi fakultet dobio dozvolu za rad, međutim, to se u praksi ne poštuje, naglašava dr Lipkovski.
"LEGALISTI": Na poslednjoj sednici Republičkog saveta prošlo je čak osam novih fakulteta, mnogi od njih ne ispunjavaju ni osnovne uslove: ne navodi se ni koliko će imati nastavnika koji će raditi puno radno vreme, nema ni finansijskog plana, ni bankarske garancije. Pojedini garantuju imovinom, ali ne navode kojom, a neki nemaju dokaze da imaju prostor u kojem će se nastava odvijati!? Bivši ministar prosvete i profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu Gašo Knežević upozorava da je opasno
davanje dozvola za rad fakultetima koji ne ispunjavaju standarde: "Ako hoćemo da budemo deo Bolonjskog procesa onda to zahteva određeni kvalitet studija i njegovu konstantnu proveru. Mislim da ovo Ministarstvo ne shvata značaj kvaliteta obrazovanja i svoju ulogu njegovog zaštitnika. Srbija je mala zemlja za toliki broj fakulteta, a nemamo ni dovoljno kvalitetnih profesora za sve njih", navodi Knežević. Ministar prosvete i predsednik Republičkog saveta za razvoj univerzitetskog obrazovanja dr Slobodan Vuksanović se ne oglašava. Posle usvajanja novog zakona o visokom obrazovanju, koji precizno definiše ovu oblast, svi fakulteti, i privatni i državni, moraće da prođu ponovo kroz postupak akreditacije. Na pitanje zašto je toliko elaborata prošlo na poslednjoj sednici Saveta iako nemaju ispunjene sve neophodne uslove, u Ministarstvu odgovaraju da je većina elaborata koja je razmatrana na poslednjoj sednici Republičkog saveta čekala na to nekoliko godina, pa je, navodno, postojala opasnost da podnosioci elaborata, ukoliko uskoro njihovi predlozi ne budu razmatrani, potraže zadovoljenje sudskim putem. Čak i da je tako, zar su "legalisti" bili prisiljeni da im daju zeleno svetlo? Ili je opet reč o velikim interesima i – velikim pritiscima?
Gde je budućnost: Propuštena šansa
"Država ne može i ne treba da finansira hiperprodukciju lekara, vrata treba otvoriti – strancima", kaže za "Vreme" prof. dr Ruben Han
Najnovija zbivanja na fakultetu, nove tužbe i sudske presude kojima se mimo volje Izbornog veća na Medicinski fakultet u Beogradu vraćaju "otpisani", dakle lekari koji su zahvaljujući političkoj prečici vrtoglavo profesionalno avanzovali, zapravo je usporila šansu da naš najstariji i najugledniji medicinski fakultet postane regionalni centar za međunarodno visoko medicinsko obrazovanje, kaže u razgovoru za "Vreme" prof. dr Ruben Han. Svojevremeno je na beogradskom Medicinskom fakultetu studiralo i do 180 stranaca, najviše je bilo Grka, ali su onda, krajem devedestih, prosvetne vlasti Grčke poručile da te diplome neće biti priznate. Danas u Beogradu medicinu studira tek pedesetak stranih studenata.
"Ovde su već udareni dobri temelji za studije medicine na engleskom jeziku: kada smo se izvukli iz sankcija i kada smo se i na ovom planu vratili u svet, naslutila se šansa da će se nekada dobro zamišljena nastava na engleskom jeziku konačno i ostvariti. Tri dekana su od oktobra 2000. zaista mnogo učinili: škola je obnovljena, kupljena je oprema, nastava je modernizovana, pretplaćeni smo na časopise, imamo slobodan pristup internetu za svakog nastavnika… Nažalost, ni ova šansa za veliki prodor u regionu, pa i šire, nije iskorišćena", kaže prof. Han i objašnjava da u svetu raste potreba za medicinskim obrazovanjem i da je tu naša šansa.
U ovom delu Evrope Medicinski fakultet u Beogradu ima bezmalo najdužu tradiciju, ovde se već 100 godina sistematski školuju lekari. Većina nastavnika beogradskog Medicinskog fakulteta se usavršavala ili u Britaniji ili u Sjedinjenim Američkim Državama. To je dobra osnova za centar za studije na engleskom jeziku za sve koji ne mogu sebi da priušte studije medicine u SAD ili Velikoj Britaniji, gde školska godina košta i po 30.000–40.000 dolara, ili 16.000 funti. Ovi studenti bi mogli da se kod nas školuju po povoljnijoj, ali i za nas zanimljivoj ceni, smatra naš sagovornik koji je jedno vreme bio prodekan za nastavu na engleskom jeziku. Profesor Han naglašava da na to ne treba gledati samo kao na ekonomsku dobit Medicinskog fakulteta i Beograda, već i kao na otvaranje Beograda prema Evropi: "To je šansa da postanemo svetski univerzitetski centar sa mnogo stranih studenata: to bi koristilo i našim studentima."
Svojevremeno je bilo pokušaja da se ovde na studije medicine dovedu studenti iz Indije. Profesor Han kaže da je Indija još zanimljiva zbog svoje veličine, zbog svog uspona, srednja klasa u Indiji postaje sve brojnija, ambicije roditelja da školuju svoju decu sve su veće. Ali, i tu je, nažalost, ispuštena šansa. U međuvremenu, profitiralo je naše okruženje: mnogi stranci medicinu studiraju u Budimpšeti, Segedinu, Pečuju… Budimpešta danas ima studije medicine na nemačkom, a u Segedinu i Pečuju nastava je na engleskom. Kako profesor Han komentariše ovu činjenicu?
"Istini za volju, Mađarska ima mnogo dužu tradiciju školovanja lekara nego mi: Budimpešta je bila jedan od velikih svetskih centara za učenje medicine, klinička i eksperimentalna medicina su bile vrlo razvijene… O tome govori broj nobelovaca, istaknutih naučnika… Odavde su ljudi išli na studije medicine u Peštu… Segedin je danas odeljenje Medicinskog fakulteta u Budimpešti sa američkim kapitalom i izraelskom tehnologijom… I danas, posle samo desetak godina, Segedin je međunarodni univerzitetski centar. Sve to je mogao biti Beograd…", kaže sagovornik "Vremena".
Prof. Han smatra da od ideje ne treba odustajati: postoji veća potreba za studiranjem medicine nego što za to ima mogućnosti u pojedinim regionima – Afrika, Južna Amerika, Daleki istok… Naši veliki potencijalni konkurenti su države nastale posle raspada Sovjetskog Saveza: Uzbekistan, Tadžikistan, Kirgizija… koje nude studiranje medicine za neverovatno male pare. Te studije su na nižem nivou nego što bi to beogradski Medicinski fakultet mogao da ponudi. Njihovi sadašnji nastavnici nisu bili na usavršavanju u velikim svetskim centrima, slabo govore engelski. Međutim, ove zemlje imaju prazne studentske domove s kojima ne znaju šta da rade, i koje sada nude za simbolične cene studentima iz Indije. Drugi medicinski fakulteti u okruženju su dobri, ali nemaju nivo koji bi mogao da pruži beogradski, ocenjuje dr Han.
U međuvremenu, na naših pet medicinskih fakulteta školuju se lekari za biroe rada ili – odlazak u inostranstvo. Po mišljenju ovog stručnjaka, sve je to slika haosa u našem visokom školstvu, odraz kompromisa i političkog voluntarizma. Većina zemalja vodi rigoroznu, plansku politiku u školovanju lekara: u Nemačkoj postoji numerus clausus, u Grčkoj broj studenata svake godine vrlo strogo određuju i kontrolišu Ministarstvo prosvete i lekarska udruženja prema projekciji napravljenoj za deset-petnaest godina unapred.
"Čini mi se da je za našu zemlju preskupo da ima neograničen broj studenata medicine: država ne može i ne treba da finansira hiperprodukciju lekara. Budućnost naših lekara svakako ograničava i činjenica da će u našem okruženju, u Evropi, prednosti imati lekari koji su diplomirali na nekom od univerziteta EU-a. A mi nismo ni članica Unije, ni nekih ozbiljnijih evropskih integracija. Otvaranje privatnog medicinskog fakulteta bilo bi korak ka haosu u medicinskom obrazovanju. Ovim činom na scenu pokušavaju da se vrate oni koji su izgubili pozicije ili su im pozicije oslabile posle oktobarskih promena 2000. Oni su godinama Fakultetom žarili i palili.
Naša haotična situacija može da ukazuje na dve stvari: ili da je akademski prostor do te mere liberalizovan da svako može da otvara visokoškolske ustanove, ili da nema nikakve strategije u visokoškolskom obrazovanju. Šta god da je – ne valja."
S. Ast
