U selo Ilaču uselila se neka teška uznemirenost i strepnja. Inertni strah, koji se lako može pretvoriti u paniku, zatvoren je roletnama koje se spuštaju u prvi sumrak i zaključan iza velikih kapija koje uvode u dvorišta ušorenih kuća.

Selo Ilača je na onom komadiću zemlje koji se još zove Sremsko-baranjska oblast (SBO), na poslednjem preostalom fragmentu razbijenog srpskog nacionalnog sna koji se zvao Republika Srpska Krajina. Izračunato je već da SBO zahvata četiri i po procenta teritorije Republike Hrvatske. Odluku najviših međunarodnih foruma da se ovaj deo teritorije reintegriše u Hrvatsku, što je suština Erdutskog sporazuma iz novembra prošle godine, podržao je i obavezao se da će reintegraciju pomoći i predsednik Srbije Slobodan Milošević. Ipak, oporu istinu da zapravo žive na teritoriji Hrvatske Srbima iz Oblasti prvi je otvoreno saopštio Piter Galbrajt, američki ambasador u Zagrebu. Klauzula iz sporazuma po kojoj će njihovu bezbednost dve godine garantovati međunarodne snage (Untaes) ništa im ne znači, jer je zadatak Untaesa i stvaranje uslova za uspostavljanje hrvatskog državnog aparata. Uoči 15. aprila, kada započinje mandat međunarodnih snaga, reaguju instinktivno – iseljavanjem.

"Ne možeš noću da spavaš – toliko ih je: traktor za traktorom, kamion za kamionom i sve se to uputilo prema Srbiji", kaže jedan meštanin Ilače.

"Većina će ostati", kaže čovek koji se predstavio kao Vejnović, iz okoline Pakraca. "Preko, u Srbiju, većina nema gde, jer nema rođaka, nema ni dokumenata i, treće – nema novaca da kupi kuću ili imanje." Vejnović, i pored uveravanja da će ostati, pred veče pakuje stvari u traktorsku prikolicu, koju će u toku noći odvesti preko. Kaže da to čini "za svaki slučaj".

TRIPUT PREVARENI: Većina ljudi koji sada žive u Ilači pre rata nije ni znala da postoji ovo mesto. Pobegli su, povukli su se u borbi ili su proterani, kao Vejnović, iz okoline Pakraca i drugih mesta u Hrvatskoj u kojima su živeli Srbi. Pre rata Ilača je, etnički, bila skoro čisto hrvatsko selo, sa tri ili četiri srpske kuće. O predratnoj etničkoj strukturi govori i veliki broj porušenih kuća. U one što su ostale cele smestile se srpske izbeglice. Planom o reintegraciji SBO u Hrvatsku predviđeno je da se "raseljena lica" vrate u svoje domove. To je dodatni strah za Srbe koji žive u hrvatskim kućama. Vejnović i dvojica ljudi koji mu pomažu da spakuje stvari kažu da se ne boje povratka Hrvata, ali to kažu bojažljivo i nastavljaju da pakuju. "Za svaki slučaj." "Do sada su nas ovi naši Srbi prevarili tri puta a, bojim se, uradiće to i četvrti put." Kada ovo govori, Vejnović misli na pad zapadne Slavonije, na pad Kninske krajine i na Erdutski sporazum. Ono što je urađeno devedesete i devedeset prve ne broji. "Ovo gde ja živim hrvatska je kuća. I Hrvat će u nju ući, ali i ja očekujem da i meni neko dâ neku kuću u kojoj ću da živim. Ali ja sumnjam da onaj gospodin drug u Srbiji misli o tome gde ću ja da živim", kaže Vejnović, kojeg žena opominje da ne govori mnogo, "jer nije on glavni".

"Ceo dan buljimo, gledimo, jedimo se i čekamo. Ne može da se spava. Granica je prazna i oni mogu za 15 minuta da stignu ovamo i da kažu – ‘Izlazite, to su naše kuće'", govori jedan sedamdesetogodišnjak, izbeglica iz zapadne Slavonije. On kaže da Srbi svoje kuće više nemaju, da pod hrvatsku vlast ne smeju da se vrate. On sve vreme misli na povratak Hrvata. "Mi ćemo ih čekat’, a nemamo kud izać’ ." Njegovu večernju strepnju prekida rezak zvuk upravo spuštene roletne. On se okrene na tu stranu i kaže: "Šokci. Oni slave. Samo je njima lepo."

"Nije lako ni Hrvatima koji su otišli odavde", kaže Cvijeta Ilijina, starosedelac. Kada njenu priču niko ne prihvati, ona ode niz put.

"Sve je ispričano", kaže Budimir Žakula, rodom iz Otočca. Otud je pobegao u Vrhovine, iz Vrhovina u Slavoniju. Na tom putu je skoro za džabe prodao dva konja. Krave su zaklali da ne bi gladovali. Kuća u Otočcu izgorela. "Sve je propalo", kratak je ovaj nekadašnji radnik "Šumarije". Tešku bezvoljnu glavu oslonio je na bezvoljnu šaku, drhtavi lakat je odupro o klimavo koleno. Čitava poza preti da se rastoči u opštoj bespomoćnosti, u tuđem mestu, u tuđoj kući, na tuđem krevetu na kojem Budimir, krupan i malaksao sedi. "Taj Hrvat koji je živeo u ovoj kući… neka se u nju vrati, njegova je." "Može se vratiti i noćas", kaže Milka, Budimirova žena, koja je po fizičkoj konstituciji sušta suprotnost svom mužu. "On nas može i priklat ako hoće", kaže žena slabašnija i od Budimirove senke. "Ja ne mogu bežat’, bolesna sam." Na pitanje – ko može da im garantuje sigurnost, Budimir odgovara jednim sporim i teškim – "Ne znam". Bračni par Žakula su ćutljivi ljudi. Ovaj razgovor ih sve vreme goni prema plaču. Dotuklo ih je pitanje zašto se tako lako mire sa sudbinom. Budimir je tromo ustao i izašao na verandu, kao da je u nekom poslu. Milka je plakala tu pred nama.

OČAJNA SITUACIJA: Žakule dele sudbinu oko 95.000 izbeglih i raseljenih Srba iz Hrvatske koji su utočište potražili u Slavoniji i Baranji. Prema izveštaju Elizabet Ren, specijalnog izvestioca Ujedinjenih nacija (UN) za ljudska prava u bivšoj Jugoslaviji, u sremsko-baranjskoj oblasti živi između 150.000 i 170.000 stanovnika. U borbama 1991. i 1992. godine oko 75.000 Hrvata napustilo je oblast u koju su tada dolazile srpske izbeglice. Ren procenjuje da je oblast prenaseljena, pogotovo što su mnoge kuće razorene u ratu. Ona je ocenila da su uslovi života srpskih izbeglica i raseljenih lica užasni. Oni dobijaju skromne obroke hleba i supe i pate od neuhranjenosti. Stariji ljudi skoro potpuno zavise od humanitarne pomoći, jer već pet godina ne dobijaju penzije. Umesto penzija, lokalne srpske vlasti su im dodelile socijalnu pomoć u visini deset američkih dolara mesečno, stoji u izveštaju Elizabet Ren.

Reč je o ljudima kojima se niko nije obratio da kaže šta im je činiti, a ponajmanje oni sami znaju šta sa sobom da rade. Izbeglički strahovi podjednako su zahvatili i srpsko starosedelačko stanovništvo. "Nesigurni smo 200 odsto", kaže Boško Bingulac iz Negoslavaca. "Nismo počeli da se selimo, ali ne znači da nećemo", govori ovaj čovek uz čašu neke zašećerene vodice boje limunovog soka u bifeu Sport. "Srbija ne može da nam garantuje više ništa. Verovali smo u Srbiju i u avgustu prošle godine, dok su padali gradovi u Kninskoj Krajini. Ko ne bi verovao – sila vojske je ovde bila, topovi, tenkovi i zašto da se plašiš. Izigrani smo i ne znam gde ćemo", govori Boško.

U jednom uglu bifea Sport televizor. Kutija, podešena da hvata program TV Srbije, pred rat i u danima rata jedno od najjačih oruđa za programsko uvođenje Srba u propast i sramotu, i dalje emituje slike istog programa. Ovde se on nekada gledao sa strahopoštovanjem, uz komandu – "Tišina".

U ponedeljak uveče samo je Boško primetio da je u Negoslavce, pred rat etnički skoro čisto srpsko selo, posredstvom TV Beograd ušao jedan Hrvat. Glumac Ivica Vidović bio je u krupnom planu nekoliko puta u sekvencama neke predratne serije. "Opet bratstvo-jedinstvo", gorko se nasmejao Boško Bingulac.

Žarko Mišanović je za šankom jetko opsovao mater. "Da nam nisu dali oružje, ne bismo ni ratovali, mater im njihovu. Oni su nas i uveli u rat. Zar Srbija ne oseća krivicu prema ovome što nam se događa. Ako ne oseća krivicu, onda da se pozdravimo i gotovo!" Još dva čoveka – Radenko Bajić i Čeda Veselinović žele da budu sapotpisnici Mišanovićevih reči. Žamor u kafani prestaje, ljudi slušaju razgovor za šankom i odobravaju. U samom šanku odjednom se pojavljuju tri čoveka i jedan kaže da je Milošević najveći izdajnik srpskog naroda. Počinje skoro nadvikivanje: "Najveći!" "I ja kažem!" "Najveći izdajnik!" "Najveći!" Bila je samo jedna primedba: "Ćutite. Vičete, a tražićete da vas primi u Srbiju!" "Ići ću kod Karadžića u Bosnu", odgovorio je jedan od onih koji su želeli da njihova bude najglasnija i poslednja u svojevrsnom licitiranju.

Mišanović je sačekao da se galama smiri i nastavio: "Ogorčeni smo svi. Pre 20 dana skinuo sam uniformu, a sad moram da strahujem. Tuđman će ovde po činu da hapsi. Ja sam bio u vojnoj policiji, hapsio sam, a sada će da hapse mene. A imam dva sina. Hoće li neko o njima voditi računa? Niko." Radenko Bajić kaže da predstoji ponovni egzodus. "Mi, zapadna Slavonija, Kninska Krajina bili smo, kobajagi, jedna država, a ovde je treštala muzika dok su tamo ljudi bežali. Sad je došlo i ovde."

NEMIRNA RAMPA: U Negoslavcima odluku o egzodusu ljudi izgleda donose gledajući jedni u druge. Skoro svi za sebe kažu da će oni biti ti koji će se odseliti samo ako se iseli više od 80 odsto stanovnika sela. Sa ovom pričom redovno ide i druga, protivrečna – "Mi nećemo pod hrvatsku vlast. Prekjuče sam bio pod petokrakom, juče pod kokardom, a sutra da budem pod šahovnicom – to ne ide." Za šankom jedan profesionalac Vojske Jugoslavije (VJ) razmišlja o tome da li će u njegovoj vojsci biti mesta kada se vrati nazad. Trenutno, ima problema da gnevnim meštanima Negoslavaca, punim žuči na Generalštab VJ, objasni kako rat vodi politika, a ne vojska. Bajić nekoliko puta ponavlja: ili egzodus, ili asimilacija. Neki su već otišli. "Ko je opljačkao, taj je otišao", kažu u bifeu Sport. Pljačkaši su, zavisno od formata, iz napuštenih hrvatskih kuća odnosili tehničke uređaje; mali pljačkaši su odnosili bolje komade nameštaja; sirotinja koja se u kuće uselila nasledila je salonit i šperploču koju sada odvozi.

Uporedo sa ljudima iz istočne Slavonije sele se ogromna debla plemenitog slavonskog hrasta. "I to nas brine. I to nam govori da treba da idemo", kaže meštanin Ilače. Isto mu govori i činjenica da se kroz pogranične rampe prolazi bez problema, samo uz popis imena i krupnijih stvari. Na graničnoj rampi prema Srbiji nismo primetili carinike posle ponoći i to je najverovatniji razlog što se seobe obavljaju noću.

Propis kaže da se, bez odobrenja MUP-a Srbije, neovlašćena lica ne mogu zadržavati u pojasu od 100 metara od granične rampe. Sa te udaljenosti vidi se tek kako se rampa, u noći, podiže i spušta, propuštajući na srpsku stranu kamione i traktore. Primećuje se i da je procedura jednostavna i kratka.

OVO JE SRBIJA: Dušan Bućan i Dušanka Nerančić skupili su se na uskom sedištu "fergusona". Zastaju da odmore pregrejanu mašinu. Nešto ubogih stvari koje su natovarili ne podležu graničnoj carini od devet odsto, ali oni su izabrali seobu pod okriljem noći da "neko" ne bi video ubogost onoga što voze. Krenuli su u Sot, selo kraj Šida, u Srbiji. Stvari će ostaviti kod nekog prijatelja za kojeg kažu da je sirotinja kao i oni. Prijatelj se smestio u kuću nekog odbeglog Hrvata, koji je poručio da se u julu vraća.

Dušan i Dušanka su iz Vinkovaca. Njegova priča je jednostavna, kao što su jednostavne sve muške priče o ratu. Imao je kuću i ženu Hrvaticu s kojom se razveo. Nema povratka u Vinkovce jer, kaže Dušan, Hrvati su svoje dobili, pa i kuću u selu Tompujevci u koje je izbegao i Dušankin stan. Kaže da su Srbi svoje izgubili. Dušankina priča je priča o rušenju jednog života i sna o porodičnoj sreći. Od kada su ih hrvatske vlasti isterale iz stana, išlo je od lošeg ka gorem: muž u grobu, kćerka u Somboru, sin u Londonu, ona nigde. "Sve su nam lažno govorili. Kada su potpisali, rekli su biće naša vojska, naša policija, naša moneta, a sada ništa", kaže Bućan, utešen time što je sa Dušankom. Seli su u traktor i nastavili, prema Sotu, a onda će nazad da sačekaju rasplet.

Kamioni i traktori prolaze cele noći, sa crepom, ciglom, čak i kamenom… rampa se krotko podizala i spuštala. Vozač traktora za koji je bio prikačen pokvareni kamion odmahnuo je rukom i rekao: "Ostavite mene, tražite odgovor od Miloševića." Šofer pokvarenog kamiona je rekao: "Zašto noću? Zato što nisam stigao da se iselim danju."

Dosipali su vodu u hladnjak traktora pored restorana Srbija, sto metara daleko od pogranične rampe. Na jednom betonskom zidu preko puta restorana isto piše "Srbija". I to je tačno, to jeste Srbija.

Kilometar dalje na severozapad, kada se prođe i rampa kraj koje stoji tabla sa natpisom "Republika Srpska Krajina", na zidovima porušenih kuća još stoje grafiti "Ovo je Srbija". To nije tačno i sada je to jasno i samim piscima grafita. Njihovi inspiratori se još prave ludi.