Svi su prognozirali da će to biti najkraći saziv – i da će se okončati već 2017. sa predsedničkim, ili, eventualno, 2018. godine sa beogradskim izborima. A ispostavilo se da 11. saziv Narodne skupštine Srbije ne samo da je izgurao pun mandat, nego je čak i "preneo" čitava dva meseca – što ga svrstava u najduže skupštinske sazive još od Prvog svetskog rata. A lako se može ispostaviti da je to bio i poslednji pluralistički skupštinski sastav za duže vreme. Odnosno, pitanje je hoće li uopšte još biti višestranačja u Vučićevoj Srbiji – osim u onom obliku kakav je, na primer, sve vreme komunizma postojao u Istočnoj Nemačkoj ili Poljskoj, a da to ni svet ni građani ovih zemalja gotovo da nisu znali i osećali.

Pisac ovih redova dugo je bio skeptičan prema ideji bojkota izbora. Znao sam da to nije igra, već radikalan politički potez koji implicira ozbiljnu krizu, posle koje nema nazad. Odnosno, koji vodi ili u zamiranje političkog života, ili u više ili manje nasilan i buran rasplet.

Ali sve je vodilo ka bojkotu. Na prvom mestu, režimska inercija, bahatost i plitkoumlje. Ali i oporbena scena je u bojkotu prepoznala šansu da izbegne utakmicu za koju iz više razloga nisu bili spremni. Na prvi pogled, delovalo je kao "dobitno rešenje" za sve. Bojkotašima okupljenim oko Saveza za Srbiju to je izgledalo kao najelegantnija varijanta da se izvuku iz potencijalno neprijatne situacije suočavanja sa svojom realnom snagom – koja, razume se, nije onako bedna kao što su to predstavljali istraživači i mediji bliski vlasti, ali svakako nije ni onakva kakvom su se zanosili opozicioni lideri, naročito tokom masovnih zimskih protesta 2018/19.

Vlastima se bojkot takođe učinio kao zgodna mogućnost da ostvare svoje snove, dobiju skupštinu bez dosadne i nekontrolisane opozicije, a svoj rejting lansiraju u nebesa. Samo im je bilo stalo da pred "međunarodnom zajednicom" (čitaj Briselom) odgovornost za takav ishod prebace na opoziciju. Konačno, opoziciji (sa i bez navodnika) koja je rešila da na izbore izađe bila je to bogomdana prilika da se "na pravdi boga" dokopaju skupštinskih klupa i četiri godine uživaju u blagodeti državnog finansiranja i glumljenja relevantnih političkih faktora.

"AVANGARDNA" SKUPŠTINA

Ali, avaj, skoro sve se izjalovilo. I sad imamo to što imamo. Na zgražanje "konstruktivnih" političkih faktora, sa Vojislavom Šešeljem na čelu (ali i raznim "udesima", "metlama", "zdravimsrbijama", "suverenistima" i Sergejem Trifunovićem), Skupština je ostala ne samo bez "nepodobne", nego i bez bilo kakve opozicije. A iz Evrope su stigle ozbiljne kritike od predstavnika čak tri od četiri vodeće grupacije u Evropskom parlamentu. Uopšte, nad čitavim izbornim ciklusom nadvio se taman oblak nelegitimnosti i on će ostati da lebdi tokom trajanja ovog skupštinskog saziva, sve i kada bi, kojim čudom, u njemu sedelo 250 Pašića ili Slobodana Jovanovića – a ne ovo što je juče ušetalo u Dom Narodne skupštine.

I sve se preokrenulo. Konstruktivni opozicionari koji su ostali bez cenzusa su, razume se, besni i osećaju se prevareno. Bojkotaši su shvatili da bojkot nije isto što i "poljem preći", već znači siguran gubitak sredstava i skupštinske pozornice, uz vrlo neizvestan benefit na drugim stranama. A i Vučić će vrlo brzo uvideti da taj "legitimitet" nije sasvim mačkova pređa.

Postoji škola mišljenja da bi – samo da može da vrati politički časovnik – Aleksandar Vučić danas sve drugačije uradio. Dogovorio se i pripustio opoziciju na medije i u skupštinu. A možda bi čak i odložio izbore, što zbog korona virusa koji je očito buknuo zahvaljujući njima, što zbog međunarodnih prilika i kosovskog pritiska – jer sad, je li, nema više ničega na šta bi se mogao vaditi kao na tobožnju pretnju i prepreku da se pristupi potpisivanju "pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom". Ja, međutim, nisam baš siguran u tu teoriju. Naime, Vučić je do sada imao mnoštvo prilika da pokaže političku zrelost (veština nije sporna), pluralizuje scenu i podeli odgovornost. I sve ih je nepogrešivo propustio.

Izvesna "kolateralna korist" od ove situacije sa bojkotom i jednobojnom skupštinom moglo bi biti to što će javnost konačno shvatiti šta je parlamentarna demokratija – i čemu služi. I malo je manje bagatelisati. Naime, nevolja je – i to nevolja znatno starija od ove vladajuće, radikalsko-naprednjačke garniture – što najveći deo "naroda", a bogme i najveći deo ovdašnje političke "elite", najiskrenije ne shvata i iskreno ne veruje da to služi ičemu.

Razume se, stanje, sastav, izgled i funkcionisanje srpskih skupština (sa akcentom na poslednje) samo dodatno osnažuju to "iskonsko" nepoverenje i nerazumevanje. Za sve teoretičare – a naročito praktičare – autoritarizma parlament je (čak i kad vrši svoju funkciju) uvek samo "brbljaonica", i po tom pitanju se sledbenici Lenjina, Musolinija i Karla Šmita ne razlikuju mnogo – ni međusobno, niti od "Miladina" koji ispred lokalne prodavnice cevči pivo i smatra o svetskim i filozofskim temama. A mnoga od tih "smatranja", paradoksalno, dobila su dodatno na popularnosti i snazi usled globalnog "postmodernog", "postpolitičkog" i "imidžističkog" trenda poslednjih decenija.

Aktuelna srpska skupština, sa svojim sastavom, ambicioznim junošama, lažnim diplomcima, rijaliti zvezdama i nafrakanim starletama jeste tako neka vrsta "avangardne" institucije i kombinovanog političkog vremeplova, koji istovremeno vraća u lošu prošlost i odškrinjuje vrata – potencijalno – još mračnije ­budućnosti.