Osnovni podaci: Rođen je 2. maja 1965. u Beogradu. Filološki fakultet (odsek Opšta i jugoslovenska književnost) završio je 1990. Magistrirao 1993. u Novom Sadu, doktorirao 1998, s tezom "Poetika zavičaja i tradicije u savremenom srpskom pesništvu u Rumuniji". Bavio se košarkom (sa 17 godina zaigrao za prvi tim Radničkog). Uređivao "Vidike" (1990–1992), bio profesor u srednjoj školi, a potom glavni urednik "Studenta" (1992/93). Pre nego što je postao predsednik stranke, sredio i privatni život: od momenta kad je upoznao Ivanu, očnog hirurga, do venčanja prošlo deset dana. Posle je došla ćerka Anja.

Koreni: Srbin, pravoslavne vere, profesorsko dete i potomak Ljube Didića, vođe Timočke bune i jednog od osnivača Radikalne stranke. Didićeva unuka, a Slobodanova baka po majci, Poleksija Stošić-Dimitrijević odigrala važnu ulogu: kod nje je provodio školske raspuste, a dozvolu da se igra dobijao tek nakon napisanog rada na temu Kosova, nacionalne istorije, narodnog stvaralaštva…

Pisao i posle raspusta: Zato postoje zbirke pesama "Halejeva kometa nad Kosovom", "Esej o anđelima", "Putovanje Jelene Erdeljan", "Ruka ognjena", monodrama "Sad pamet u glavu", antologije "Pesme o Kosovu", "Bicikl Miloša Crnjanskog", "Pesme sa granice", nekoliko prevoda… Pripomogli i prijatelji: "… to nije sramota u današnje vreme, svi tako rade, i Aleksa Šantić je tako radio… Dobio sam na poklon 1000 kg papira, koji je moj prijatelj Zoran Živković dovezao u svom autu iz Niša… Dok sam gledao u auto koji je milio pod teretom, shvatio sam da je tih 240 km mnogo veće nego moja knjiga."

Životni uzor: Hemfri Bogart. Mada su neki utisak ostavili i Nikola Milošević, Dragoljub Mićunović (koji mu je i dalji rođak), Aleksandar Ilić i Borislav Pekić, zbog kojih se decembra ’89. našao na spisku prvih 30 članova Demokratske stranke.

Zašto: "Zato što je to stranka ozbiljnih ljudi."

A šta je tamo radio: Od 1993. poslanik DS-a u Skupštini Srbije (poslanički dodatak davao Fondu "Kapetan Dragan"), od 1995. portparol stranke, od ’96. potpredsednik. Dve godine kasnije definitivno se uverio u svoje kvalitete: "Kad sam bio na savetovanju u Sofiji, učesnici su me gledali s nevericom, jer nisu navikli da iz Srbije dolaze razumni i ozbiljni političari." Pokušao da, "na nagovor dela partijskih saboraca", u to uveri i partijske drugove, pa se, na unutarpartijskim izborima februara 2000. kandidovao za predsednika stranke, obećao timski rad i povratak starih članova u višestruko cepan DS.

Šta je još obećao: Da neće napustiti DS bez ozbira na ishod izbornog obračuna sa Zoranom Đinđićem. "Ako bih sada izašao iz DS-a, kao da bih izašao iz svog društva. U mom slučaju uopšte ne postoji alternativa: ili ćemo zajedno uspeti, ili zajedno propasti." Iskušenju je, prethodno, odoleo i kad je iz SPO-a dobijao ponudu za transfer: "Saznao sam na tribini u Ćupriji, kojoj su prisustvovali i lokalni aktivisti SPO-a, da se gospodin Milosav, najstariji demokrata u tom gradu i osnivač DS-a, koga poznajem devet godina, kladio u svoju kuću da nikad neću da napustim DS." Za Vuksanovića je to bila "počast najvišeg ranga".

Gde danas živi gospodin Milosav: Nije poznato.

Zašto je S.V. ipak napustio DS: "Na molbu stranačkih prijatelja, zbog uočljivog revanšizma prema istomišljenicima."

Da li im je uzvratio: Tvrdi da nije. Veruje da je skroman, nedovoljno agresivan i nesposoban da se dugo ljuti. "Ne mogu da mi ospore patriotizam, sa svima sam kulturan, ne mrzim nikoga, a kada kritikujem – u tome nema ničeg ličnog." Neko vreme je izgledalo da je u Pokretu za demokratsku Srbiju našao odgovarajuću razmeru nacionalnog i demokratskog – ali ne i pravo mesto za kritiku Vlade Srbije i njenog premijera. Niz oprečnih izjava kojima su on i Momčilo Perišić, lider PDS-a, mesecima zbunjivali javnost kulminirao je u septembru kad je Vuksanović obznanio da dobija anonimne pretnje ubistvom zbog saradnje sa Vojislavom Koštunicom i osnivanja posebnog poslaničkog kluba PDS-a u Skupštini Srbije. Pod nepoznatim uslovima, eksplodirao je Vuksanovićev automobil, a Perišić je ostao hladan i posprdan: "U Srbiji nema političkih ubistava."

Epilog: Krajem oktobra, sa povećom grupom stranačkih kolega, pokrenuo pobunu protiv Perišića. I to sve zbog Zorana Đinđića: "Bio sam naivni politički sportsmen kada sam mislio da je politička utakmica između mene i Đinđića okončana u momentu kada sam mu priznao pobedu na izborima za predsednika DS-a. Nažalost, ta politička utakmica nastavila se direktnim mešanjem DS-a u poslove PDS-a." Suprotstavljena, Perišićeva frakcija (koja mu je nadenula ime Slobodan Vuksanović – Antiđinđić) tvrdila da iza pobune stoje izvesni biznismeni iz inostranstva, posebno ističući ime bivšeg premijera Milana Panića. Obe struje tvrdile da će poslednju reč o vođstvu PDS-a dati Skupština stranke 15. decembra, a Vuksanović još dodao da neće osnivati novu stranku.

Međutim: U nedelju osnovana Narodna demokratska stranka, čiji je predsednik Slobodan Vuksanović. Od pet republičkih poslanika PDS-a, trojica su u NDS-u.